Odlaganje elektronskog otpada obično se javlja kao problem kod većine onih koji se iz hobija, ili profesionalno dugo bave elektronikom. Takav problem prati sva naprednija društva koja koriste savremene tehnologije koje se kvare, ili dugo koriste na poslu, ili u domaćinstvu. Često se zapitamo, da li sve bacati, ili dalje koristiti sve ono što je ispravno i funkcionalno. Posebno me zainteresovala priča jednog našeg IT stručnjaka koji je otišao u Ameriku i tamo dobro zarađuje na repariranju pokvarenih UPS uređaja kojima se daje novi život. Na takav način stvaraju se velike uštede, što kod nas nije stečena navika i kultura ponašanja, pa bacamo i ono što sa dalje može koristiti.

U celoj ovoj priči dobro se sećam vremena iz 90-tih godina kada sam u prolazu sa posla iz škole uvek navraćao na čuveni gradski otpad u Vršcu gde sam na kilogram nalazio i kupovao mnoštvo delova odbačenih mašina na kojima su se nalazile veoma skupe komponente. Od njih sam pravio nove uređaje ( pogledati objavljene slike nekih mojih konstrukcija ), čak sam nalazio ispravne delove za veš-mašine, televizore i računare čijom sam opravkom imao solidnu zaradu koja je u tadašnje vreme galopirajuće inflacije bila veća od moje skromne profesorske plate.

Za prepoznavanje upotrebljivog elektronskog otpada, pored veštine i znanja, potrebno je uvek imati pri ruci unimer da bi se na licu mesta utvrdilo stanje nekog rezervnog dela, ili elektronske komponente. Zlatno pravilo je, ne bacati ono što se dalje može koristiti, ili ugraditi kao zamena u neki koristan uređaj u domaćinstvu. Verovali, ili ne, na nekadašnjem Buvljaku sam nalazio nove i jeftine delove za računare od kojih sam sklopio računar koji je bio bolji od onoga koji sam tada kupio na kredit. Takva, potpuno nova tehnika i rezervni delovi su nekada dobavljani iz Mađarske, ili Poljske.

Sortiranje elektronskog otpada spada u korisnu radnu naviku za koju treba strpljenje, ali i znanje da se prepozna o čemu se zapravo radi i gde se to može uspešno koristiti. Pored navedenog, treba imati neki odabrani kutak u kući, stanu, garaži, ili u obično nekorišćenom potrovlju, sa policama i kutijama gde se to može sortirati. Pored klasiranja, neke delove treba oprati i frizirati i tako dovesti u stanje da se uopšte ne razlikuju od novih delova. Praksa me naučila da neke ranije ugrađene elektronske komponente imaju bolji kvalitet od onih novije izrade. Malo je poznata činjenica da se neki delovi prave sa namerno ograničenim vekom trajanja, ili da se pojedini uređaji prave bez mogućnosti bilo kakve opravke.

Na kraju, neminovno pitanje: Šta uraditi sa elektronskim otpadom koji se dalje ne može koristiti? Treba ga na propisan način odložiti i klasirati za reciklažu u kojoj se mogu koristiti delovi u daljoj preradi i izdvajaju supstanci koje su skupocene i potrebne za neke nove tehnologije. Priča pomenutog IT stručnjaka, koji radi u privatnoj kompaniji u Americi, potvrđuje da se gotovo ništa ne baca, već se dalje prerađuje i koristi, ili kao ispravna komponenta ponovo ugrađuje u proizvodnji novih i savremenijih uređaja.

O slavnom naučniku, Nikoli Tesli, uspeo sam kroz duži vremenski period da pročitam gotovo svu dostupnu svetsku i domaću literaturu, da odgledam većinu igranih i dokumentarnih domaćih i stranih filmova, te da na ovom portalu objavim više autorskih članaka o njegovom životu i delu. Praveći komparaciju poznatih i nepoznatih činjenica, postavljam jedno hipotetičko pitanje na dan kada je u hotelskoj sobi u Njujorku prestalo da kuca njegovo srce, 7. januara 1943. godine: Šta bi bilo, da nije bilo Tesle!?

