Zakon je pojava u prirodi koja uvek funkcioniše na isti način. Ako je svet nastao slučajno, a prava nauka kaže da nema slučajnosti, pojave u prirodi bi se povremeno slučajno događale, a nekada ne bi. Kada se nešto dešava uvek na isti način, opravdano se postavlja pitanje kako i kada je to uređeno, da li se može menjati i ima li izuzetaka. Naučnici samo objašnjavaju kako neki zakon funkcioniše, ali ne mogu da objasne kako puka slučajnost u prirodi stvara zakone. Zakoni su postojali i pre naučnika koji su ih otkrili, pojedinačno, ili grupno. Kad neko kaže da je svet nastao slučajno, to je vera, religija, a ne naučno tvrđenje.

Među opštevažećim zakonima je opšti zakon o održanju energije koji se izučava još u osnovnoj školi, ali ga mnogi slabiji, pa i bolji poznavaoci različito tumače kada se susretnu sa nekim rešenjima u praksi. Da bismo ga bolje razumeli, podsetimo se njegove školske difinicije: “Energija se ne može ni stvoriti ni uništiti, već se može samo preneti sa jednog tela na drugo, ili pretvoriti iz jednog vida u drugi, bez ikakvih gubitaka” ( Fizika VII, Jovan P. Šetrajčić i Darko V. Kapor, Zavod za udžbenike Beograd, izdanje 2009. godine, strana 74). Dublja analiza ove definicije, ako je povežemo sa Ajnštajnovom teorijom relativnosti i čuvenom formulom: E=mc2, dovodi u vezu masu, energiju i brzinu. Jedan od glavnih stavova klasične fizike bio je da je masa konstantna u svim procesima. Specijalna teorija relativnosti tvrdi da postoji zavisnost mase od brzine, tj. promenljivost mase. Posledica ovog zakona je da tzv. “perpetuum mobile” mašine mogu da rade neprekidno samo ako ne ispuštaju energiju u okruženje. Ako takve mašine proizvode više energije od one uložene u njih, one moraju da gube masu i nakon određenog vremena prestaju da postoje, pa prema tome nisu ni moguće. Neki su pokušavali da ostvare takav san, čak i prevarama, što i danas susrećemo kod nekih rešenja za proizvodnju električne struje pomoću jakih magneta, da se iz gotovo ničega dobije nešto. S tim u vezi, poznati engleski fizičar Džul (Džejms Preskot Džul, 1818-1889.) je dao potpuno jasnu matematičku formulaciju koeficijenta korisnog dejstva, odnosno da je to količnik između korisnog i ukupnog uloženog rada ( Ak/Au ), što se može računski primeniti i na snagu ( Pk/Pu ). U praksi koeficijent korisnog dejstva nikada ne može imati vrednost jedan, jer bi to bila idealna mašina, a njegova vrednost  od, ili preko jedinice bi se kosila i protivrečila sa osnovnim zakonima i postulatima klasične, a posebno atomske fizike.

Opšti zakon održanja, ponegde se u knjigama kaže očuvanja, energije dokazuje da se, realno gledajući, iz ničega ne može dobiti nešto, te da se energija pretvara ( transformiše ) iz jednog oblika u drugi, a najjednostavniji oblik njenog postojanja je toplotna enregija ( toplota ). Ona suštinski podrazumeva svu unutrašnju ( potencijalnu i kinetičku ) energiju jednog tela. Ukupna unutrašnja energija jednaka je zbiru potencijalne i kinetičke energije. Interesantno je da se unutrašnja energija ( Eu ) ne može uvek transformisati u neki drugi željeni oblik energije. Navedimo jedan banalan primer: bilo bi idealno da od jednog kubnog metra vazduha, koji se nalazi na sobnoj temperaturi, možemo iskoristiti svu raspoloživu energiju koja je brojno jednaka radu kojim bi se telo mase četiri tone moglo podići na visinu od jednog metra. Mašina za tranformaciju takve energije još uvek ne postoji. Drugi izazov je unutrašnja energija atoma, pogotovo kod radioaktivnih elemenata, koja je ogromna, možda još uvek do kraja neistražena.

