Veoma često smo prinuđeni da punimo, ili da dopunjavamo akumulator, pogotovo u zimskim uslovima kada njegov kapacitet, zbog spoljašnje temperature, drastično opada. Mnogi se pitaju koji punjač upotrebiti, jer se mogu naći i fabrički sa dosta povoljnim cenama. Imao sam priliku da isprobam nekoliko vrsta ispravljača, počevši sa nešto jačim ruskog tipa, pa do onih iz domaće prizvodnje koji su skuplji, ali kvalitetniji i sigurniji u radu. Punjenje olovnih i nikl-kadmijumskih akumulatora se razlikuje, mada im je zajedničko što moramo voditi računa o maksimalnom naponu punjenja, koji kod olovnih Acu ne sme preći 13,8 V. Kod čeličnih Acu, pored napona koji je označen na bateriji, treba voditi računa i o struji punjenja, inače bez regulacije brzo stradaju.

Kako bih spojio korisno i praktično odlučio sam se za gradnju po shemi iz radio-kompleta (RK3213), tako da ne moramo razmišljati kada je Acu baterija puna do propisanog napona. Malo teži posao, pre izrade elektronike fine kontrole punjenja, je odgovarajući mrežni transformator određene snage, što zavisi od kapaciteta Acu baterije koju punimo. Transformatori su relativno skupi, a onda sam se setio jednog polovnog UPS iz koga sam iskoristio veoma kvalitetan transformator. Njegov sekundar sam upotrebio kao primar, a pošto ima sasvim odgovarajuću debljinu provodnika i sve potrebne izvode napona koji odgovaraju, na sekundar sam vezao jači grec-spoj ( 35 A ), što optimalno odgovara planiranim proračunima punjenja snažnijeg akumulatora ( preko 55 Ah ). Eksperimentom sam odredio da se mrežni napon od 220 V vezuje na crnu i žutu paricu primara transformatora (oko 217 V ), a uparenu plavu i braon žicu sam uzeo kao sekundarni izvod. Za ljubitelje eksperimentisanja sa ispravnim transformatorom iz UPS-a ( sa određenim merama bezbednosti ) navodim vrednosti izmerenih napona na pojedinim parnim izvodima primarnog namotaja, kada je napon u mreži bio oko 220 V:

-    crna – plava , 185 V,
-    žuta – plava, 32 V,
-    crvena – braon, 16 V,

Na sekundaru UPS transformatora  izvodi imaju sledeće vrednost napona ( u paru ):

-    crvena – plava, 6,7 V,
-    crvena – braon, 6,7 V,
-    plava – braon, 13,8 V.

Kod UPS transformatora donekle je pogrešno govoriti o primarnom i sekundarnom namotaju, pošto im se uloge menjaju, zavisno od režima rada. Ispravno je visoko/niskonaponski deo. Nisko naponski deo je onaj sa srednjim izvodom i debljom žicom (crvena) koji nam daje mogućnost da, umesto grec-spoja, za ispravljanje upotrebimo dve snažne ispravljačke diode.
Neki konstruktori ističu frekvenciju kao problem kod UPS transformatora, jer navodno nije planiran za 50 Hz, već za daleko višu frekvenciju, što mi se nije ispoljilo prilikom gradnje i upotrebe, pošto sam preko grec-spoja ( 4 ispravljače diode ) dobio potrebnu jednosmernu struju za ulaz u elektroniku automatskog punjača. Da ne bude zabune, mrežni napon sa sekundara se, nakon ispravljanja i filtracije poveća oko 1,41 (koren iz 2) puta, tako da se dobija napon koji je pogodan za punjenje Acu baterija različitih vrsta i namena. Kod punjenja  akumulatora sa  ovim automatskim punjačem preporučuje se izbegavanje filtriranog napona (posebna priča zbog tiristora), tako da se jednosmerna struja uzima odmah sa greca. I o tome treba voditi računa prilikom gradnje, što opredeljuje koji ćemo akumulator puniti automatskim punjačem. Takođe, treba voditi računa da zaštitni osigurač u primaru ne bude ispod 5 A pošto, zbog veće snage transformatora, on u startu povuče jaču struju, što može dovesti do pregorevanja osigurača. Mnogi tada odustaju od gradnje, misleći da ne valja UPS transformator. Detaljna i u praksi isprobana  shema automatskog punjača izgleda ovako:



