Kao dugogodišnji prosvetni radnik i strastveni zaljubljenik elektronike i savremenih tehnoloških dostignuća, ovih dana, dok su đaci još na odmoru, razmišljam kako koriste svoje slobodno vreme i dolazim do zaključka koji je svima poznat. Najviše sede za računarima, šetaju sa tabletima i moćnim androidima, uživajući u nekom svom virtuelnom svetu. Stvarni svet im postaje sve više otuđen, druže se sa tehnikom, a ponajmanje sa vršnjacima, članovima porodice, prirodom i njenim raskošnim bogatstvima. Dok nije bilo računara, sećam se jednog kolege koji je završio dva fakulteta i doktorirao na filozofiji, pa usput pitam njegovu suprugu šta on radi u slobodno vreme. Ona mi pomalo tužno, gotovo plačljivo, odgovara da još uvek drži knjigu iz filozofije u ruci i da ni ekser ne zna zakucati čekićem, tako da nema od njega nikakve koristi u domaćinstvu. Dovodim ove dve različite situacije u vezu, i jedna i druga su izvan normalnog ponašanja i prirodnog uređenja našeg rada i života.

Lepo je i zanimljivo da imamo većinu tehničkih aparata pri ruci, ali ozbiljno moramo razmisliti koliko to sve utiče na pravilan razvoj deteta, pa i nas odraslih. U velikim gradovima i na asfaltu dete je zaboravilo, ili uopšte ne zna kakav je miris pokošene trave, kako zuji pčela na raskošnom cvetu, kakav je miris vazduha posle kiše, ili munja koje paraju nebom. Sećam se da smo kao deca voleli da bosi gazimo po vodi, a hodanje po hladnoj jutarnjoj rosi itekako utiče na naš nervni sistem, budi sva naša čula i okrepljuje um. Danas toga nema, jer su mladi zaokupljeni nekim drugim, njima zanimljivim stvarima koje nisu dar prirode. Mnogi od njih ne znaju da se bave fizičkim aktivnostima koje obezbeđuju pravilan razvoj tela, uglavnom sede, jedu hranu kojom se debljaju i provode vreme uz poslednje izume tehnike. Dugo sedenje za računarom krivi kičmu, otupljuje reflekse i dovodi do potpunog otuđenja (alijenacije) mladog čoveka. Zujanje, ili bol u ušima često dolazi zbog preterane upotrebe mobilnog telefona. Zato ne treba da čudi da je sve manje druženja sa stvarnošću, sa prirodom i ugođajem koji ona nudi. Odmor na selu, u planini, bez mobilnog telefona, pa čak i televizora, vraća nam volju za životom, okrepljuje naše zdravlje, mentalne i fizičke sposobnosti. Sve bolesti koje doživljavamo potiču iz našeg svesnog i nesvesnog, bolje reći mozga. Prema Frojdu, samo jedna trećina je svesnog, a sve ostalo je nesvesno (poredi ga sa santom leda koja pliva), koje je itekako vezano sa prirodom. Približavanje prirodi, njenim čarima i bogatstvima dovodi do drugačijeg raspoloženja, bistrog uma i normalnijeg ponašanja. Čovek se tada oseća kao njen sastavni deo, slobodno diše, ne oseća stegu, ne razmišlja o svakodnevnim problemima, političkim i drugim zbivanjima. Priroda nudi raznovrsna bogatstva ishrane, biljke koje najbolje leče, boje koje su očaravajuće i mirise koji su stvarni, a ne rezultat hemije. Ako posmatramo zalazak Sunca u nekom prirodnom ambijentu to je sasvim drugačije nego sa terase, ili gradskog trga. Šta je najbolja moć, ili tajna prirode, imao sam priliku da još davno, kao istraživački novinar, neposredno saznam od travara, čika Jove sa Romanije ( Jovo Mijatović, 1886 – 1986 ) koji je svojim melemima lečio najteže bolesti, pa i opekotine za koje medicina nije imala leka. Njegovi čuveni melemi priznati su u svetu, a pravljeni su od gorskih trava koje nisu imale dodira sa hemikalijama, niti sa otrovnim kišama. Uspomene na Jovu Mijatovića, romanijskog travara i svetskog putnika, pretvorile su se u legendu, a njegovo znanje, kojim je lečio na hiljade ljudi od najtežih bolesti, nastavlja da živi protkanim mirisom trava. Njegovo rodno selo Zagajevi, koje se nalazi na tromeđi opština Rogatica, Sokolac i Pale, bilo je svratište mnogih bolesnika i nevoljnika, koji su, gledajući smrti u oči, polagali poslednje nade u milost božiju i Jovine trave.

