O slavnom naučniku, Nikoli Tesli, uspeo sam kroz duži vremenski period da pročitam gotovo svu dostupnu svetsku i domaću literaturu, da odgledam većinu igranih i dokumentarnih domaćih i stranih filmova, te da na ovom portalu objavim više autorskih članaka o njegovom životu i delu. Praveći komparaciju poznatih i nepoznatih činjenica, postavljam jedno hipotetičko pitanje na dan kada je u hotelskoj sobi u Njujorku prestalo da kuca njegovo srce, 7. januara 1943. godine: Šta bi bilo, da nije bilo Tesle!?

Mnogi bi odgovorili: „Ako nekoga nema, bez njega se i može“, čime bi se zatvorila svaka dalja polemika o ovom naučniku koji se rađa jednom u stotinu godina. Malo upućeniji poznavaoci Teslinog života i dela bi, pre bilo kakvog odgovora, razmislili o frapantnom intelektu koji je iznedrio oko hiljadu otkrića, od kojih je 700 patentirano iz različitih oblasti nauke i tehnike. Oni, koji svoj i tuđi smisao postojanja vide samo u novcu, zameraju Tesli što za novac uopšte nije mario, da bi ga površno okvalifikovali da je umro u potpunom siromaštvu, da čak nije imao sredstava da za života podmiri narasle hotelske račune. Međutim, zaboravljaju notornu činjenicu da su Teslina misao i delo ostavili toliko veliki trag koji se ne može upoređivati nikakvim bogatstvom. Velika dela naučnika i stvaralaca ne daju nikada trenutnu vrednost otkrića koja su daleko ispred njihovog vremena. Teslin genijalni um dosezao je takve domete koji su zbunjivali njegove savremenike, industrijalce i naučnike koji su u nekim posebnim momentima mislili da je Tesla skrenuo od zdravog razuma. To se dešava samo izuzetnim umovima, kakav je bio Tesla.

Da nije bilo Tesle neki nacionalno ostrašćeni političari ne bi se dan-danas suludo i besmisleno utrkivali oko toga da li je Tesla hrvatskog, ili srpskog porekla.  Nema nikakve sumnje da je naučnik bio srpskog porekla, kao i da mu je otac Milutin bio pravoslavni sveštenik. O njemu se obično govori kao Amerikancu srpskog porekla, budući da je veći deo života proveo u SAD i da je umro u Njujorku kao američki državljanin.

Ono što Teslu posebno krasi je kosmička povezanost sa prirodom i njenim zakonima u kojima je nalazio odgovore i rešenja za brojne pronalaske, kao što je onaj najznačajniji - naizmenična struja ( polifazni sistem ), jer je na ideju generatora došao posmatrajući zalazak Sunca u parku, zamišljajući okretanje rotora generatora bez četkica. Tada mu se iznenada zavrtelo u glavi, a onda se bacio na posao da takvu mašinu nacrta na pesku uz prisustvo njemu bliskog prijatelja. Sa takvom idejom otisnuo se u daleki svet gde je dočekao duboku starost i pobedio u „Ratu struja“. Mnogi se pitaju da li bi Tesla sve to stvorio da je ostao na rodnoj grudi. Nikako, jer je Amerika za njega bila prava destinacija za istraživanja koja su zahtevala ogroman kapital i medijsku promociju pronalazaka koji su zadivili svet. Provincija mu to nikada ne bi pružila, bez obzira na snažna patriotska osećanja.

Ako sve Tesline vrline i mane sumiramo i stavimo na vagu, možemo reći da je to naučnik svetskog kalibra, te da su neka njegova otkrića i danas veoma aktuelna, da poneka još uvek zbunjuju, jer su jedinstvena rešenja u praksi. Činjenicu da su neka otkrića pokradena Tesla tumači na njemu svojstven način: „Ne žalim što su drugi pokrali moje ideje, ali žalim što nemaju svoje.“ Jedan od najpoznatijih sporova o patentima u nauci odnosi se na pronalazak sijalice - pojedini veruju da ju je izmislio Nikola Tesla, a patentirao Tomas Edison i tako pokupio zasluge. Sporno je i ko je izmislio radio prenos, Tesla, ili italijanski fizičar Guljelmo Markoni koji je navodno pokrao neke Tesline ideje i rešenja dok je uz Teslin pristanak boravio u njegovoj laboratoriji.

