22. Oct, 2018.

Pitanje otpada je udarni međunarodni problem

Objavljeno u Zanimljivosti
Pročitano 793 puta
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Jaka vlast koja radi u interesu zajednice će navesti kompanije i ljude da plaćaju pravičan deo troškova za održavanje okoline čistom, kaže Dejvid Njuman, odlazeći predsednik Međunarodne asocijacije za čvrsti otpad (ISWA). „Onda kada vlada ne može da se oduprepritisku velikih kompanija, one ne plaćaju. Neko drugi plati“, rekao je Balkan Green Energy Newsu u intervjuu pred održavanje godišnjeg kongresa tog međunarodnog tela u Novom Sadu.
Njuman će na događaju prepustiti predsedavanje Andonisu Mavropulosu. Rekao je da je veoma ponosan na postignuća asocijacije tokom svoja dva mandata – ukupno četiri godine na njenom čelu. “Pre šest godina, kada sam bio potpredsednik, stavili smo težište na to da asocijacija mora da bude uticajna jer je trebalo da podignemo svest o otpadu kao udarnom i hitnom pitanju”, rekao je i izrazio nadu da će ISWA na predstojećem kongresu potpisati memorandum o razumevanju sa Svetskom bankom.
 
Koja još očekivanja imate za trodnevni događaj u Srbiji koji počinje 19. septembra?
Zemlje se svake godine kandiduju da organizuju kongres i mi smo se odlučili za Novi Sad, ispred Londona. Ne treba uvek da držite konferencije na mestima koja su poznata, gde je sve lako, rešeno i radi savršeno. Srbija se kandidovala za članstvo u Evropskoj uniji, a daleko je od uređenog sistema upravljanja otpadom. Cela Jugoistočna Evropa je u istoj situaciji i strateški smo odabrali da događaj organizujemo tu. Moramo da donesemo poruku dobrog upravljanja otpadom, razmenimo iskustva s domaćim ljudima i saznamo koje dobre stvari rade i koje probleme imaju.
 
Kako je politika da zagađivači snose troškove upalila na pojedinačnim tržištima i u regionima širom sveta?
Na globalnom nivou se reciklira manje od 20 odsto otpada, 10 odsto se spaljuje a ostatak se baca u rupu u zemlji. Ili na deponiju, ispravnu ili ne, na gomilu ili u reku, ali sedamdeset odsto se uopšte ne prerađuje. Gde se otpad reciklira i koristi da se razvije toplota? U naprednim privredama, onima u kojima smo mogli da uspostavimo koncept da plaća zagađivač. U razvijenom svetu je veoma malo recikliranja.
Građani i svi drugi plaćaju da zaštite okolinu. Evropska unija je propisala da se baterije i akumulatori, kola, gume, ambalaža, otpadna električna i elektronska oprema (WEEE) i ulje recikliraju, a zemlje članice sprovode direktive – nekad loše, nekad dobro. Novac dolazi od proizvođačâ materijala koji ulaze u tok otpada, da bi se oni odatle uklonili.
Pored EU, u Australiji ima nekih obaveza po principu „plaća zagađivač“, kao i u par država u Sjedinjenim Državama, te u Koreji i Japanu, dok u ostatku sveta nema manje-više ničega! Da vam odgovorim na pitanje, loše smo uradili taj posao.
 
Da to zavisi od vas lično, za koje biste se najvažnije i najefektnije mere opredelili u podizanju svesti u ovom sektoru, a za koje kazne, u cilju ubrzanja napredovanja neke zemlje u upravljanju otpadom?
Zemljama kao što su Holandija, Belgija, Švedska i Austrija ide dobro jednostavno zato što je vlast jaka. Ona može da donese i sprovede zakone čak i kada su nepopularni kod određenih delova društva. Ona podiže poreze i uvodi kazne za neprilagođavanje. S druge strane, ima vladâ koje su slabe ili imaju nejasnu strukturu: ministarstvo je odgovorno za jedno, ali ne za sve, dok grad ili opština ima različita ili preklapajuća ovlašćenja, i tako dalje. Tada dobijete haos, a imamo ga u 70 procenata sveta. Stoga je osnovni zadatak da se sredi sistem upravljanja.
 
Postoje li uopšte trikovi za prevazilaženje opšte inercije u svetu u razvoju? Da li ste nailazili na primere napretka i dobre prakse?
Maleziji je trebalo dugo da sredi svoj sistem. Posle 15 godina pregovaranja sa svim zainteresovanim stranama, pre par godina doneta je odluka i ta zemlja je konačno napravila ugovore na do 20 godina s privatnim kompanijama da održavaju ulice čistima, odvoze otpad na sanitarne deponije i da izgrađuju spalionice.  Ta zemlja je na pravom putu, dok je susedna Indonezija, inače veoma bogata resursima, u neredu, gde se materijali bacaju i pale na sve strane.
Čile je verovatno najbolji primer postizanja napretka u Latinskoj Americi. Meksiku takođe ide veoma dobro. Iako su u Africi poteškoće opšta stvar, na svakom mestu, Ruanda je izuzetno čista i svojim otpadom upravlja prilično dobro, dok su u susednim Tanzaniji i Keniji na svakom koraku otvorene deponije.
 