Današnji način života teško obezbeđuje da se što više družimo sa prirodom, da se vratimo nekim našim korenima, ali se moramo izboriti da u svemu budemo umereni, kako u jelu i piću, tako i u načinu života. Nisam zagovornik da mladi ne koriste savremena tehnička dostignuća, već da se bave brojnim fizičkim aktivnostima koje će im pomoći da se pravilno razvijaju. Izleti, druženja, sport i rekreacija samo su jedan od načina za pravilan psiho-fizički razvoj. U sistemu obrazovanja mora se dosta uraditi da se ne bave samo računarima, već da ima i odgovarajućih aktivnosti koje razvijaju motorne ( radne ), stvaralačke i misaone sposobnosti, da učenici znaju da svoje znanje pretoče u praksu, da znaju upotrebiti osnovne alatke koje će im sutra pomoći u životu, bez obzira čime se profesionalno bavili. Zaista, koja je korist od pomenutog doktora nauka koji ne zna da zakuca ekser, promeni sijalicu, ili da nacepa drva, da okači sliku na zid, da napravi neku igračku svom detetu!? On mora biti deo svoje porodice. Teorija koja nema veze sa praksom nas otuđuje  od  porodice, čoveka i  prirode.

Loptasta munja je relativno retka prirodna pojava. Radi se o kugli koja zrači svetlost i ima prečnik oko 20 cm. Ove se kugle kreću obično polako i to na visini od oko pola metra iznad površine Zemlje. Međutim, ovakve se kuglaste munje mogu pojaviti i u blizini letilica i to najčešće iza zadnje ivice krila. Iz toga se može zaključiti da se ne radi o pojavi vrele plazme, jer bi, inače, kugla bila otrgnuta vazdušnom strujom koja se kreće oko krila letilice.

Sedamdesetih godina prošlog veka je u Kentu u Velikoj Britaniji dr. Jennison izneo hipotezu da je loptasta munja optička pojava „fazno zatvorene petlje“ (Phase-Locked-Loop) visokofrekventne energije. Radi se, naime, o stojećem talasu oscilovanja koje je iz nekog (još uvek nepoznatog) razloga prinuđeno da se odvija u zatvorenom prostoru. Pojava svetlosti se može objasniti kao tinjavo pražnjenje do koga dolazi usled visokofrekventnih oscilacija. Ovakav „paket“ VF energije može da postoji u praznom prostoru i ne zahteva prisustvo gasovite sredine.

Pošto se radi o VF energiji, a ne o plazmi (koja ima masu), kugla se može kretati bez poteškoća kroz vazduh skupa sa letilicom. Emisija vidljivog svetla znači stalno korišćenje raspoložive energije i kad se ona „iskoristi“ svetlosna loptasta munja prestaje da postoji.

