30. Sep, 2020.
Hasan Helja

Hasan Helja


Čovek je biće prakse!

U idealnom svetu života i rada sa tehnikom, vaš PC bi trebalo da traje onoliko koliko to želite, a jedini razlog za kupovinu novog trebalo bi da budu samo aktuelne komponente, a nekad i potencijalni kvarovi. Nažalost, mi ne odlučujemo kada će se nešto od tehnike pokvariti, niti koliko će godina biti aktuelno. Podsetimo se iz prakse koji su najčešći kvarovi na računaru.

Iako matične ploče nemaju pokretne delove, one su toliko kompleksne i specifične u svojoj konstrukciji da čak i najmanji kvar može da bude katastrofalan. Bilo kakav pokušaj opravke je složena radnja koja uspeva profesionalcima i dobrim poznavaocima tipičnih kvarova na matičnoj ploči. Najčešći kvarovi su osušeni ( nabubreli ) elektroliti koji se lako menjaju, ali teži kvarovi su dotrajali spojevi sitne štampe matične ploče. Vek joj se itekako može produžiti upotrebom UPS uređaja koji obezbeđuje stabilno napajanje i zaštitu pri nestanku struje u mreži, ili pri varijacijama napona. Ukoliko računar posle isključenja ne “pamti” datum i vreme uzrok je prazna BIOS (CMOS) baterija koja se lako menja, što zavisi od konstrukcije i dostupnosti.

Diskovi dolaze u dva pakovanja, hard-disk ( HDD ) i SSD. Kompjuter ne može da funkcioniše bez jednog od njih, jer se tu nalazi operativni sistem. Ako vam disk otkaže poslušnost, odmah morate da pronađete zamenu, ali je najveći problem kako sačuvati i skinuti podatke koji se nalaze na njemu. HDD i SSD mogu da se pokvare, ali iz različitih razloga. HDD je mehanički i ima pokretljive delove. Zbog toga vremenom dolazi do fizičkih kvarova. SSD je baziran na čipovima fleš memorije, i nema pokretne delove. Međutim, fleš memorija vremenom počinje da bude nepouzdana u skladištenju podataka i podložnija je problemima usled ekstremnih temperatura.

RAM je ključan za rad kompjutera i jedan je od prvih delova koje bi trebalo nadograditi ako želite da vam kompjuter brže radi. Trenutna norma za solidnu brzinu kompjutera iznosi 8GB RAM-a. U zavisnosti od modela i brenda koji kupite, razlikuje se i njihov životni vek. U savršenim uslovima, RAM ima iznenađujuće dug životni vek. Ipak, postoje dve stvari koje u sekundi mogu da “ubiju” RAM - temperatura i promene napona napajanja.

Postoji nekoliko stvari koje morate da uzmete u obzir kada kupujete napajanje za svoj PC, ali životni vek je svakako najvažniji. Napajanja su malo gora nego RAM po pitanju životnog veka – naravno pod idealnim uslovima. Pod normalnim uslovima koriščenja, napajanje bi trebalo da traje barem pet godina, možda čak i deset ako imate sreće. Najčešći kvarovi kod napajanja su osušeni elektroliti koji se mogu lako zameniti, te prekinute veze na pločici koje se mogu osvežiti ( pojačati ) ponovnim lemljenjem slabih spojeva.

Verovatno niste puno razmišljali o ventilatoru koji održava život procesoru, grafičkoj kartici i drugim vitalnim delovima koji se u toku rada greju. Sigurno se desi da i ne primetite kada neki od ventilatora prestane sa radom. Na svu sreću, ventilator je lako i jeftino zameniti. Međutim, posebni ventilatori koji hlade procesor preko aluminijskog tela hladnjaka, ili grafičku karticu, ne mogu biti brzo zamenjeni i njihov kvar vas može skupo koštati, jer će sa sobom, usled pregrevanja, uništiti i jednu od ove dve komponente. Ventilatori su mehaničke komponente, baš kao i hard diskovi i zbog toga može da dođe do njihovog trošenja tokom vremena. Mogu se povremeno čistiti, ili da im se zameni mast, ili ubaci kapljica mašinskog ulja na osovinicu čije ležište se zbog okretanja osušilo, tako da se čuje bučan rad ventilatora. Ovu pojavu dodatno mogu da ubrzaju prašina i brojne druge čestice koje se sakupljaju na lopaticama ventilatora. Kontrola rada ventilatora na procesoru i nekim grafičkim karticama može se pratiti softverski instaliranjem odgovarajućih namenskih programa, ili podešavanjem vršne temperature u BIOS-u. Pri dostizanju zadate kritične vrednosti temperature ( 72 stepena C ) računar se sam gasi i tako spašava vitalne komponente od težih kvarova. U tom slučaju treba utvrditi uzroke pregrevanja komponenti, a potom ih što pre sanirati.