Na kraju podvucimo da čovek, poštujući prirodne zakone, teži da energiju koristi na racionalan i njemu uvek prilagodljiv način. Koliko u tome uspeva, stvar je znanja i tehničkih mogućnosti, jer svaka nova mašina, koja ga uspešno zamenjuje u radu, ima nešto drugačiji koeficijent korisnog dejstva i ako se on približava broju jedan, mašina je rentabilnija. Konačan cilj tehničkog napretka civilizacije je povećanje koeficijenta korisnog dejstva i što manje zagađenje životne sredine. Da se od ničega može dobiti nešto u našem svetu i prirodi nije moguće, niti postoji, tako da su čiste laži i prevare upotreba, ili izumi nekakvih mašina koje rade, a ne troše energiju, jer takvu teoriju ne poznaje klasična mehanika, niti novija teorija kvantne i atomske fizike. Čak i “zarobljena” energija atoma ima svoje tumačenje i zakone koje je najbolje objasnio Albert Ajnštajn ( 1879-1955 ).

Voda koju pijemo, pored svog osnovnog hemijskog sastava ( H2O ), u sebi sadrži, za golo oko nevidljive čestice koje su rastvorene, ili nerastvorene i daju joj karakterističan ukus. Destilovana voda je, zbog navedenih osobina, bljutavog ukusa i nije za piće. Za ispitivanje pijaćih voda pomoću električne struje upotrebio sam zanimljiv opto-elektronički uređaj koji je zapaženo debitovao na Republičkoj smotri iz naučno-tehničkog stvaralaštva, koja je održana u Rumi 2004. godine. Pošto je ovaj uređaj i danas aktuelan i veoma koristan za ispitivanje vode koju pijemo, posvetiću detaljniju pažnju njegovoj gradnji i principijelnoj šemi, bez slika kako izgleda, pošto se koristi u školi ( gde sam radio ) kao nastavno sredstvo.

Namena ovog uređaja nije da prečišćava, niti da poboljšava kvalitet vode za piće, već da bude efikasan signalizator stanja bilo koje vode u smislu njenog elektrolitičkog sastava. Brzo izdvojeni koloidni rastvor na elektrodama od aluminijuma ( Al ) i gvožđa ( Fe ), svojom bojom, a pre svega strukturom najbolje potvrđuje kakva je voda koju pijemo. Metod upoređivanja sa destilovanom vodom u jednoj od staklenih posuda ( gde su smeštene elektrode ), je uporedna analiza sastava, a mogućnost analize optičkim putem ( pomoću svetlosti i osetljive foto-ćelije ) indirektno potvrđuje količinu organskih i neorganskih materija u pijaćoj vodi. Ako se izdvoji koloidni rastvor, pored opto-elektronske analize, pruža se idealna mogućnost mikroskopije, odnosno direktnog posmatranja posledica pozitivnog, ili negativnog naelektrisanja ispod objektiva mikroskopa sa velikim uvećanjem. U realizaciji ovog konstruktorskog rada ispitane su vode sa nekoliko izvora sa teritorije Republike Srbije, gde se voda sa izvora Mesić pokazala sa posebnim kvalitetom, a odmah iza nje i voda sa izvora ispod crkve u Zagajici.

Ovim zanimljivim uređajem, koji radi pod visokim naponom ( oko 300 V = ) ne vrši se hidroliza vode, već proces razdvajanja elektrolita na jone ( nosioce pozitivnog i negativnog naelektrisanja ) na elektrodama od aluminijuma i gvožđa. Njihova hemijska ( atomska ) struktura je opredelila da se Al štapić veže za minus pol izvora, a štapić od Fe za pozitivan pol izvora struje visokog napona. Koncentracija materijala ( koloidnog rastvora )  vrši se na svakoj elektrodi, što zavisi kako se koji materijal ponaša prema „plus“, ili „minus“ polu izvora jednosmerne struje na elektrodama, koja se dobije priključenjem mrežnog napona ( 230 V ) na „grec“ spoj. Tako ispravljen napon dostiže do 300 V na svakoj elektrodi, što, traži posebne mere bezbednosti i zaštite od visokog napona.

