Kroz naše školovanje izučavali smo, a kroz život sistematski upoznajemo različite prirodne zakone. Koliko i kako ih shvatamo stvar je stepena obrazovanja, ličnog stava, opredeljenja i razumevanja. Priroda kroji svoje zakone, ne po meri čoveka, njegovih dobrih, ili zlih namera, osobina i praktičnog delovanja i nemilosrdno kažnjava ako ih ne poštujemo. Zakoni prirode se zasnivaju na uzajamnom skladu postojanja i protivrečnosti, odnosno na borbi suprotnosti i pretvaranju jednog stanja u drugo. Ljudi su odvajkada posmatrali prirodu, njene pojave i znali su, još u staroj Grčkoj, da vremenski precizno  izračunaju pomračenja Sunca i Meseca. Znali su, prenoseći znanja sa kolena na koleno, kako se ponavljaju neki prirodni ciklusi (period od oko 180 godina). Periodičnost i cikličnost su neminovne pojave ispoljavanja prirodnih zakona, njihove uzajamne povezanosti i usklađenosti. Nastanak sveta ne može da se objasni današnjim prirodnim zakonima. Sve je stvorio neko ko je iznad prirodnih zakona, ko im ne podleže, nego ih je precizno i uređeno postavio. Zbog toga je sasvim izvesno da se ne možemo suprostavljati zakonima prirode. Najbolji primeri za to su globalno zagrevanje, prirodne katastrofe, koje nas sve češće pogađaju, i izraženi poremećaji klime na celoj planeti.

Među najpoznatije prirodne zakone spadaju: osnovni zakoni mehanike, Njutnov zakon gravitacije, zakoni električnog i magnetnog delovanja, zakon o neuiništivosti materije, zakoni termodinamike i zakon o održanju mehaničke energije. Mnogi zakoni prirode još nisu otkriveni, ili do kraja objašnjeni. Još uvek se ne zna uzrok nekih teških, sada neizlečivih bolesti, postoje brojna nagađanja o letećim tanjirima, misterija Bermundskog trougla, postojanje “crnih rupa” u kosmosu, moguće postojanje drugih civilizacija, zvezde pulsari i t.d. Zakon je pojava u prirodi koja uvek funkcioniše na isti način.  Naučnici samo objašnjavaju kako neki zakon funkcioniše, ali ne mogu da objasne kako puka slučajnost u prirodi stvara zakone. Kada neko kaže da je svet nastao slučajno, to je vera, religija, a ne naučno tvrđenje. Kada ih sve u globalu sagledamo i analiziramo, dolazimo do zaključka da se od ničega ne može stvoriti nešto. Tako je to i u životu, sve počinje rađanjem, a završava umiranjem, odnosno ponovnim vraćanjem prirodi. Taj put predstavlja jedan pravilan ciklus za svaku jedinku, gde nema izuzetaka, jer se zna koliko u proseku traje jedan životni vek. Pomeranje tih granica zavisi od uslova života, pre svega pravilne ishrane, mentalnog i fizičkog zdravlja. Tu nema privilegija i proizvoljnosti. Postoje istraživanja i tvrđenja da se poboljšavanjem respiratornih i nekih drugih životnih funkcija može produžiti životni vek čoveka, što je izvodljivo ako dozvole zakoni prirode. Ako postoji bilo kakvo sukobljavanje sa njima, zakoni prirode će pobediti. U džunglama, gde nikada nije kročila ljudska noga, vlada savršeni red i “zakon jačeg”, pa se često zapitamo da li je to danas i u društvu. Zakoni koje stvara čovek i zakoni prirode nisu iste konstrukcije, često se sukobljavaju, prkose jedan drugom. Pitanje je ko će pobediti!? Na kraju pobeđuju zakoni prirode, jer su oni iznad svega. Možda je njihovu moć najbolje saznao Nikola Tesla, jer je pre pronalaska električne struje sve dovodio u vezu sa prirodnim silama i mogućnostima kako da se one uspešno koriste i savladaju. Pitamo se koje su to granice u istraživanju prirodnih sila i pojava gde je Tesla stao. Tvrdio je da može osvetliti celu vasionu, da može komunicirati sa drugim civilizacijama, prenositi energiju na velike daljine, da je razgovarao sa književnikom Mark Tvenom koji već nije bio među živima. Mnogi su tada mislili da je skrenuo s uma. Šta ako nije tako?! Tesla je duboko verovao prirodi, nije išao protiv nje i shvatao je duboko filozofski suštinu uzajamnosti, protivrečnosti i suprotnosti. Za Teslu je Bog priroda koja posmatra i kažnjava ako radimo nešto što ne valja. Mnogi se mogu složiti, ili ne složiti sa takvim stavom, ali moramo prihvatiti činjenicu da su zakoni prirode neprikosnoveni i da ih ne možemo menjati i prekrajati po našoj volji. Na stranu neka tvrđenja da u tzv. ”Crnim rupama” vladaju neki drugi zakoni ( zakoni antimaterije), koji su sušta suprotnost prirodnim zakonima. Nauka nije otišla tako daleko da dokaže i te druge zakone koji su antipod postojećim. Kada posmatramo do sada otkrivene zakone prirode, primećujemo uzajamno privlačenje suprotnosti ( električno i magnetno delovanje ), pretvaranje kvantiteta u kvalitet, uzročnost i posledičnost svih pojava oko nas. Za sve postoji: zašto, gde, kako i koliko. Puno grešimo kada kažemo da se nešto slučajno desilo. Slučajnost ne postoji, sve ima svoj uzrok i posledicu. Ljudi, ponekad, nisu ni svesni duboke povezanosti događaja i procesa. To važi, kako za prirodne, tako i za društvene pojave.