Pošto postoje brojne teorije o ovom neobičnom prirodnom fenomenu, danas se loptaste munje difinišu kao “neobjašnjene atmosferske električne pojave, veličine od zrna graška do nekoliko metara, koje su povezane sa nevremenom i grmljavinom, ali ostaju duže od običnih munja, koje traju tek delić sekunde” (izvor pod brojem 1). Dimenzije loptaste munje zavise u najvećoj meri od frekvencije talasanja. Neki ih dovode u vezu sa NLO, odnosno letećim tanjirima, Teslinim “tajnim oružjem”, Haarpom, te da su ih viđali za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine. Interesantno je da loptasta munja može da se uvuče u šupljine, čak i u dimnjake, što može biti veoma opasno zbog eksplozije u zatvorenom prostoru. Činjenica je da postoji i Teslin dnevnik, vođen u Kolorado Sprinsu, sa oko 500 stranica, čiji se delovi odnose na loptastu munju i na konstrukciju uređaja za emitovanje elektromagnetnih talasa velike snage ka jonosferi, što je odavno ineresovalo američke vojne stručnjake. Njih je posebno privukla trostruka upotrebljivost Teslinog projekta: mogućnost da proizvedene munje uništavaju avione, prilika da loptasta munja sa injekcijom litijuma dostigne snagu atomske bombe i, najzad, da se pomoću gravitacione interakcije izgrade revolucionarne letilice velikih brzina i manevarskih spsobnosti, o kojima je pred kraj svog života pisao i Nikola Tesla.
    Blojs Ficdžerald, Teslin bliski prijatelj, bio je saslušavan u kancelarijama FBI o Teslinim tajnim spisima. Njegova izjava da je srpsko-američki naučnik još tokom Prvog svetskog rata nudio vladi Velike Britanije nesavladivu zaštitu Ostrva od napada iz vazduha, i da je raspolagao tehničkim rešenjem za najmoćnije oružje, podstakla je vojne stručnjake da se upuste u traganje za ovom tajnom Tesline laboratorije. Istraživači Mornaričke obaveštajne službe SAD su prionuli na detaljno pregledanje Tesline zaostavštine. Edgar Huver, direktor FBI, strahovao je od mogućnosti kontakta Nikole Tesle i stranih obaveštajaca, jer mu je došlo do ruku obaveštenje da je Tesla održao govor na skupu prijatelja sovjetske Rusije, 4. jula 1922. godine. Osim toga, ispostavilo se da je sovjetska obaveštajna služba imala pristup Teslinim papirima još za njegovog života, preko izvesnog Ejba Španela, druga Blojsa Ficdžeralda i Teslinog povremenog posetioca, prosovjetski orjentisanog Amerikanca, u čijem dosijeu stoji da je “definitivno komunista”. Navedeno, kao i druge teorije o loptastim munjama, još uvek zbunjuju naučni svet.

Nauka evidentno potvrđuje da spektografska očitavanja pokazuju su da su glavni sastojci loptaste munje bili isti kao i tla: silicijum, gvožđe i kalcijum. Ovi podaci potvrdili su teoriju koju je 2000-te godine postavio Džon Abrahamson sa Univerziteta u Kanterberiju na Novom Zelandu. Abrahamson je pretpostavio da munja, kada udari u zemlju, stvara intenzivnu toplotu koja isparava silicijum-dioksid iz prašine, a nastali udarni talas podiže gas u vazduh. Ako u tlu ima ugljenika, npr. iz trulog lišća, on će oduzeti kiseonik iz silicijum dioksida, pa će preostati samo para silicijuma. Međutim, Zemljina atmosfera, bogata kiseonikom, ponovo će reoksidirati vrelu loptu gasa i pokrenuti reakciju koja će nakratko emitovati blještavo svetlo. Ovu teoriju svojim su istraživanjima potvrdili naučnici sa Univerziteta u Tel Avivu 2006. godine, koji su u laboratoriji ispalili veštačku munju u sloj silicijum oksida. Kineska studija, koja je nešto novijeg datuma (2012. godine), prvi je dokaz Abrahamsonove teze na primeru prirodne munje. I dalje ostaje otvoreno pitanje: da li je loptasta munja visokofrekventna (VF) oscilacija, ili razorna bomba!


Izvori saznanja:
1.    Časopis “Physical Review Letters”, 2012. godine,
2.    New York Times, 2014. godine,
3.    “Loptasta munja kao bomba”, Miodrag- Mija Ilić, 2007. godine,
4.    “Radio-amater”, oktobar 1974. godine.

Olovni akumulatori za vozila dnevno gube 1% svog kapaciteta usled samopražnjenja, zavisno od stanja do kog su napunjeni, uključenosti napajanja nekih potrošača dok je automobil parkiran i od temperature okoline. Tako posle 4 do 6 nedelja, ako se vozilo ne koristi, napunjen akumulator gubi i do polovine svog kapaciteta, ukoliko se na bilo koji način ne dopunjava za to vreme. Kada vozilo treba da krene, u tom slučaju, akumulator ne može da upali motor. Ovako neprijatne situacije izraženije su u toku zimskog perioda. U praksi postoje isprobana rešenja, ali zavisi kako ih najbolje primeniti ukoliko nemamo garažu, ili je vozilo stalno napolju. U tom slučaju stvar je spretnosti i konstruktorske sposobnosti kako da upotrebimo opisanu elektroniku ( vidi slike i shemu uređaja ) da nam akumulator bude stalno napunjen.

