Evo mene u školskom dvorištu "Moša Pijade". Osnovna škola "Moša Pijade" u jednom predivnom mestu koje se zove Gudurica. Deca su iza mene, zagrevaju se za još jednu igru, za devetu epizodu serijala "Zaboravljene dečje igre". U pitanju je lastiš. A kako se igra, sad ćete čuti. 

-Pravila uglavnom određuju deca. Pravilo je uglavnom da se ne sme zapeti o lastiš. Može se igrati pojedinačno,  mogu igrati parovi. Ako igraju parovi, ovde je konkretno igrica jedan, dva, tri, mora da naskoči na prvu-skoči, naskoči na dve dva puta-iskoči. I na kraju najteža kocka. Ako igraju u parovima, prvi par-ako pogreši jedan od parova, drugi ga ispravlja. Ako ga ispravi oni nastavljaju igru. Ako ne ispravi, on ulazi u lastiš i ide drugi par. Kada završe najniži nivo ???, polako podižu i samim tim deci se tu podiže i skočnost. Kraj je dok ne dođu do visine koju ne mogu da preskoče. Osmaci u moje vreme skakali su pojas. Ovi skaču tu negde do kolena. Obično greše na kocki. To je prva igra. Ima i druga igra "ema esasa", gde oni pevaju pesmicu "Ema esasa-esasa pipi duga čarapa" i tu se istovremeno okreću. Isto pravilo kad se igra u parovima. Par pogreši-sledeći pored njega ga ispravlja. Treća igra koju su donele devojčice sa mora "Kli-kli-klikeri, majčini su biseri. Biseri su skupi, a dečaci nisu glupi.", u današnje vreme. Da bi odgovorili devojčicama, oni dolaze sa pesmicom "Lu-lu-lutkice, majčine su lutkice, lutkice su skupe, a devojčice nisu glupe." I ima još. Mi smo kao deca  naučili da zvezdu radimo preko lastiša.

Igra leleškinje igrala se u ovim krajevima. Naše bake i deke igrale su ovu igru. Ja sam pričala u komšiluku sa starijim ljudima i znaju da igraju ovu igru. Cilj ove igre jeste da se deca podele u dve grupe. Naprave živi zid držeći se za ruke i počinje tako što jedna grupa viče "leleškinja", druga odgovara "vojvoškinja". Grupa koja je vikala "leleškinja" pita "koga ćete?". Oni se dogovore koga će da pozovu. Pozovu Bojanu i Bojana trčećim korakom trči do grupe koja ju je pozvala i pokušava da probije zid. Ako probije zid ostaje u grupi, ako ne probije zid vraća se u svoju grupu.

Igra koju danas igramo, danas se zove šuge. Mi smo je nekada ovde u Pavlišu, pošto sam meštanin Pavliša, zvali lecke. Sam naziv i ime lecke verovatno je engleskog porekla "let's go", ali nama su to bile lecke, predpostavljamo da je tako. Šuge se igraju kao imitacija lova. Deca se jure u nekom slobodnom prostoru. Nažalost zbog današnje situacije mi nismo u slobodnom prostoru, a i duva vetar. Jure se, ko koga dodirne taj je šuga. Šuga se prenosi i to tako traje u nedogled. Bitno je da su oni napolju, da se igraju i da su veseli.