Pod uticajem visokog napona, samo smo grupisali i razdvojili prenosioce naelektrisanja koje možemo izolovano posmatrati i utvrđivati njihova svojstva i prirodu. Pomoću jakog snopa svetlosti, a delimično spektralnom analizom, mernim instrumentom utvrđujemo stepen prisustva sastojaka vode koju ispitujemo. Posuda sa destilovanom vodom, posle analize, ostaje gotovo čista, a pijaća voda koju ispitujemo, zavisno od njenog kvaliteta, ima manje, ili više koncetrisan koloidni rastvor ( koji kod loših voda liči na žabokrečinu ). Da se ne radi ni o kakvoj optičkoj varci, ispitivanje je vršeno sa više različitih izvora, tako da su rezultati demonstrirani i zvanično prezentovani na pomenutom republičkom takmičenju. Uzeti  uzorci sa deset udaljenih izvora evidentno su pokazali različite situacije ( boja i gustina ) koloidnih rastvora, gde se posebno izdvajala barska voda, koja pored neorganskih, u svom sastavu ima i organskih materija.

 “Psi vole svoje prijatelje i ujedaju neprijatelje, sasvim suprotno ljudima koji nisu sposobni za čistu ljubav i koji uvek mešaju ljubav sa mržnjom.”
( Sigmund Frojd-psiholog, 1856-1939. )

Pošto inspiraciju za članke iz elektronike uglavnom nalazim u prirodi, svakodnevnom stvaralačkom radu i u mojoj hobi-radionici, mnogi će se s razlogom zapitati kakvu vezu ima naše okruženje ( priroda ) sa elektronikom. Ako se prisete Teslinog razmišljanja o prirodi i njenim tajnama biće im jasna moja insinuacija, pre svega, zbog saznanja da sva energija potiče iz prirode i univerzuma. Voleti i biti voljen je, takođe, jedan od suptilnih i nevidljivih oblika postojanja i ispoljavanja materije i energije. Koliko životinje osećaju i instiktivno doživljavaju da ih neko iskreno voli uverio sam se na jednom primeru sa kučićima koje je njihova majka razložno ostavila u dvorištu porodične kuće na obodu gradskog naselja Vršca.

Moj poznanik i veliki prijatelj, čije ime namerno neću da pominjem, nedavno se iznenadio kada je izgladnjela kera kroz ogradu njegovog dvorišta brižno, jedno po jedno u zubima, provukla pet oštenjenih kučića koji su cvilili, što zbog kiše, još više zbog gladi. Brzo se povukla ostavljajući kučiće na milost i nemilost, ali su oni odmah našli svoje utočište u dvorištu uz pažnju domaćina koji voli životinje. Prvo ih je nahranio, a onda napravio udobno ležište od kartonske kutije i starih krpa. Istog dana oni su živnuli, počeli su da se igraju i više se nisu plašili kada im neko dobronamerno prilazi. Uverio sam se da životinja ima prirodan instikt da prepozna dobra čoveka, ili da beži od ljudi koji ne vole životinje. Zapanjio me  majčinski instikt kere koja gotovo svakog dana u isto vreme dolazi odnekud iz obližnje šume da vidi svoje mladunce, pri čemu joj se mutni pogled prosto ozari kada vidi da su siti i zaštićeni. Još više me iznenadilo njeno ponašanje, da i sama gladna neće da uzme zalogaj od štenadi i da im čak dozvoljava da je doje. Njen ozaren pogled prema domaćinu, koji brižno pazi na mladunčad, pun je životinjske zahvalnosti za taj gest koji je za svaku pohvalu. Tri šteneta je već poklonio, takođe dobrim ljudima u svom rodnom selu Izbištu, a za sve njih je obezbedio vakcinu koja nije baš ni jeftina. Preostala dva šteneta  već se slobodno kreću po dvorištu, igraju se i zalaju ako neko nepoznat prilazi kući. Primetno je da se osećaju kao pravi čuvari kuće čoveka koji im pomaže.

Vratiću se početku moje priče o Tesli i njegovoj velikoj ljubavi prema golubovima. Malo je poznato da je jedan od golubova prosto osetio da će Tesla umreti, te je sleteo na otvoren prozor hotelske sobe sa iznenađujuće tužnim pogledom. Nevidljiva tajna veza između čoveka i životinja samo potvrđuje da onaj ko voli životinje, voli i ljude. U naprednim društvima o životinjama se itekako vodi računa, čime se mi ne možemo baš pohvaliti, izuzimajući humane primere, među kojima je jedan od njih  bio povod za ovu moju priču. Još samo da dodam, ako se zapitate zašto baš da na našem sajtu, pored uštede energije i mojih autorskih članaka iz elektronike, pričamo o tome, mi itekako vodimo računa o životinjama, posebno o onima koje su odbačene! Briga o njima je veliko i humano delo.