16. Sep, 2019.

IMATE PROBLEMA S KOMUNIKACIJOM?!

Objavljeno u Saznanja
Pročitano 1829 puta
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

Poslednjih godina, ako ne i decenije sve češće smo svedoci sve lošijih odnosa između pasa i ljudi. Po mom skromnom mišljenju u više od 90 % slučajeva krivicom (ne)čoveka. Verovatno ima onih koji će reći da preterujem, da sam subjektivan jer volim pse ili da je to sasvim normalno u situaciji kad ljudi zbog ekzistencijalnih problema, opšte bede i bla, bla, bla... nemaju dobru komunikaciju ni s drugim ljudima, često svojim najbližima. Normalno, malo morgen...

Kao i s ljudima, tako i s psima problemi u komunikaciji nastaju kad jedna strana ili nije sposobna ili nije zainteresovana da razume „govor“ ili „signale“ one druge.

Za razliku od ljudi koji često imaju problem s tim što:

  • ne znaju šta hoće,
  • znaju šta hoće, ali ne znaju kako da to saopšte svojoj okolini
  • znaju šta hoće, ali ne žele da to saopšte svojoj okolini,  a ipak od okoline očekuju razumevanje i podršku

PSI UVEK ZNAJU ŠTA ŽELE, KAKO DA TO POSTIGNU I KAKO DA OKOLINI (DRUGIM PSIMA ILI LJUDIMA)  TO NEDVOSMISLENO „KAŽU“.

E, sada dolazimo do srži problema...

Ljudi često, mnogo češće nego što bi to bilo prihvatljivo, ili „ne čitaju“ ili „pogrešno čitaju“ te poruke i reaguju na njih u skladu s ljudskom površnošću, osionošću i bahatošću i „uvek je kriv neko drugi“ logikom. Zbog toga i nesprovođenja Zakona o dobrobiti životinja siroti psi, ulični, ali neretko i vlasnički, vrlo često trpe zlostavljanje, maltretiranje, a u poslednje vreme sve češće bivaju i ubijani.

Ovaj „trend“ je posebno zaživeo kada su neki građani Srbije (mada je i u „regionu“ situacija slična, čitaj „katastrofalna“) saznali da se „ujed“ uličnog psa može debelo naplatiti. Tada je, nažalost“ krenula otvorena hajka na njih.

Ne prođe ni par dana da mi neki „poznavalac“ ponašanja, karaktera i psihologije pasa ne ispriča „događaj“ gde je neki ulični pas ili čopor „napao“ dete, pešaka, biciklistu. Nisu mi još ispričali nijednu priču da je pas napao automobil, mada za njima najviše jure... ili se to ne računa?!

Na argumente da je pas teritorijalna životinja, koja „čuva“ svoj prostor od uljeza, da laju  da bi nas na taj način zadržali na udaljenosti s koje ih ne možemo ugroziti (samo brinu o svojoj bezbednosti), da lajanje nije manifestacija agresivnosti nego sredstvo komunikacije (uz govor tela) papagajski mi ponavljaju „ali on je mene napao“.

Nije te napao! TO ŠTO JE BIO 2 ILI 5 METARA OD TEBE I LAJAO NIJE NAPAD!

Tako on „čuva svoj strah“ od tebe, ali ti niti pokušavaš, niti želiš da razumeš poruku, jer je mnogo lakše reći „napao“ me. Jer to ne zahteva nikakav mentalni napor od tebe, a druga strana nije u mogućnosti da se brani. Njihova osuda je stvar tvoje volje i ti to svesno zloupotrebljavaš.

Ako tvoja reakcija prema čoveku koji te pita kako da dođe do autobuske stanice bude pokušaj da ga bez reči šutneš očekuješ da će ti on vratiti istom merom ili da te, u najboljem slučaju,  ispsuje ili izvređa, zar ne?  

 Logika isto nalaže kada se agresivno postaviš prema psu- koristiće sve što mu je na raspolaganju da se zaštiti i odbrani. A na raspolaganju su mu samo lavež i zubi. Ali, on jako dobro zna da to nije dovoljna  odbrana od svega što (ne)čovek ima na raspolaganju i što su mnogi od njih, nažalost, već osetili na vlastitim leđima. Zato on sve čini da se vaš susret završi na distanci od nekoliko metara i ispraznom lajanju. Kad to ne uspe nije kriv pas, nego čovek. Jer je on napao. Opštepoznato je da životinja napada (ako ne lovi) samo kad ne može pobeći.

Čovek, koji sebe naziva jedinim razumnim bićem, je jedini stvor koji napada i kad isti taj razum nalaže drugačije. Posebno slabije. Ili nemoćne.

I na taj način dovodi u pitanje svoj razum...

Tomislav Mrčela

Bolje se razumem s psima nego s ljudima!

 

Budi u toku!

Da biste primali redovna obaveštenja prijavite se na mejling listu.

PokloniIOtpadSkloni