06. Oct, 2022.
Branislav Vila

Branislav Vila

Montaža, montaža, montaža! Ceo život je jedna velika montaža :)

Igra “pošto seko mleko” nažalost spada u grupu igara koje su zaboravljene. Ova igra je lako primenljiva u školama. Igra se u dvorištu i fiskulturnim salama. Broj dece koji može da igra ovu igru nije ograničen, što je veliki plus za samu igru i nisu potrebni rekviziti, što takođe ponekad može da bude problem ukoliko ih nemamo. Igru igra neparan broj učenika, gde deca razbrajalicom biraju učenika koji će igru započeti kao kupac. Ostala deca formiraju krug. Dele se u parove i kupac tada kreće u potragu za svojim parom, želeći od prodavca da kupi mleko. Međutim prodavac se predomišlja i ne želi u jednom trenutku da proda mleko. I tada odlučuju i dogovaraju se da nadmetanjem u brzini odluče o tome kome će mleko pripasti. To su sva pravila igre i mislim da je najbitnije da se deca prilikom trčanja oko kruga ne sudare.

Zuce. To je igra gde je moralo da bude bar tri takmičara, ali je poželjno bilo da ih ima više. To je bila muška igra gde su deca sticala pre svega snagu, okretnost. Gde su deca razmišljala dobro ko je mogao da ih udari tako jako i po tome su odma znali ko je taj koji ima jaku ruku. Najjači bi morao da stane, pa da on bude taj zuca. A kako se igra? Pa evo vrlo laka igra. Onaj koji je glavni stane, zažmuri i postavi ruku sa strane. Okrene glavu i žmuri. Onaj ko ga udara, mora da ga udari u šaku. Gledalo se da se ne povredi igrač, ali dovoljno da zabridi šaka. Prava muška igra. Taj koji ga udari, svi podižu ruku i viču "zzz". U tom trenutku on se okreće i treba da prepozna ko je taj junak koji ga je tako dobro ošarafio. Ako pogodi, istog trenutka postavlja se taj koji je udario na to mesto, a sledeći udaraju i viču "zzz". Dešava se u toj igri da dvojica udare. Tog trenutka onaj koji je zadnji udario, on mora da bude glavna zuca. Jedna vrlo interesantna igra. Ona se vrlo često igrala u moje vreme, u vreme mog oca. A posebno u armiji, u vojsci u kojoj smo mi bili, to je bila omiljena igra za dokazivanje muškosti, iskrenosti i pameti. Uvek oceniš ko je taj koji može jače ili ko slabije udara.

Evo nas u četvrtoj epizodi emisije “Zaboravljene dečje igre” u osnovnoj školi “Jovan Popović Sterija” u Vršcu.

Mi smo kod četvrte igre i ona se zove “žmurke”. Postoji više varijanti igranja žmurki. Jedna od varijanti jeste da igra počinje tako što se brojalicom odredi učesnik koji će da žmuri. Ostali igrači se sakrivaju. Prednost i lepota ove igre jeste zato što mogu da se igraju i dečaci i devojčice. Dakle nema one podele muške igre, ženske igre. I najčešće se igrala u večernjim satima kada je pao mrak i kada mogu dobro da se sakriju. Dakle, igrač koji žmuri broji do određenog, to se dogovore deca na početku. Do sto ili do dvadeset ide brojanje i onda kreće u potragu za sakrivenim igračima. Postoji verzija da prvog koga pronađe, on je sledeći koji žmuri. Ili poslednji koga pronađe, taj žmuri. Meni se nekako više dopada tog poslednjeg, jer onda ako pronađu onog prvog, ovi ostali nekako izgube draž sakrivanja.