Na kraju recimo da neke vrste računara zvučnim signalima upozoravaju na različite hardverske i softverske probleme, tako da prema dužini trajanja i po broju dugih i kratkih “bip - signala” možemo lakše pronaći kvar. Šta konkretno znače pojedini zvučni signali možemo lako pronaći na Internetu, ili u uputstvu za matičnu ploču. Još jednom podvucimo da UPS spašava PC od mogućih problema i da njegova nabavka nije nikakav luksuz, bez obzira na cenu i na kasniju zamenu baterije za UPS-a koja ima svoj ograničen rok trajanja.

Svaka ozbiljnija konstrukcija i gradnja NF stereo pojačavača, pored planski pripremljenog pristupa, kvalitetne stručne opservacije i dobrog poznavanja njegovih osnovnih funkcija, traži posebnu predostrožnost pri određivanju najboljeg položaja ulaza, izlaza i ispravljačkog stepena, kao i kod uzemljivanja i pravilnog oklapanja delova uređaja. Na ulazu pojačavača osetljivost je velika, a zbog toga i pojačanje ima veliku vrednost. Primaran zadatak gradnje je kako pravilno oklopiti predviđene ulaze i sprečiti njihov negativan uticaj na izlazni stepen.

Kod NF pojačavača velike snage od ispravljača teku struje od nekoliko ampera. Provodnici kroz koje teku tako jake struje ne smeju biti povezani nekim povratnim vezama sa ostalim stepenima kola. U suprotnom možemo očekivati pojavu oscilacija, bruma, ili nestabilnost u radu pojačavača. Ove pojave se javljaju zbog malog, ali ipak, konačnog otpora provodnika kroz koje teku tako jake struje.

Uzemljivanje stereo pojačavača još je kompleksnije pitanje, jer se nipošto ne sme dozvoliti da između bilo koje dve tačke na potencijalu mase postoje dva provodna puta ( tzv. „petlja bruma“ ). Najbolje je sve uzemljiti na jednom čvorištu minus pola elektrolitičkih kondenzatora ispravljačkog stepena koji su, po pravilu, velikog kapaciteta, odnosno vrednosti od nekoliko hiljada µF. Uzemljenje za izlazne tranzistore i zvučnike se, takođe, vezuje u zajedničku tačku na ispravljaču. Vodovi za napajanje izvode se odgovarajućim provodnicima, a spajaju u jednoj tački u ispravljaču. Vodovi za napajanje predpojačavača mogu se međusobno vezati, ali što kraćim vezama, pa se jedan od pretpojačavača poveže sa ispravljačem.

Provodnici izlaznog stepena treba da budu što kraći, a dobro bi bilo da se vode zajedno provodnici koji idu na emiter, odnosno kolektor ( na taj način se smanjuje magnento polje ). Posebno treba naglasiti da se mase koaksijalnih kablova vezuju samo na jednom kraju i da su svi vodovi simetrično postavljeni. Ispravljački stepen treba da je ožičen debelim provodnicima i na taj način ćemo sprečiti pojavu ometajućih polja i samooscilacija koje se teško otklanjaju. Izlazna otpornost ispravljača trebala bi da bude što manja, što zavisi od vrste i klase. U suprotnom stabilizacija će biti loša, a napon će varirati u istom ritmu kao i ulazni signal što dovodi do nestabilnog rada pojačavača. Poželjno je, takođe, pravilno oklopiti mrežni transformator, ispravljač i predpojačavač sa priključcima. Ovo je najbolje izvesti čeličnim limom, s obzirom na njegove magnetne osobine.

