Na današnji dan (pravoslavni Božić) u Njujorku je 1943. godine u hotelskoj sobi  umro nenadmašni genije, Nikola Tesla. Postoje mnoga nagađanja o tome, pa i ono najnovije da je zadavljen jastukom od strane nacističkog agenta. Prava istina mora jednog dana ugledati svetlost na kraju tunela.

Teslino životno delo, sa oko hiljadu otkrića, od čega je 700 patentirano, je, zaista, nenadmašno. Kojim putem i stranputicama bi krenuo razvoj nauke i tehnike, da nije bilo Nikole Tesle, možemo samo nagađati. Danas u Americi postoji zrela inicijativa da se u školama znatno više pažnje posveti Teslinim otkrićima. I u našim školskim programima nije posvećena neka posebna pažnja, jer se u programu fizike za osmi razred o Tesli govori površno kod naizmeničnih struja, u okviru lekcije “Doprinos Nikole Tesle i Mihaila Pupina u razvoju nauke i tehnike”. Nema ni jednog slova o bežičnom prenosu energije, telekomunikacijama i o drugim Teslinim izumima koji i danas, moramo priznati, zbunjuju naučni svet. Vredna je pažnje navedena ideja, potekla sa terena gde je Tesla najviše radio i stvarao, da se nastavni programi po svim nivoima obogate sadržajima iz Teslinog stvaralaštva. Tako ćemo se najbolje odužiti naučniku svetskog glasa, koji je bio poznat i po tome što je uvek mislio na rodni kraj, svoju bogatu kulturu i tradiciju. Nikada se toga nije stideo, niti je imao razloga da se stidi, što se može zaključiti i po brojnim rukopisima koji se danas čuvaju u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.

Teslinu misao, neke čudne navike ponašanja, ideje o komunikaciji sa drugim svetovima i civilizacijama, danas mnogi uzimaju za ozbiljno, bez obzira što su pojedini u njegovo vreme, pred kraj Teslinog života, smatrali nenormalnim ponašanjem. Takav je bio nenadmašni genije koga mnogi ni danas ne shvataju. Njegove ideje i genijalna otkrića, pretočena u tehničke izume, potiru neka shvatanja da je umro u siromaštvu.