Na kraju shvatamo da su zakoni prirode određeni nekim višim silama koje upravljaju svetom. Da li je u pitanju Bog, ili nešto drugo stvar je ličnog shvatanja i verskog ubeđenja. Duboko poštujući religiju, bio sam, kao predavač, u prilici da uđem u verbalnu polemiku sa jednim sveštenikom nakon uvođenja veronauke u školama da mi odgovori čemu služi gromobran na crkvi, da li da je štiti od groma, ili od Boga. Posle svega, našli smo pomirljiv stav, ne zbunjujući učenike mojim naučnim stavovima o materijalnosti sveta i njegovim religijskim stavom o delovanju nekih drugih (viših) sila. Sve su iznad naših moći i jednake su prema svakom čoveku. Moramo ih poštovati, uređivati život prema njima i prihvatati kakve jesu.

Elektrostatička pražnjenja, koja su za ljude jedva primetna, mogu da oštete ili da trajno unište poluprovodničke komponente. U tom pogledu su najosetljivija MOS kola. Debljina izolacionog sloja (SiO2) gejta kod savremenih LSI kola je oko 0,1 μm, kod kola sa velikim stepenom integracije (VLSI) ona je do 0,7 μm. Često nesvesno dodirujemo hardverske komponente računara, a onda doživljavamo neprijatnu situaciju da neka od njih ne radi. Uništio ih je nevidljivi statički elektricitet koji se stvara prilikom trenja, a prenosi dodirom.
Probojno elektrostatičko polje kreće se između 400V/μm i 1000 V/μm, u zavisnosti da li je poluprovodnički element rađen od čistog ili dotiranog silicijuma, kao u slučaju bipolarnog kola. Ako je debljina sloja SiO2 oko 0,05 μm (MOS kola) do proboja će doći već pri naponima od oko 20 V. Prilikom proboja, u sloju SiO2 se stvaraju kanali prečnika manjeg od 1 μm s primesama metala, što dovodi do promene električnih karakteristika poluprovodnika, ako ne dođe i do potpunog uništenja. Bilo kakve opravke ne dolaze u obzir, jer nisu moguće i složeno kolo, ili mikročip su definitivno uništeni, tako da se moraju u kompletu menjati.
Elektrostatička naelektrisanja javljaju se usled trenja između površina različitih materijala. Atomima jednog materijala se dovodi energija, tako da se iz atoma oslobađaju elektroni. Slobodne elektrone privlače atomi drugog materijala. U donorskim materijalima javljaju se pozitivna naelektrisanja, a u akceptorskim negativna. Količina i vrsta naelektrisanja zavise od energije koja se dovodi (od intenziteta i koeficijenta trenja), vrste materijala i od njihovog relativnog položaja u naponskom nizu materijala. Elektrostatički potencijali u tehničkim prostorijama nastaju usled trenja pokretnih delova mašina, usled strujanja vazduha preko plastičnih folija ili mašinskih delova, a i osobe u pokretu mogu ih izazvati. Na taj način može se nagomilati znatna energija, naročito ako se elektrostatički naboj ne odvodi dovoljno brzo s predmeta od izolacionog materijala i ukoliko se trenjem na predmetima ne sakupi novi elektrostatički naboj.
Do oštećenja, ili uništenja elektronskih komponenti može doći usled tri razloga: napona, visokih energetskih impulsa i električnih ili magnetskih polja.