Mnogi bi odgovorili: „Ako nekoga nema, bez njega se i može“, čime bi se zatvorila svaka dalja polemika o ovom naučniku koji se rađa jednom u stotinu godina. Malo upućeniji poznavaoci Teslinog života i dela bi, pre bilo kakvog odgovora, razmislili o frapantnom intelektu koji je iznedrio oko hiljadu otkrića, od kojih je 700 patentirano iz različitih oblasti nauke i tehnike. Oni, koji svoj i tuđi smisao postojanja vide samo u novcu, zameraju Tesli što za novac uopšte nije mario, da bi ga površno okvalifikovali da je umro u potpunom siromaštvu, da čak nije imao sredstava da za života podmiri narasle hotelske račune. Međutim, zaboravljaju notornu činjenicu da su Teslina misao i delo ostavili toliko veliki trag koji se ne može upoređivati nikakvim bogatstvom. Velika dela naučnika i stvaralaca ne daju nikada trenutnu vrednost otkrića koja su daleko ispred njihovog vremena. Teslin genijalni um dosezao je takve domete koji su zbunjivali njegove savremenike, industrijalce i naučnike koji su u nekim posebnim momentima mislili da je Tesla skrenuo od zdravog razuma. To se dešava samo izuzetnim umovima, kakav je bio Tesla.

Da nije bilo Tesle neki nacionalno ostrašćeni političari ne bi se dan-danas suludo i besmisleno utrkivali oko toga da li je Tesla hrvatskog, ili srpskog porekla.  Nema nikakve sumnje da je naučnik bio srpskog porekla, kao i da mu je otac Milutin bio pravoslavni sveštenik. O njemu se obično govori kao Amerikancu srpskog porekla, budući da je veći deo života proveo u SAD i da je umro u Njujorku kao američki državljanin.

Ono što Teslu posebno krasi je kosmička povezanost sa prirodom i njenim zakonima u kojima je nalazio odgovore i rešenja za brojne pronalaske, kao što je onaj najznačajniji - naizmenična struja ( polifazni sistem ), jer je na ideju generatora došao posmatrajući zalazak Sunca u parku, zamišljajući okretanje rotora generatora bez četkica. Tada mu se iznenada zavrtelo u glavi, a onda se bacio na posao da takvu mašinu nacrta na pesku uz prisustvo njemu bliskog prijatelja. Sa takvom idejom otisnuo se u daleki svet gde je dočekao duboku starost i pobedio u „Ratu struja“. Mnogi se pitaju da li bi Tesla sve to stvorio da je ostao na rodnoj grudi. Nikako, jer je Amerika za njega bila prava destinacija za istraživanja koja su zahtevala ogroman kapital i medijsku promociju pronalazaka koji su zadivili svet. Provincija mu to nikada ne bi pružila, bez obzira na snažna patriotska osećanja.

Ako sve Tesline vrline i mane sumiramo i stavimo na vagu, možemo reći da je to naučnik svetskog kalibra, te da su neka njegova otkrića i danas veoma aktuelna, da poneka još uvek zbunjuju, jer su jedinstvena rešenja u praksi. Činjenicu da su neka otkrića pokradena Tesla tumači na njemu svojstven način: „Ne žalim što su drugi pokrali moje ideje, ali žalim što nemaju svoje.“ Jedan od najpoznatijih sporova o patentima u nauci odnosi se na pronalazak sijalice - pojedini veruju da ju je izmislio Nikola Tesla, a patentirao Tomas Edison i tako pokupio zasluge. Sporno je i ko je izmislio radio prenos, Tesla, ili italijanski fizičar Guljelmo Markoni koji je navodno pokrao neke Tesline ideje i rešenja dok je uz Teslin pristanak boravio u njegovoj laboratoriji.