Prednost ovog punjača je što ima svetlosnu kontrolu, koja je izvedena sa tri LED diode: žuta ( indikator rada ), zelena ( akumulator je pun ) i crvena  (punjenje je u toku ). Svaki konstruktor se može opredeliti i za druge boje LED dioda, zavisno sa čime raspolaže. Propisan napon punjenja se podešava potenciometrom od 5 koma, sa srednjim izvodom na cener diodi napona 6,8 V. Dobro je da se striktno pridržavamo naznačenih vrednosti  svih  elektronskih komponenti. Za tiristor T1 možemo uzeti TIC126 (12 A ) ili kao adekvatnu zamenu BT 152-600R, 800 R, 20 A. Za tiristor T2 možemo uzeti T106, 1 A, ili neki njemu sličan. Tiristor T1 se obavezno stavlja na aluminijski hladnjak zbog većeg zagrevanja, odnosno jačih struja prilikom punjenja akumulatora. Jedan od otpornika od 470 oma treba da ima snagu oko 2 W ( naznačeno je na shemi ), dok su ostali otpornici vrednosti snage od 1/4 W, ili više.

Najveća prednost ovog automatskog punjača je što isključuje punjenje na podešenom naponu, uz napomenu da se umesto potenciometra ( 5 koma ) mogu upotrebiti fiksni otpornici kada upotrebljavamo isti akumulator za punjenje, ali umesto potencimetra dolaze, kao balans, dva otpornika. Prethodno se potenciometrom precizno podesi željeni napon punjenja, onda se izmeri otpor na potenciometru sa jedne i sa druge strane od srednjeg izvoda i zameni sa dva odgovarajuća fiksna otpornika. Elektropokretač (anlaser) automobila ne možete pokretati sa punjača zbog velike vršne struje koja je potrebna za pokretanje. Priključivanjem na punjač elektropokretač se može trajno oštetiti.

Kao dugogodišnji prosvetni radnik i strastveni zaljubljenik elektronike i savremenih tehnoloških dostignuća, ovih dana, dok su đaci još na odmoru, razmišljam kako koriste svoje slobodno vreme i dolazim do zaključka koji je svima poznat. Najviše sede za računarima, šetaju sa tabletima i moćnim androidima, uživajući u nekom svom virtuelnom svetu. Stvarni svet im postaje sve više otuđen, druže se sa tehnikom, a ponajmanje sa vršnjacima, članovima porodice, prirodom i njenim raskošnim bogatstvima. Dok nije bilo računara, sećam se jednog kolege koji je završio dva fakulteta i doktorirao na filozofiji, pa usput pitam njegovu suprugu šta on radi u slobodno vreme. Ona mi pomalo tužno, gotovo plačljivo, odgovara da još uvek drži knjigu iz filozofije u ruci i da ni ekser ne zna zakucati čekićem, tako da nema od njega nikakve koristi u domaćinstvu. Dovodim ove dve različite situacije u vezu, i jedna i druga su izvan normalnog ponašanja i prirodnog uređenja našeg rada i života.