Pred novogodišnje i druge značajnije praznike veoma često se vraćamo u prošlost, poredeći kako smo nekada, a kako danas živimo. Ja se, tako, sećam nekih novih godina koje su dočekivane uz petrolejku, zagrejanu kuhinju i sa mirisima jela koja ostaju u trajnom sećanju. Jedna od tih novogodišnjih noći mi je ostala u posebnoj uspomeni, jer je u moje selo ( BiH ) pred Novu 1962. godinu konačno dovedena električna struja. Ljudi su gledali u sijalice sa velikim čuđenjem, a tu se našao i neki radio aparat (na baterije i mrežni kabal), koji je doneo naš vojnik pri UN sa Sinaja. Svi smo ga gledali sa nedoumicom, slušajući prijatne zvuke muzike, govor spikera i ono zanimljivo krčanje na srednjim talasima (zbog „Fedinga“), koje je prisutno u noćnim satima. Ovo nostalgično sećanje me stalno navodi na razmišljanje, kako bismo danas bez struje i tehnike.
Đaci, sa kojima o tome razgovaram u uvodnoj lekciji o električnoj struji, kažu da ne mogu zamisliti život bez struje. Nekada je i bez tog luksuza moglo da se živi. Živelo se sasvim normalno, malo smirenije, opuštenije, ali smo vodu za kupanje grejali na šporetu na drva koji se, zbog kuvanja, morao paliti i tokom leta, što nije baš prijatno na letnjim vrućinama.
Električna struja predstavlja nasušnu potrebu života savremenog čoveka, prisutna je u svim porama našeg postojanja. Doživeli smo da se više ne proizvode sijalice sa grejnim vlaknom, već sasvim druge, koje nazivamo štedljivim. Više nema grejnih tela gde se vidi cekas-žica, već koristimo moderne štednjake sa kompaktnom pločom koja brzo zagreva, na česmama imamo brze trenutne grejače, a konstrukcija bojlera je takođe napredovala, da su sve bolji i štedljiviji. Moderni TV prijemnici imaju toliko funkcija po pitanju kvaliteta prijema, reprodukcije i ulaznih uređaja da prosto sve ne možemo da pratimo. Računari različitih vrsta i namena već su normalna pojava, ne samo u gradu, već i na selu, a Internet je sasvim odomaćen način komunikacije i upotrebe u svakom domaćinstvu. Mobilni telefoni postaju mini-kompjuteri sa brojnim funkcijama veza, usluga, navigacije, kontrole, beleški i praćenja. Ono što ljudima zaista danas treba je svetska baza podataka – Internet na kome možemo potražiti sve što nam zatreba. Nekada se uz retke knjige, koje nisu mogle da se iznose iz čitaonice, moralo ostajati van kuće do kasnih noćnih sati. Zaista, bila su to potpuno drugačija vremena. Kada o tome pričamo mlađima, oni se prosto začude. Imao sam jednu interesantnu situaciju, kada se moj unuk začudio videvši gramofon sa pločama, a posebno kada je čuo zvuk sa jedne dugo upotrebljavane long-plejke. Brzo je shvatio kako se stvara zvuk preko kristalne igle na gramofonskoj glavi. Posle gramofona dolaze kasetofoni, video-rikoderi, a onda CD, DVD i MP3 plejeri. Dobro se sećam kada se za disketu davalo po 10 maraka, a danas disketu (1,4 MB) malo ko koristi. Imao sam priliku da nedavno vidim dobri stari gramofon koji se priključuje preko USB kabla na računar. Ovaj izum možemo slobodno nazvati vremenskom mašinom za pretvaranje prošlosti u budućnost. Hteli, ili ne, i u našoj svesti prisutna je težnja da se na neki način spoji nekadašnja i današnja tehnika. Danas roboti zamenjuju čoveka, kako na lakšim, tako i na težim poslovima. Za kontrolu procesa proizvodnje smanjuje se broj radnika. Često se zapitamo da li će doći vreme kada će sve više raditi roboti i jednostavno prestati potreba za radnom snagom.
Rad u bankama, službama evidencije i kontrole, aerodromima, na satelitima, poštama, prodavnicama, robnim kućama i u drugim ustanovama ne bi se mogao zamisliti bez računara. Pre mnogo godina, kao prosvetni radnik sam u šali, ali sa punom sigurnošću, mojim kolegama u prosveti rekao da će doći vreme da u školama nećemo moći bez kompjutera. Neki umalo da se naljute, posebno oni koji ni danas ne vole da vide kompjuter. Eto, došlo je i to vreme. Međutim, trebaće još vremena da onim najmlađim prenesemo naviku pravilne upotrebe, da kompjuteri nisu samo igrice, ćaskanje i Fejsbuk, već izvor novih znanja koja treba pametno koristiti. I to shvatanje polako zaživljava u glavama korisnika novih tehnologija.
Vraćam se priči na početku, kada su se ljudi čudili običnoj sijalici i nekoj čarobnoj kutiji koja svira, a danas se mladi začude kada vide gramofon, ili stare radio-aparate sa lampama. Zbog toga ih je teže iznenaditi nekim poklonom, što potvrđuje brzinu promena u načinu života i razmišljanja. Neka i te misli budu vremenska mašina, kako bismo lakše shvatili prošlost i razumeli budućnost!