Portret Nikole Tesle: Ana Čokorilo, student FTN Novi Sad

U dugogodišnjoj konstruktorskoj praksi najviše sam se bavio ispravljačima i pojačivačima različite snage, klase, namene i konstrukcije. Ispravljači su neizbežni elektronski sklopovi koji “hrane” uređaj i omogućuju njegov siguran i potpuno stabilan rad. Obično se ugrađuju u kutiju uređaja, a ponekad služe kao izdvojena i zaštićena naponska jedinica. Kako se ispravlja naizmenični u jednosmerni napon, koje su zamke i osnovni proračuni, tema je kojom se za ljubitelje elektronike bavim u ovom namenskom članku. Postoje različiti elementi za ispravljanje napona, kao što su selenski ispravljači, germanijum I silicijum diode, a davno su se koristile i elektronske cevi.

Dobro se sećam davnih početaka kada sam ručno motao transformatore zbog nekih specifičnih zahteva napona na njihovom sekundaru. U ovaj složen radni postupak ne treba se nikako upuštati bez prethodnog poznavanja proračuna transformatora i bez mogućnosti nabavke trafo-limova, kao i provodnika potrebne debljine ( preseka ). Danas se tim zanimljivim poslom retko ko bavi jer su daleko povoljniji uslovi za nabavku transformatora različite snage i potrebnih izlaznih napona.

Ispravljanje naizmenične struje može biti jednostrano i dvostrano, a vrši se pomoću ispravljačkih dioda. Kod jednostranog ispravljanja koristimo jednu diodu, a kod dvostranog možemo to uraditi sa dve, ili sa četiri diode u tzv. Grecovom spoju. Na osciloskopu se vidi talasni oblik napona iza diode, tj. samo pozitivna poluperioda kada je dioda direktno polarizovana.

Upotrebom jedne diode odseca se jedna poluperioda, jer dioda provodi struju samo u jednom smeru. Ako je ispravljač u praznom hodu, a to znači da na njegov izlaz nije priključen nikakav potrošač, izlazni jednosmerni napon ispravljača je 1,41 puta veći od efektivne vrednosti napona na sekundaru: UI =1,41 Us. Kad se na ispravljač priključi potrošač poteći će struja i ovaj napon će se, zbog pada napona na otpornosti žice kojom je namotan sekundar kao i pada napona na diodi, smanjiti i to smanjenje će biti utoliko veće ukoliko je struja potrošača veća ( P=Up*Ip=Us*Is ). Za filtraciju napona obično koristimo elektrolitičke kondenzatore većeg, ili manjeg kapaciteta i radnog napona koji je barem 10 procenata veći od dovedenog napona na njegove izvode.

Dioda provodi samo za vreme poluperioda kada je napon na gornjem kraju sekundara veći od napona na donjem kraju tj. samo za vreme kada je napon na anodi diode veći od napona na katodi. Struja diode teče kroz kondenzator C i puni ga, pa se na njemu javlja pozitivan napon UI.

Dvostrano ispravljanje naizmenične struje može se vršiti čak pomoću dve ispravljačke diode ukoliko imamo tri izvoda na sekundaru transformatora, gde srednji izvod služi kao minus pol izvora, a krajnji simetrični izvodi se vezuju za anode ispravljačkih dioda. Katode ispravljačkih dioda vezuju se u jedno čvorište koje predstavlja plus pol izvora jednosmerne struje. U slučaju da nemamo takve simetrične izvode na sekundaru, već samo dva izvoda, upotrebićemo Grecov spoj sa četiri diode. Kod izbora dioda moramo obratiti pažnju na njihov radni napon i dozvoljenu jačinu struje koja zavisi od radne snage potrošača. Za dobru filtraciju ispravljenog napona najbolje je upotrebiti elektrolitičke kondenzatore kapaciteta od nekoliko hiljada µF, a za njegovo „peglanje“ zavojnice ( induktivitet ) sa feritnim štapom, ili prstenom. Ono o čemu posebno treba voditi računa je presek provodnika koji zavisi od snage uređaja koji koristi struju ispravljača. Najveće zamke i moguća izmenađenja kriju se kod proračuna napona, vrednosti komponenti za filtraciju ( radni napon i kapacitet kondenzatora ) i peglanje napona ( induktivitet zavojnice ).