Posebna dilema među konstruktorima je, da li uzemljiti, ili ne uzemljiti pojačavač. Neki su za, a neki protiv takve radnje. Ako bolje pogledamo, sva kvalitetnija fabrička pojačala su uzemljena, posebno ako imaju metalnu kutiju. Neki pojačavači bruje ukoliko nisu uzemljeni, posebno za električnu gitaru, ako nisu uzemljerni svi njeni metalni delovi. Svaki uređaj je priča za sebe, nekim prosto ne treba uzemljenje! Ako to radimo, onda treba proveriti da li imamo ispravnu mrežnu instalaciju kod koje napon između nule i uzemljenja ne bi trebalo da prelazi 10 V, a najbolje je da bude 0 V. Napon između faznog voda i uzemljenja trebao bi da bude oko 230 V i, naravno, između faze i nule 230 V. Ukoliko pojačalo koristi mikrofon, a nije uzemljeno, može se desiti proboj napona na masu pojačala, a time i na telo mikrofona, što krije opasnost od udara struje. Ako su metalna kutija i masa pojačala uzemljeni, neće doći do takve neprijatne i po život opasne pojave. Uzemljenje pojačala podrazumeva vezivanje kutije i minus pola čvora izvora napajanja na provodnik koji služi kao uzemljenje. Kod nekih pojačavača, kao što je ovo sa priloženih slika, nikako ne smemo minus pol napajanja vezati na masu, već samo minus pol odvojenog izvora napajanja predpojačala koji je provodno, preko širma, vezan za telo mikrofona i za kutiju. Interesantno je iskustvo da se kod ovog pojačavača minus pol izvora napajanja i minus pol napajanja predpojačavača moraju vezati preko blok-kondenzatora čija se vrednost određuje eksperimentalno. Odabraćemo kapacitet blok-kondenzatora koji eliminiše i najmanji šum na izlazu. O ovom interesantnom problemu, koji može stvoriti glavobolju svakom konstruktoru, pisao sam nedavno na ovom portalu ( „Pojačalo sa izlazom bez spoja sa masom“, objavljeno, 18.01.2020. ), upravo prilikom gradnje uređaja koji je prikazan na slikama.

Na kraju, moj savet je da se ne treba nikako upuštati u konstrukciju i gradnju ako nismo dobri poznavaoci principa rada pojačavača i opisanih problema na koje možemo naići, te ako nemamo izgrađenu naviku preciznosti, pravilnog čitanja šema po kojima radimo i jaku volju da planiranu konstrukciju dovedemo do kraja. Pre početka rada treba odabrati odgovarajuću kutiju, odrediti raspored podsklopova, nabaviti sve delove i obezbediti potreban pribor i alat za rad. Mnogi se opravdano pitaju, da li je uopšte isplativija gradnja, ili kupovina fabričkog uređaja. Moje dugogodišnje konstruktorsko iskustvo kaže da današnji fabrički uređaji služe veoma kratko, a uređaji koje sam temeljito gradio besprekorno me služe  godinama. Ako gledamo na cenu, daleko skuplje je ono što sami pravimo, problem je odgovarajuća šema, izrada štampanih pločica, nabavka komponenti, adekvatna kutija, ali zadovoljstvo nakon uspešne gradnje ima nemerljivu cenu i potvrdu znanja u praksi.

Literatura:
1. „Audio amplifier systems“ - Philips, naučna publikacija iz 1972. godine,
2.  M. Kričković: „Predostrožnosti pri gradnji NF pojačala“.

Nedavno sam pisao na ovom portalu o korišćenju LED štapa koji se pri nestanku struje u mreži napaja sa 12 V. Pošto takav izvor svetlosti može poslužiti kao prigušeno noćno svetlo kada je potpuni mrak, postavlja se praktično pitanje, kako smanjiti jačinu svetlosti do željene mere. Kupovina regulatora napona ( „dimera“ ) za LED svetlo nešto je veći izdatak, tako da sam došao do jednostavne šeme regulatora jednosmernog napona pomoću LM317, jednog otpornika, potenciometra i dva elektrolita. Njihovom kombinacijom dobijen je sklop za finu regulaciju napona.

Regulator je najbolje smestiti u neku plastičnu kutiju u koju dovodimo jednosmerni napon maksimalne vrednosti do 28 V. Plus pol izlaza ispravljača, ili akumulatora, spaja se na pinu 3. dok se minus pol izvora vezuje na jedan kraj potenciometra od 5 K, a srednji izvod i drugi kraj potenciometra spajaju se na pinu 1. Od te nožice spaja se otpornik od 240 oma sa pinom 2. koji ujedno služi kao izvor promenljivog napona od 0 V – 28 V. Sa regulatorom napona LM317 možemo dobiti struju maksimalne vrednosti do 1,5 A, što je sasvim dovoljno za napajanje LED štapa.

Ukoliko koristimo struju preko 1 A preporučuje se montaža IC LM317 na odgovarajući aluminijski hladnjak koji ne sme da direktno naleže na uzemljeno metalno kućište, jer je telo IC ( vidi sliku ) u spoju sa pinom 2. na kome se nalazi plus pol izlaza regulatora napona. Vrednosti otpornika ( R2 ) i potenciometra ( R1 ) nisu kritične, tako da se može koristiti potenciometar i od 10 K, a otpornik nešto veće vrednosti, što spada u domen eksperimentalnog rada pri podešavanju struje za LED svetlo koje imamo pri raspolaganju. Regulator je namenjen za svetlo maksimalne potrošnje do 1,5 A ( snage potrošača do 18 W ),  napona 12 V, a potenciometrom se podešava intenzitet svetlosti do željene vrednosti – jačine.

PokloniIOtpadSkloni