Portret Nikole Tesle: Ana Čokorilo, student FTN Novi Sad

U dugogodišnjoj konstruktorskoj praksi najviše sam se bavio ispravljačima i pojačivačima različite snage, klase, namene i konstrukcije. Ispravljači su neizbežni elektronski sklopovi koji “hrane” uređaj i omogućuju njegov siguran i potpuno stabilan rad. Obično se ugrađuju u kutiju uređaja, a ponekad služe kao izdvojena i zaštićena naponska jedinica. Kako se ispravlja naizmenični u jednosmerni napon, koje su zamke i osnovni proračuni, tema je kojom se za ljubitelje elektronike bavim u ovom namenskom članku. Postoje različiti elementi za ispravljanje napona, kao što su selenski ispravljači, germanijum I silicijum diode, a davno su se koristile i elektronske cevi.

Dobro se sećam davnih početaka kada sam ručno motao transformatore zbog nekih specifičnih zahteva napona na njihovom sekundaru. U ovaj složen radni postupak ne treba se nikako upuštati bez prethodnog poznavanja proračuna transformatora i bez mogućnosti nabavke trafo-limova, kao i provodnika potrebne debljine ( preseka ). Danas se tim zanimljivim poslom retko ko bavi jer su daleko povoljniji uslovi za nabavku transformatora različite snage i potrebnih izlaznih napona.

Ispravljanje naizmenične struje može biti jednostrano i dvostrano, a vrši se pomoću ispravljačkih dioda. Kod jednostranog ispravljanja koristimo jednu diodu, a kod dvostranog možemo to uraditi sa dve, ili sa četiri diode u tzv. Grecovom spoju. Na osciloskopu se vidi talasni oblik napona iza diode, tj. samo pozitivna poluperioda kada je dioda direktno polarizovana.

Upotrebom jedne diode odseca se jedna poluperioda, jer dioda provodi struju samo u jednom smeru. Ako je ispravljač u praznom hodu, a to znači da na njegov izlaz nije priključen nikakav potrošač, izlazni jednosmerni napon ispravljača je 1,41 puta veći od efektivne vrednosti napona na sekundaru: UI =1,41 Us. Kad se na ispravljač priključi potrošač poteći će struja i ovaj napon će se, zbog pada napona na otpornosti žice kojom je namotan sekundar kao i pada napona na diodi, smanjiti i to smanjenje će biti utoliko veće ukoliko je struja potrošača veća ( P=Up*Ip=Us*Is ). Za filtraciju napona obično koristimo elektrolitičke kondenzatore većeg, ili manjeg kapaciteta i radnog napona koji je barem 10 procenata veći od dovedenog napona na njegove izvode.

Dioda provodi samo za vreme poluperioda kada je napon na gornjem kraju sekundara veći od napona na donjem kraju tj. samo za vreme kada je napon na anodi diode veći od napona na katodi. Struja diode teče kroz kondenzator C i puni ga, pa se na njemu javlja pozitivan napon UI.

Dvostrano ispravljanje naizmenične struje može se vršiti čak pomoću dve ispravljačke diode ukoliko imamo tri izvoda na sekundaru transformatora, gde srednji izvod služi kao minus pol izvora, a krajnji simetrični izvodi se vezuju za anode ispravljačkih dioda. Katode ispravljačkih dioda vezuju se u jedno čvorište koje predstavlja plus pol izvora jednosmerne struje. U slučaju da nemamo takve simetrične izvode na sekundaru, već samo dva izvoda, upotrebićemo Grecov spoj sa četiri diode. Kod izbora dioda moramo obratiti pažnju na njihov radni napon i dozvoljenu jačinu struje koja zavisi od radne snage potrošača. Za dobru filtraciju ispravljenog napona najbolje je upotrebiti elektrolitičke kondenzatore kapaciteta od nekoliko hiljada µF, a za njegovo „peglanje“ zavojnice ( induktivitet ) sa feritnim štapom, ili prstenom. Ono o čemu posebno treba voditi računa je presek provodnika koji zavisi od snage uređaja koji koristi struju ispravljača. Najveće zamke i moguća izmenađenja kriju se kod proračuna napona, vrednosti komponenti za filtraciju ( radni napon i kapacitet kondenzatora ) i peglanje napona ( induktivitet zavojnice ).