Da li je neka baterija punjiva najlakše će vam pokazati oznaka na samom proizvodu ili ambalaži. ,,Rechargeable” je oznaka za punjive baterije koja vam nepogrešivo govori da je možete ponovo koristiti, odnosno puniti.
Pored toga obično će pisati i oznaka kojoj vrsti pripada, kao i koliko dugo može da traje nakon što se napuni. Ovo se obično izražava u miliamperima po satu (mAh). Broj punjenja zavisi od proizvođača, tako da neke baterije mogu da se pune preko 1.000 puta. U ovom članku ćemo se osvrnuti na proverenu mogućnost oživljavanja baterije koja ne pokazuje znake punjenja, bez njenog oštećenja.

Najzastupljenije vrste punjivih baterija imenuju se prema materijalu od kojeg se izrađuju: nikl-metal hloridna ( NiMH), nikl-kadmijumska ( NiCd) i litijum-jonska (Li-Ion) baterija. Prema kapacitetu razlikujemo punjive baterije AAA, punjive baterija AA i punjive baterije 9 V tipa koje su četvrtastog oblika. Punjive baterije imaju radni napon 1,2 V, za razliku od nepunjivih koje su sa radnim naponom 1,5 V. Ne postoji univerzalan odgovor koje su najbolje punjive baterije. Logično, to su one koje su najskuplje i koje dugo traju, tako da se potpuno isplati njihova upotreba.

Gotovo sve litijum-jonske baterije koriste grafitni štapić kao anodu i metalne okside ( kobalt, nikl, ili mangan ), ili fosfat gvožđa kao katodu. U toku punjenja i pražnjenja joni litijuma putuju iz katode u anodu i obrnuto i ugrađuju se u prostor između slojeva grafita, odnosno oksida. Poznavanje ovog hemijskog procesa nam dozvoljava da možemo osvežiti punjivu bateriju kratkotrajnim dovođenjem jednosmernog napona vrednosti od 5 V na njene izvode. Navedeni napon susrećemo na gotovo svakom adapteru mobilnog telefona. Naravno, moramo paziti na polaritet i na vreme zadržavanja tog napona, koje treba da je od 5 do 10 s. Šta se dešava pri tome? Nešto povećan napon će da otkoči slobodan prolaz jona, stručno rečeno da otkoči elektromotorni silu (EMS) koja je najčešće blokirana upotrebom neadekvatnog adaptera koji u sebi nema kontrolu struje i vremena punjenja baterije. Sličan proces dešava se i kod NiCd i drugih čeličnih baterija, tako da ova odavno poznata metoda oživljavanja baterije ima efekta ukoliko to u razmacima ponovimo više puta ako primetimo da se baterija ne puni. Ukoliko posle ovoga primetimo da nismo ništa postigli baterija je definitivno odradila svoj radni vek.

Pošto punjive baterije uglavnom koristimo kod prenosnih uređaja mnogi se zapitaju da li je manjkavo što imaju radni napon od 1,2 V, a ne 1,5 V. Može, ali ne mora da bude problem. Naime, nepunjive baterije alkalnog tipa pri upotrebi veoma brzo spadnu na napon od 1,2 V, dok punjive baterije dosta dugo drže svoj radni napon. Finansijski se potpuno isplati upotreba punjivih baterija koje su na tržištu sve jeftinije i dostižu kapacitet i do 2.200 mAh.

Takođe je zanimljivo kako održavati punjive baterije ukoliko ih stalno ne koristimo. Nikada ne treba da su do kraja ispražnjene, niti da su stalno priključene na punjenje. Najbolje je koristiti fabričke punjače namenskog tipa koji imaju elektronsku zaštitu od „memorijskog efekta“, što je posebna priča. Fabrički punjači savremenijeg tipa čak „prepoznaju“ vrstu baterije i prilagode struju punjenja od koje zavisi trajanje baterije.

Na kraju, da li se mogu puniti baterije koje nisu predviđene da se pune? S obzirom na vrstu hemijskog procesa u njima to nije izvodljivo, mada se ponekad može stvoriti lažna slika punjenja. Upotreba adaptera sa takvim baterijama može dovesti do težih kvarova, ili do pojave visokih temperatura, odnosno do požara u stanu. Isto se dešava sa punjivim baterijama koje su stalno uključene u mrežni napon, što je čest slučaj sa laptopovima, ili sa mobilnim telefonima. Baterija nikada ne treba da je potpuno napunjena, ili da je potpuno prazna. Pravilo “zlatne sredine” važi i za nju!