Lepo je i zanimljivo da imamo većinu tehničkih aparata pri ruci, ali ozbiljno moramo razmisliti koliko to sve utiče na pravilan razvoj deteta, pa i nas odraslih. U velikim gradovima i na asfaltu dete je zaboravilo, ili uopšte ne zna kakav je miris pokošene trave, kako zuji pčela na raskošnom cvetu, kakav je miris vazduha posle kiše, ili munja koje paraju nebom. Sećam se da smo kao deca voleli da bosi gazimo po vodi, a hodanje po hladnoj jutarnjoj rosi itekako utiče na naš nervni sistem, budi sva naša čula i okrepljuje um. Danas toga nema, jer su mladi zaokupljeni nekim drugim, njima zanimljivim stvarima koje nisu dar prirode. Mnogi od njih ne znaju da se bave fizičkim aktivnostima koje obezbeđuju pravilan razvoj tela, uglavnom sede, jedu hranu kojom se debljaju i provode vreme uz poslednje izume tehnike. Dugo sedenje za računarom krivi kičmu, otupljuje reflekse i dovodi do potpunog otuđenja (alijenacije) mladog čoveka. Zujanje, ili bol u ušima često dolazi zbog preterane upotrebe mobilnog telefona. Zato ne treba da čudi da je sve manje druženja sa stvarnošću, sa prirodom i ugođajem koji ona nudi. Odmor na selu, u planini, bez mobilnog telefona, pa čak i televizora, vraća nam volju za životom, okrepljuje naše zdravlje, mentalne i fizičke sposobnosti. Sve bolesti koje doživljavamo potiču iz našeg svesnog i nesvesnog, bolje reći mozga. Prema Frojdu, samo jedna trećina je svesnog, a sve ostalo je nesvesno (poredi ga sa santom leda koja pliva), koje je itekako vezano sa prirodom. Približavanje prirodi, njenim čarima i bogatstvima dovodi do drugačijeg raspoloženja, bistrog uma i normalnijeg ponašanja. Čovek se tada oseća kao njen sastavni deo, slobodno diše, ne oseća stegu, ne razmišlja o svakodnevnim problemima, političkim i drugim zbivanjima. Priroda nudi raznovrsna bogatstva ishrane, biljke koje najbolje leče, boje koje su očaravajuće i mirise koji su stvarni, a ne rezultat hemije. Ako posmatramo zalazak Sunca u nekom prirodnom ambijentu to je sasvim drugačije nego sa terase, ili gradskog trga. Šta je najbolja moć, ili tajna prirode, imao sam priliku da još davno, kao istraživački novinar, neposredno saznam od travara, čika Jove sa Romanije ( Jovo Mijatović, 1886 – 1986 ) koji je svojim melemima lečio najteže bolesti, pa i opekotine za koje medicina nije imala leka. Njegovi čuveni melemi priznati su u svetu, a pravljeni su od gorskih trava koje nisu imale dodira sa hemikalijama, niti sa otrovnim kišama. Uspomene na Jovu Mijatovića, romanijskog travara i svetskog putnika, pretvorile su se u legendu, a njegovo znanje, kojim je lečio na hiljade ljudi od najtežih bolesti, nastavlja da živi protkanim mirisom trava. Njegovo rodno selo Zagajevi, koje se nalazi na tromeđi opština Rogatica, Sokolac i Pale, bilo je svratište mnogih bolesnika i nevoljnika, koji su, gledajući smrti u oči, polagali poslednje nade u milost božiju i Jovine trave.

Današnji način života teško obezbeđuje da se što više družimo sa prirodom, da se vratimo nekim našim korenima, ali se moramo izboriti da u svemu budemo umereni, kako u jelu i piću, tako i u načinu života. Nisam zagovornik da mladi ne koriste savremena tehnička dostignuća, već da se bave brojnim fizičkim aktivnostima koje će im pomoći da se pravilno razvijaju. Izleti, druženja, sport i rekreacija samo su jedan od načina za pravilan psiho-fizički razvoj. U sistemu obrazovanja mora se dosta uraditi da se ne bave samo računarima, već da ima i odgovarajućih aktivnosti koje razvijaju motorne ( radne ), stvaralačke i misaone sposobnosti, da učenici znaju da svoje znanje pretoče u praksu, da znaju upotrebiti osnovne alatke koje će im sutra pomoći u životu, bez obzira čime se profesionalno bavili. Zaista, koja je korist od pomenutog doktora nauka koji ne zna da zakuca ekser, promeni sijalicu, ili da nacepa drva, da okači sliku na zid, da napravi neku igračku svom detetu!? On mora biti deo svoje porodice. Teorija koja nema veze sa praksom nas otuđuje  od  porodice, čoveka i  prirode.

Loptasta munja je relativno retka prirodna pojava. Radi se o kugli koja zrači svetlost i ima prečnik oko 20 cm. Ove se kugle kreću obično polako i to na visini od oko pola metra iznad površine Zemlje. Međutim, ovakve se kuglaste munje mogu pojaviti i u blizini letilica i to najčešće iza zadnje ivice krila. Iz toga se može zaključiti da se ne radi o pojavi vrele plazme, jer bi, inače, kugla bila otrgnuta vazdušnom strujom koja se kreće oko krila letilice.

Sedamdesetih godina prošlog veka je u Kentu u Velikoj Britaniji dr. Jennison izneo hipotezu da je loptasta munja optička pojava „fazno zatvorene petlje“ (Phase-Locked-Loop) visokofrekventne energije. Radi se, naime, o stojećem talasu oscilovanja koje je iz nekog (još uvek nepoznatog) razloga prinuđeno da se odvija u zatvorenom prostoru. Pojava svetlosti se može objasniti kao tinjavo pražnjenje do koga dolazi usled visokofrekventnih oscilacija. Ovakav „paket“ VF energije može da postoji u praznom prostoru i ne zahteva prisustvo gasovite sredine.

Pošto se radi o VF energiji, a ne o plazmi (koja ima masu), kugla se može kretati bez poteškoća kroz vazduh skupa sa letilicom. Emisija vidljivog svetla znači stalno korišćenje raspoložive energije i kad se ona „iskoristi“ svetlosna loptasta munja prestaje da postoji.