Na Balkanu velik deo stanovništva jedva spaja kraj s krajem. Po tradiciji, stanovnici jesu svesni da velik deo siromaštva dolazi od rasipanja resursa, pa i od zagađenja, ali čini se da se na recikliranje stalno gleda kao tabu. Neke grupe stanovništva rade sa čvrstim otpadom i tako zarađuju za život, ali najviše na primitivan način i u fizički opasnim uslovima, dok se na tu delatnost gleda s prezirom. Kako da pomirimo dva ekstrema?
U vremenima kojih se i ja sećam, stvaralo se i odbacivalo malo otpada, dok su čistači dolazili jednom nedeljno. Desi se da vam se zemlja prebaci na slobodnu tržišnu privredu u kojoj svako kupuje sve, ali javne službe i dalje nemaju strukturu da se za sve to pobrinu. Tu postoji neizbežan vremenski zaostatak između dve koncepcije.
Ljudi iz neformalnog sektora zarađuju dolar ili dva dnevno sakupljajući otpad. Ta situacija je blizu ropstvu, mada je jedini metod recikliranja u 70 posto sveta! Nivo možete podići isključivo bliže ishodištu, na vrhu lanca. To znači da treba da imate finansijske resurse da biste mogli da obavite ostalo na pravi način.
To znači da vam trebaju finansijska sredstva da ostalo izvedete kako treba. Ponovo se vraćamo na ono što sam govorio o sistemu upravljanja. Reč je o tome da oni koji stvaraju otpad na tržištu, za njega i plate i preuzmu odgovornost. Zamislite šta bi bilo da oni koji prodaju boce koka-kole ili čokolade ponude, na primer, sto miliona evra godišnje da se u nekoj balkanskoj zemlji skupljaju plastika i abalaža. To bi podstaklo celu privredu. Sektor sakupljača više ne bi mogao da nalazi takav otpad u kontejnerima, ali ti ljudi mogu da se ovoga puta uvedu kao sakupljači u postrojenjima kojima se prikladno upravlja.
Ipak, za to vam treba novca. Moj princip je da svako proizvodi otpad i da svako treba da plati za čišću okolinu, čak i ukoliko može da sebi priušti samo pet dolara godišnje. Unilever, Prokter end Gembl, Epl sa svojim ajfonima ili Hjulit Pakard sa svojim kompjuterima, svi oni moraju da plate da se materijal prikupi.
Tako se sprovodi tranzicija. Ona je neminovna i nemojte lupati glavu oko toga. Treba vremena; nama u Zapadnoj Evropi je otišlo 30 do 40 godina da to sredimo.
 
Da li je čvrsti otpad korisniji kao biomasa, gorivo, ili kao sirovina za recikliranje u privredi, društvu i za okolinu? Koje su razlike po vrstama materijala i dostupnosti nekog resursa u pojedinim regionima?
Ja sam praktična osoba, ne ideolog. Mislim da je dobro ono što funkcioniše. Ali ono što funkcioniše na jednom mestu, na drugom možda neće. U Severnoj Evropi velike spalionice rade 365 dana godišnje. U tim zemljama je hladno devet od dvanaest meseci i spaljivanjem otpada ne samo što obezbeđuju struju nego i toplu vodu za daljinsko grejanje. S druge strane, to nije rešenje za Atinu ili Kairo.
U Africi 70% ili 80% čvrstog otpada čini vlažna hrana ili vegetacija. Spaljivanje vlažnog materijala, vode, veoma je skupo i ta tehnologija tamo ne može da funkcioniše.  Zemlje kao što su Danska ili Švedska nemaju gasna i naftna polja za obezbeđivanje energenata i njima je verovatno bolje da maksimalno iskoriste spaljivanje otpada umesto sam materijal.
 
Sektor recikliranja i sakupljanja je na putu znatnog razvoja u Jugoistočnoj Evropi, kako tehnologija i zakonodavstvo napreduju u cilju podizanja prinosa iz te aktivnosti. Kakva iskustva imate s razmerom potražnje za ekspertima na tom polju i broja profesionalaca s kvalitetnim obrazovanjem na tržištu rada?
Prvo, ISWA sprovodi program sertifikacije upravljanja otpadom, posebno popularan u nekim zemljama Jugoistočne Azije i u Latinskoj Americi. Nedavno smo osnovali centre za obuku u Maleziji i Omanu. Imamo letnju školu u Teksasu. Hiljade i hiljade ljudi polaze na studije zaštite životne sredine i upravljanja otpadom. Ne manjka talentovanih mladih ljudi koji završavaju te programe. Zapravo Univerzitet u Novom Sadu ima veoma dobar centar za obuku za upravljanje otpadom.
Ali koncepcija je nekoliko. Na sasvim početnom nivou skupljanja s ulica o odvoženja na deponiju, ne treba da budete nuklearni naučnik da biste to razumeli. Samo treba da budete sposobni da to organizujete. Neke od najvećih kompanija za otpad osnovali su ljudi koji su bili vozači kamiona. Doslovno se radilo o logistici.
 
A kako je ISWA povezana s obrazovnim institucijama u Jugoistočnoj Evropi? Koje su najvažnije aktivnosti?
Organizovali smo letnju školu u Rumuniji. Sarađujemo s asocijacijama za otpad u razvoju u Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji i Bosni i Hercegovini. S njima ćemo pripremati neke obrazovne programe. U Jugoistočnoj Evropi svake godine već radimo seriju od osam do deset seminara i konferencija sa po pedeset ili do 200 ljudi. Nadajmo se da možemo da uradimo i više!

Izvor: balkangreenenergynews.com

Marinel Cuculj

Sve se može ako se hoće!

Adresa sajta www.clickman.rs
Više iz ove kategorije OPTIČKA KONTROLA AKUMULATORA »

Budi u toku!

Da biste primali redovna obaveštenja prijavite se na mejling listu.

PokloniIOtpadSkloni