Prilikom konstrukcije nekih minijaturnih namenskih uređaja ukazala se potreba da se na prednjem delu kutije izvede valjana  signalizacija prisustva mrežnog napona na pojedinim podsklopovima, što se nije uklapalo sa signalnim sijalicama većih dimenzija, gde spadaju tinjalice, ili neke druge signalne lampe na 220 V. Najbolje rešenje za takve potrebe je ugradnja LED-diode, što za napon od 220 V traži posebno odabranu konstrukciju napajanja. Ubacivanje grec-spoja nije praktično, tako da sam se odlučio za jednu detaljno ispitanu konstrukciju sa otpornikom, blok kondenzatorom i ispravljačkom diodom u spoju sa LED-diodom.

Pre objašnjenja jednostavnog sklopa za konstrukciju, nekoliko osnovnih podataka o LED-diodama ( engleski – LED: Light-Emiting Diode ). To je posebna vrsta poluprovodničke diode koja emituje svetlost kada je propusno polarisana, odnosno kada kroz nju teče struja. Fotoni svetla se emituju prilikom rekombinacije para elektron-šupljina. Takvo svojstvo imaju poluprovodnici. Prvi izveštaj o infracrvenoj emisiji dao je Rubin Braun 1955. godine iz američke Radio-korporacije. Naučnici “Teksas instrumentsa”, Bob Bajard i Gari Pitman, 1961. godine su otkrili da galijum-arsenid pušta svetlo kada ima električne struje, nakon čega su prijavili patent na infracrvenu diodu. Nik Holonja, mlađi iz Dženeral elektrika, prvi je pronašao vidljivi spektar svetleće diode. Boja emitovanog svetla zavisi od vrste poluprovodnika, kao i od primesa u njemu i varira od infracrvenog do ultraljubičastog dela spektra.

Prednosti LED-dioda za signalizaciju su: mala potrošnja struje ( do 0,03 A ), nizak napon napajanja ( 1,2 – 3 V ), male dimenzije pakovanja u okruglom, četvrtastom, trouglastom, ili nekom drugom staklenom ( plastičnom ) kućištu. Ukoliko LED-diodu priključimo na jednosmerni napon, poznavajući dozvoljenu jačinu struje, lako je prema Omovom zakonu izračunati vrednost redno vezanog otpornika ( R ), što znači: R = ( U1-U2 )/I . Ako diodu napajamo sa 12 V ( U1 ), njen deklarisani radni napon je 2 V ( U2 ), deklarisanom jačinom struje od 20 mA, dobijemo računski primenom Omovog zakona, R = ( 12 V-2 V )/0,02 A = 500 oma. Slično postupamo i kod drugih jednosmernih napona. Veoma je važno znati deklarisani radni napon i jačinu struje za diodu koju smo odabrali za signalizaciju. Ako pređemo dozvoljenu jačinu struje za izabranu LED-diodu doći će do njenog pregorevanja. Pri spajanju LED-diode voditi računa o njenom polaritetu ( minus pol je na ravno zasečenom delu plastičnog kućišta, ili na kraćoj strani priključka ).

Pri ispitivanju spoja LED-dode na mrežni napon ( 220 V ) probao sam nekoliko varijanti i kao najbolju sam odabrao spoj sa redno vezanim otpornikom vrednosti preko 200 oma, blok kondenzatorom 200-500 nF, 250 V i sa jednom ispravljačkom diodom. Prednost ovog spoja u odnosu na redni spoj sa otpornikom i ispravljačkom diodom je što se komponente ne greju, ali i kod jednog i kod drugog spoja LED-diode moramo obavezno voditi računa o prisustvu mrežnog napona.

Gore navedeni spoj LED-diode radi stabilno, zauzima malo prostora i, što je najvažnije, prikazuje prisustvo mrežnog napona. Tačke spajanja uzimamo sa mesta uređaja gde dovodimo mrežni napon. Sklop možemo praviti na rednoj klemi, ili na minijaturnoj štampanoj pločici. Jedino moramo voditi računa da snaga otpornika bude jednaka, ili nešto veća od 1 W i da blok kondenzator ima radni napon preko 220 V. Kapacitet odabranog kondenzatora nije kritične vrednosti.

Na kraju, navedimo da LED-diode imaju i druge funkcije, a sve više kao svetleći elementi, što ih čini funkcionalnim i racionalnim izvorima svetlosti. Veoma slabo greju, napajaju se nižim naponima i neke ne trebaju posebno hlađenje. Pakuju se u različitim varijantama, što zavisi od namene i načina korišćenja. Sijalice sa LED-diodama sve više su u upotrebi, mali su potrošači, dugo traju i najveći deo električne energije pretvaraju u svetlosnu, što ih čini ekonomičnim i sve prisutnijim u domaćinstvima. Nekada su, kao i LED-diode, bile veoma skupe, a danas su pristupačne sa cenama i mogu se naći u većini prodavnica elektrotehničke robe.