Pošto postoje brojne teorije o ovom neobičnom prirodnom fenomenu, danas se loptaste munje difinišu kao “neobjašnjene atmosferske električne pojave, veličine od zrna graška do nekoliko metara, koje su povezane sa nevremenom i grmljavinom, ali ostaju duže od običnih munja, koje traju tek delić sekunde” (izvor pod brojem 1). Dimenzije loptaste munje zavise u najvećoj meri od frekvencije talasanja. Neki ih dovode u vezu sa NLO, odnosno letećim tanjirima, Teslinim “tajnim oružjem”, Haarpom, te da su ih viđali za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine. Interesantno je da loptasta munja može da se uvuče u šupljine, čak i u dimnjake, što može biti veoma opasno zbog eksplozije u zatvorenom prostoru. Činjenica je da postoji i Teslin dnevnik, vođen u Kolorado Sprinsu, sa oko 500 stranica, čiji se delovi odnose na loptastu munju i na konstrukciju uređaja za emitovanje elektromagnetnih talasa velike snage ka jonosferi, što je odavno ineresovalo američke vojne stručnjake. Njih je posebno privukla trostruka upotrebljivost Teslinog projekta: mogućnost da proizvedene munje uništavaju avione, prilika da loptasta munja sa injekcijom litijuma dostigne snagu atomske bombe i, najzad, da se pomoću gravitacione interakcije izgrade revolucionarne letilice velikih brzina i manevarskih spsobnosti, o kojima je pred kraj svog života pisao i Nikola Tesla.
    Blojs Ficdžerald, Teslin bliski prijatelj, bio je saslušavan u kancelarijama FBI o Teslinim tajnim spisima. Njegova izjava da je srpsko-američki naučnik još tokom Prvog svetskog rata nudio vladi Velike Britanije nesavladivu zaštitu Ostrva od napada iz vazduha, i da je raspolagao tehničkim rešenjem za najmoćnije oružje, podstakla je vojne stručnjake da se upuste u traganje za ovom tajnom Tesline laboratorije. Istraživači Mornaričke obaveštajne službe SAD su prionuli na detaljno pregledanje Tesline zaostavštine. Edgar Huver, direktor FBI, strahovao je od mogućnosti kontakta Nikole Tesle i stranih obaveštajaca, jer mu je došlo do ruku obaveštenje da je Tesla održao govor na skupu prijatelja sovjetske Rusije, 4. jula 1922. godine. Osim toga, ispostavilo se da je sovjetska obaveštajna služba imala pristup Teslinim papirima još za njegovog života, preko izvesnog Ejba Španela, druga Blojsa Ficdžeralda i Teslinog povremenog posetioca, prosovjetski orjentisanog Amerikanca, u čijem dosijeu stoji da je “definitivno komunista”. Navedeno, kao i druge teorije o loptastim munjama, još uvek zbunjuju naučni svet.

Nauka evidentno potvrđuje da spektografska očitavanja pokazuju su da su glavni sastojci loptaste munje bili isti kao i tla: silicijum, gvožđe i kalcijum. Ovi podaci potvrdili su teoriju koju je 2000-te godine postavio Džon Abrahamson sa Univerziteta u Kanterberiju na Novom Zelandu. Abrahamson je pretpostavio da munja, kada udari u zemlju, stvara intenzivnu toplotu koja isparava silicijum-dioksid iz prašine, a nastali udarni talas podiže gas u vazduh. Ako u tlu ima ugljenika, npr. iz trulog lišća, on će oduzeti kiseonik iz silicijum dioksida, pa će preostati samo para silicijuma. Međutim, Zemljina atmosfera, bogata kiseonikom, ponovo će reoksidirati vrelu loptu gasa i pokrenuti reakciju koja će nakratko emitovati blještavo svetlo. Ovu teoriju svojim su istraživanjima potvrdili naučnici sa Univerziteta u Tel Avivu 2006. godine, koji su u laboratoriji ispalili veštačku munju u sloj silicijum oksida. Kineska studija, koja je nešto novijeg datuma (2012. godine), prvi je dokaz Abrahamsonove teze na primeru prirodne munje. I dalje ostaje otvoreno pitanje: da li je loptasta munja visokofrekventna (VF) oscilacija, ili razorna bomba!


Izvori saznanja:
1.    Časopis “Physical Review Letters”, 2012. godine,
2.    New York Times, 2014. godine,
3.    “Loptasta munja kao bomba”, Miodrag- Mija Ilić, 2007. godine,
4.    “Radio-amater”, oktobar 1974. godine.