Prvo otkriće magneta u vekovima pre naše ere (Magnezija u Maloj Aziji) izazivalo je tada, a i kasnije, podozrenje, strah, nevericu, radoznalost i veliko interesovanje čoveka. I danas, kada dođemo do magneta, često se zapitamo zašto se njegovo delovanje ispoljava samo kod gvožđa, odnosno čelika (legure gvožđa). Kroz mukotrpan razvoj nauke egzistirale su različite teorije magnetizma, tako da je potpunu naučnu teoriju dao znameniti francuski fizičar Amper (Andre-Mari Amper, 1775-1836.), ali tek u 19. veku (1826. godine). Po toj teoriji, magnetizam je posledica unutrašnjeg kretanja naelektrisanih čestica, čime je do kraja objašnjena veza između električnog i magnetnog polja. Da li taj proces ima uticaja na zdravlje čoveka, pitanje je koje interesuje ljude od nauke, ali i one koji se bave iz hobija. Pošto se godinama bavim primenjenom elektronikom, moj skromni doprinos viđenju tog problema i izazova spada u sferu interesovanja koje je prisutno i van medicine. Konstrukcijom jakog elektromagnetnog oplemenjivača vode eksperimentalno sam se uverio ( na sopstveni rizik ) koliko korisno dejstvo može imati magnetno polje kružnog provodnika. Kod solenoida ( vidi sliku ), kroz koji protiče jednosmerna struja, magnetni polovi se određuju pravilom desne ruke, tako da nije svejedno kako okrećemo zavojnicu kod sipanja vode u posudu. Naime, pojedinačno različit uticaj imaju magnetni polovi na vodu pri njenom proticanju kroz solenoid. Promenom smera jednosmerne struje menjaju se i magnetni polovi solenoida. Samogradnja ovog uređaja je rizična bez temeljnog poznavanja elektrotehnike i neophodnih tehničkih i fizičkih mera zaštite od delovanja struje. Iz navedenih razloga samogradnja nije preporučljiva, bolje je nabaviti gotov fabrički uređaj, ukoliko se može naći u slobodnoj prodaji.
Magnetno polje je nevidljivo fizičko polje koje se ispoljava privlačnom, ili odbojnom magnetnom silom. Poznato je da se magnet ne može nikada razdvojiti svojim magnetnim polovima ( uvek ima dva pola: severni i južni ) i da se može deliti do elementarnih čestica ( atoma ), koji se opet ponašaju bipolarno. Magnetno polje imaju sva neohlađena nebeska tela, a pojačano je magnetno delovanje zvezda, među kojima je nama najbliže Sunce. I čovek zrači magnetnim poljem zbog prisustva slabih biloških struja. Za postojanje magnetnog polja nisu potrebni samo gvožđe i čelik, ono se javlja i pri usmerenom kretanju naelektrisanja ( elektroni i joni ) u električnom polju. Imajući to u vidu, zaključujemo da smo prosto zapljusnuti jačim ili slabijim zračenjima elektromagnetne prirode ( EMP ). Ljudsko telo neminovno reaguje na ta zračenja, što može pozitivno, ili negativno uticati na naše zdravlje. Brojni su primeri da su ljudi vekovima upotrebljavali magnetne narukvice, ogrlice, prstenje podmetače i pojaseve sa magnetima. Kakav je njihov uticaj, podeljena su mišljenja u naučnom svetu, ali je više onih koji smatraju da takvi magneti svojim zračenjem poboljšavaju zdravlje i vitalnost živog organizma, pa i biljaka. Dokazano je da magnetom oplemenjena voda poboljšava zdravlje i da se odvajkada koristila za tu namenu. Danas se prave patentom zaštićeni magnetni oplemenjivači vode.
Manje poznata je činjenica da su mumije u Egiptu čuvane, a piramide građene na mestima jakih magnetnih polja. Kleopatra je nosila magnetni nakit od hematita da bi sačuvala lepotu i mladost. Hipokrat je koristio magnete za lečenje steriliteta i zaustavljanje krvarenja, a stari kineski ratnici za brže zarastanje rana i kostiju. Paracelzus ( XVI vek ), švajcarski lekar, primetio je terapeutsku moć magneta i napisao neku vrstu medicinske dokumentacije o uticaju magneta na inflamotorne ( zapaljenske ) procese u telu: “Magnet je kralj svih tajni”.
Albert Dejvis je 1936. godine utvrdio da magnetni polovi imaju različit uticaj na biljke, pacove, miševe i druge životinje, a danas se uglavnom smatra da severni magnetni pol ( N ) teži da nas vrati u ravnotežu, daje nam energiju, otklanja bol, otoke, infekcije, reguliše krvni pritisak, umiruje nervni sistem, alkalizuje tkiva, popravljajući snadbevanje ćelija kiseonikom. Takođe ubrzava zarastanje prelomljenih kostiju, a koristi se za lečenje uganuća, artritisa, zubobolje i drugih bolnih sindroma. Južni magnetni pol ( S ) stimuliše, pa može da pojača zapaljenje i bol. Primenjuju ga samo stručnjaci, jer ponekad pojačana stimulacija izaziva bolji odgovor mozga i javlja se bolje izlečenje. Takođe je dokazano da svako drugačije reaguje na južni magnetni pol, tako da su postignuta neočekivana izlečenja (sinuzita, hipotireoze i sl.). Južni pol ubrzava rast, pa se koristi za magnetisanje vode za rast biljaka, što je dokazano 1965. godine ( Darmidov kod rasta suncokreta, soje, kukuruza i drugih biljaka). Za sečeno cveće treba koristiti vodu severnog polariteta da duže ostane sveže.
Među najznačajnija savremena otkrića spada primena magnetnog polja u dijagnostici. Magnetna rezonantna tomografija ( MRT ) je radiološka metoda koja se zasniva na primeni jakog magnetnog polja i savremene računarske opreme za obradu slike u cilju sagledavanja unutrašnje strukture i funkcionisanja tela. Magnetna rezonanca ( MR ) je jedan od poslednjih revolucionarnih pronalazaka u radiološkim dijagnostičkim metodama.
Zaključimo da magnetno polje ispoljava svoje nevidljivo delovanje, kako na biljni, tako i na životinjski svet i da u svojoj mikrostrukturi manifestuje usklađenu borbu suprotnosti, odnosno interakciju dva suprotna magnetna pola koji se fizički ne mogu razdvojiti. U filozofskom smislu svaka borba suprotnosti daje neki novi kvalitet, pa tako i nevidljivo magnetno polje koje je po svojoj prirodi materijalno. Pravi domet nauke je da se reše sve nedoumice, nejasnoće i nagađanja, čime će i medicina imati koristi od naučno ispitane i dokazane primene.

Izvori saznanja:

1. “Magnetni bukvar”, prim.dr.med.sci. Jelisaveta Kunosić,
2. “Istinik”, Miroslav Mika Marković