Pre dve godine ( 28.12.2013. ) sam na ovom portalu pisao na sličnu temu, ali se radilo o nazivu „Mašina za pretvaranje prošlosti u budućnost“ i nekim mojim slobodnim razmišljanjima, protkanim naučnim pristupom, o fantastičnom napredovanju nauke i tehnike. Pošto je od vajkada u prirodi sve relativno, tako su nas barem učili već u osnovnoj školi, pitamo se šta bi se desilo ako bi se materija kretala brzinom koja je veća od brzine svetlosti, koja iznosi 299.792.458  m/s.

Za početak, oslanjajući se na Ajnštajnovu teoriju relativnosti, pretpostavimo da je putovanje kroz vreme moguće. Najinteresantnije naučne teorije o putovanju kroz vreme imaju protkanu vezu sa „crvotočinama“. “Pokušajmo to jednostavnim primerom. Zamislimo svet u formi 2D crva. Bića žive na površini ogromne jabuke koju zovu „Jabuka“. Pretpostavljaju da je njihov svet dvodimenzionalan, jer postoje u dve dimenzije. Oni samo mogu zamisliti tri dimenzije. Ali tu je i jedan potpuno uvrnuti crv po imenu X koji uvek ima čudne ideje. Svi ostali se smeju kada ga vide, jer on priča naokolo kako je njihov svet ustvari zakrivljen u treću dimenziju koju niko ne oseća. X želi da dokaže da je u pravu i počinje svoje putovanje. Nakon nekog dužeg vremena stiže na potpuno isto mesto odakle je pošao. Ovo dokazuje postojanje zakrivljenog trodimenzionalnog prostora. Ali, X ne prestaje sa ovom idejom, on tvrdi da postoji kraći put nego što je dvodimenzionalni i progrize svoj put kroz jabuku” ( www.zvezdarnica.com ). Ove male rute kroz jabuku zovu se, kako je dalje navedeno, „crvotočine“.

Mi možemo biti upoređeni sa ovim malim crvima. Za sada poznajemo tri dimenzije i četvrtu temporalnu dimenziju koju nazivamo vreme. Mogli bismo, analogno tome, putovati kroz četvrtu dimenziju koristeći prečicu, a ona je, jednostavno rečeno, putovanje brzinom koja je veća od brzine svetlosti. Brzina svetlosti ( c ), kao posebna fizička veličina, ugrađena je 1905. godine u čuvenu Ajnštajnovu formulu,  koja je potvrđena tek posle 103 godine: E = m*c2, što znači da, ako je masa konstantna, fantastično povećanje brzine dovodi do fantastičnog porasta energije. Ako bi se materija kretala brzinom većom od brzine svetlosti, teoretski je moguće da se budućnost vrati u prošlost. Po navedenoj i nekim drugim Ajnštajnovim jednačinama iz teorije relativiteta, univerzum se ne širi, niti smanjuje, nego rotira i pulsira. Jedna od posledica života u takvom univerzumu, bila bi da je moguće, krećući se potpuno pravim putem, stići na njegov početak. Svaka tačka na rotirajućem univerzumu nalazi se na zatvorenoj vremenskoj krivoj.

Ukoliko bi se desilo da se, ipak, napravi mašina koja pretvara budućnost u prošlost, što je po Ajnštajnu teoretski moguće, pala bi Njutnova klasična mehanika i život bi bio potpuno drugačiji. Naravno, da postoje i druge vremenske mašine sa kojima se treba nositi. Među ostalim, teoretski mogućim rešenjima, je petodimenzionalna rotirajuća crna rupa, poznata kao BMPV crna rupa. One mogu postati vremenske mašine ako se kreću brzinom koja je veća od brzine svetlosti.

Zaključimo da problem vremenskog putovanja još uvek realno nije moguć, ali se prisetimo da je nastala prava pometnja (septembra 2011.) u laboratoriji „Cern“ u Švajcarskoj, kada je, navodno, otkrivena čestica (neutrino) koja ima brzinu veću od brzine svetlosti. Kasnije je to demantovano. Vremenske krive ne mogu biti pristupačne posmatraču i ne mogu biti predmet eksperimentisanja. Na neki način svaka nova ideja o vremenskoj mašini razdvaja stvarnost i iluziju sa zatvorenim vremenskim krivama koje padaju na stranu vremenske iluzije.