Prema prikazanoj shemi akumulator se puni konstantnom strujom i time se kompenzira samopražnjenje, pa će akumulator biti uvek napunjen kad nam zatreba. Iz sheme vidimo interesantno rešenje da kod stabilizatora napona ( 7805 ) zajednički priključak ( COM ) nije uobičajeno vezan na masu, već na klizač potenciometra (R1, 250R), kojim se podešava intenzitet struje punjenja. Prema podacima proizvođača ovog interesantnog ispravljača, vrednost konstantne struje u miliamperima ( mA ) treba da je jednaka kapacitetu akumulatora izražena u amperčasovima ( Ah ). Ako je npr. kapacitet akumulatora 55 Ah, treba potenciometrom R1 podesiti struju dopunjavanja na 55 mA. Podešavanje kontrolišemo pomoću preciznog ampermetra, najbolje je digitalnog tipa. Ukoliko nije potrebno struju podešavati za različite tipove akumulatora na potrebnu vrednost, ona se u startu podesi potenciometrom vrednosti 250 oma, pa se isti zameni fiksnim otpornikom odgovarajuće snage. Ampermetar isključujemo nakon izvršenog podešavanja struje punjenja. Radi potpune sigurnosti, dobro je delimično  isprazniti akumulator, pa onda ispitati brzinu i struju dopunjavanja.

Struju punjenja pokazuje svetleća LED dioda, koja se napaja padom napona na tri redno vezane ispravljačke diode (D2, D3 i D4). Ukoliko je akumulator pun LED dioda ( D6 ) ne svetli. Dioda D5 štiti akumulator od priključivanja ispravljača sa pogrešnim polaritetom. Ispravljač može biti stalno priključen na akumulator ( dok ne vozimo, ili ga upotrebljavamo za neke druge potrebe ), ali onda stabilizator napona ( 7805 ) treba da ima dobro hlađenje ( odgovarajući aluminijski hladnjak ). Za akumulator napona od 12 V treba sekundar transformatora ( T1 ) dimenzionisati prema njegovom kapacitetu i maksimalnom naponu punjenja do 14,8 V, tako da opisana elektronika dođe kao idealno rešenje za punjenje, ali i za dopunjavanje akumulatora. Praktičnost je i u tome što nisu velike struje punjenja, a to štiti akumulator od brzog propadanja. Pogrešno je shvatanje da se brzim punjenjem jakim strujama akumulator bolje održava. LED dioda, D6, ( najbolje je da bude crvena ) nam signalizira da li je Acu baterija puna, ili prazna. Kao dodatak navedenoj konstrukciji odabrao sam mogućnost brzog i sporog punjenja, iz prostog razloga ako se desi da je akumulator potpuno prazan, pošto u tom slučaju dopunjavanje dugo traje. Kada Acu bateriju napunimo, onda je prebacujemo na režim “dopunjavanja”, što je rešeno tropolnim prekidačem sa tri pozicije: punjenje, isključeno, pražnjenje.  Srednji izvod prekidača ide na akumulator ( “+” pol ), a preostala dva izvoda na brzo punjenje i na dopunjavanje. Prekidač, zbog većih opterećenja pri brzom punjenju, treba da izdrži struju od 5 do 10 A. Za potpuno ispravan akumulator dovoljno je samo dopunjavanje. Ukoliko, nakon preciznog podešavanja struje punjenja, LED dioda stalno svetli, onda je akumulator pri kraju, ili u kratkom spoju, te ga treba što pre menjati. Da bismo efikasno zaštitili elektroniku od kratkog spoja akumulatora, dobro je na njenom izlazu ugraditi jedan sigurnosni osigurač ( 2 - 5 A  ). Elektronika je isprobana u praksi i dala je izvanredne rezultate, posebno u zimskom periodu, kada nam je najpotrebnije da imamo napunjen akumulator.

Izvor saznanja:
1. Časopis “Funkschau”, broj 9/84,
2. Praktično rešenje elektronike prema priloženoj shemi.