Izvor saznanja:
1. www.zvezdarnica.com2. www.planeta.rs

Izgleda da su napokon prošle paklene letnje vrućine koje su smetale čak zdravim, a posebno bolesnim ljudima, nakon čega me jedan dobar poznanik pita da li se ta ogromna energija Sunca može nekako korisno akumulirati i kasnije koristiti. Samo pitanje u sebi krije odgovor da toplota, kao najjednostavniji oblik postojanja energije, svojim delovanjem utiče na svu energiju kosmosa, jer se preko nje transformišu svi drugi oblici postojane, nama znane i neznane  energije. Energija Sunca je izvor života na Zemlji, a možda i na nekim drugim planetama gde postoje elementarni uslovi za život. Energija svojim delovanjem dovodi do pojava kretanja i borbe suprotnosti koje su uzrok svih promena u prirodi i društvu.

Fizika, kao najopštija prirodna nauka, svojim proverenim naučnim stavom dokazuje da se u prirodi sve kreće, da ne postoji apsolutno mirovanje, da je sve relativno. Svaka pojava, bilo prirodna, ili društvena, ima svoj uzrok i odgovarajuće posledice. Velika je greška kada kažemo da se nešto slučajno desilo, što često čujemo i od obrazovanih ljudi. Za bilo koje kretanje, po zakonima prirode, koji su bez izuzetaka i neprikosnoveni, potrebna je energija. Logično se pitamo, odakle sva ta energija? Ona je ogromna i potiče od Sunca. Kretanje u atomu, kao elementarnoj čestici, se dešava zbog borbe suprotnosti pozitivno i negativno naelektrisanih čestica ( protoni i elektroni ), a kod nekih elemenata ( koji su radioaktivni ) krije se ogromna energija atoma koja se koristi kao nuklearna. Poredeći strukturu atoma i Sunčevog ( heliocentričnog ) sistema, uočavamo frapantne sličnosti. Sunce odgovara jezgru atoma, a planete njegovom omotaču. Sunce je izvor energije, a energija atoma se, takođe, nalazi u jezgru. Sličnost nije slučajna, tako da suštinski, prirodnjački i filozofski to posmatramo kao makro i mikrosvet. Sunce, kao užarena zvezda, zrači milijardama godina, ne samo toplotnu, već i druge oblike energije, koje svrstavamo u kosmička zračenja. Ona ne potiču samo od Sunca, već i od drugih zvezda kojih ima na milijarde. Svaki prirodnjak, pa i laik, se zapita dokle doseže to ogromno kosmičko prostranstvo.

Sunčeva energija stvara realne uslove za postojanje svih drugih oblika energije, kao što su svetlost, toplota, hemijska, nuklearna, eolska, biološka, a možda i neki oblici koje nauka i praksa nisu do sada upoznali. Energija dovodi do pojava kretanja, a svako kretanje nailazi na prepreke ( otpore ) koje možemo nazvati borbom suprotnosti. Iz te borbe u prirodi i društvu stvara se kvantitativno i kvalitativno novo stanje koje dovodi do njihovih promena. Prirodne promene su spontane i povezane i zato se donekle razlikuju od društvenih, koje mogu biti spore, ubrzane i nasilne. Razvoj nauke i novih tehnologija ubrzano utiče na promene, kako u prirodi, tako i u društvu. Čovek je svojom nesavesnošću narušio spontane prirodne procese i promene, što nam se kao kazna  vraća kroz klimatske i druge procese koji se ispoljavaju raznim prirodnim katastrofama. U prašumama, gde nije kročila ljudska noga, vlada savršeni red i disciplina, iako i tamo postoji borba za život zatečenog biljnog i životinjskog sveta. Nasilne promene u prirodi, na koje utiče čovek, ne poznaju državne granice. Atmosfera je zagađena, kako otrovnim gasovima, tako i kosmičkim otpadom o kome danas malo ko brine. Velika je odgovornost čovečanstva da brine o prirodi i njenim zakonima.

Borba suprotnosti itekako utiče na stanje u nekom društvu. I tu je potrebna neka energija. Ne moraju to biti samo ratovi, kao necivilizacijske pojave, pregovori i mirovne inicijative koje su uvek dobro došle, već opšte stanje ljudske misli, svesti i ravnopravne političke borbe koja je, uglavnom, usmerena da se dođe na vlast. Društvo partijskog jednoumlja i slabe opozicije liči na učmalu baru u kojoj se “stvara žabokrečina i legu komarci”, tako da je normalno da se teži ka promenama koje poboljšavaju kvalitet života svakog običnog građanina. Za bilo kakve promene potrebna je odgovarajuća energija celog društva, ali i pojedinaca, a pasivni posmatrači i kritizeri svega postojećeg neće dovesti do napretka za kojim težimo.