Postavlja se praktično pitanje, kako izbeći takva oštećenja? Svedok sam i nekih primera iz prakse, da loše, ili nikakvo, uzemljenje računara uništava njegove komponente zbog nemogućnosti odvođenja statičkog naelektrisanja i parazitnih struja. Kod provere i ugradnje, po mogućnosti izbegavati neposredne dodire osteljivih delova komponenti, nožica IC, mikročipova, MOS, FET tranzistora, a ako smo prinuđeni na to, najbolje je ruku kojom ne radimo vezati elastičnim provodnikom za sigurno uzemljenje kako bi se brzo odvodio statički elektricitet u zemlju. Međutim, uređaj u koji ugrađujemo komponente se mora obavezno isključiti iz mreže, jer u tom slučaju služimo kao dobar provodnik ka zemlji. Pri držanju osetljivih delova hardvera računara nikada ne dodirivati osetljive konektore i podnožja složenih poluprovodničkih elemenata, posebno na podnožju matične ploče, niti ih trljati suvim krpama. Ako želimo očistiti konektore, najbolje je da ih lagano prebrišemo mekanom krpom, ili papirnom maramicom, koja je natopljena apotekarskim alkoholom. I u tom slučaju neophodan je naš kontakt sa dobrim uzemljenjem. Najbolja zaštita poluprovodničkih komponenti od elektrostatičkih polja je tzv. Faradejev kavez. Taj se princip primenjuje i kod pakovanja poluprovodničkih komponenti.
Pošto smo sagledali na koje sve načine dolazi do oštećenja komponenti, značajno je istaći i način pakovanje i transporta. Primenjuju se sledeći sigurni načini pakovanja: stiropor-ploče, sunđeraste mase (za utiskivanje nožica), IC “šine”- specijalne duguljaste kutije koje svojom konstrukcijom štite nožice od deformacija i statičkog elektriciteta.
Na kraju recimo da radno mesto za ugradnju integrisanih kola i složenih komponenti mora da ispuni sledeće uslove: radna površina stola mora biti provodna i uzemljena, ispod stola treba da bude provodna uzemljena prostirka, alatke, klešta, pincete i drugi alati ne smeju biti sa izolovanom drškom, lemila, kao i instrumenti moraju se uzemljiti, osoba koja radi sa integrisanim kolima mora da nosi cipele sa provodnim đonom, kako bi bila uzemljena preko provodne prostirke ispod stola. Važno je da osoba koja radi sa integrisanim kolima, kao i svi predmeti na stolu, budu na istom potencijalu. Postoje i specijalne provodne narukvice sa elastičnim najlonskim provodnim spojem sa radnom pločom stola, kako bi se obezbedio isti potencijal osobe s radnim stolom i svim predmetima na stolu.

U mnogim gradskim, pa i seoskim naseljima primećujemo mnoštvo antena, što od kablovskih distributera, radio-amatera, vojske i policije, PTT mreže, zemaljske TV mreže, kao i drugih korisnika radio-difuzne mreže. Pored antena, tu su i strujni vodovi visokog, odnosno niskog napona koji mogu biti vazdušni, ili podzemni. Za većinu njih moraju se pribaviti odgovarajuće dozvole za rad, odnosno za emitovanje radio-frekvencijske ( RF ) energije. Mi smo stalno utopljeni u vrlo slaba polja svih predajnika koji rade na svetu, dalekovoda i trafo stanica, ali i drugih zračenja o kojima smo nedavno pisali, uz konstataciju da o ovoj temi vlada posebno interesovanje naših čitalaca, što je zbog zdravlja čoveka sasvim razumljivo i opravdano.

Biološki efekti radio-frekvencijskih zračenja i njihove praktične implikacije privukli su veliku pažnju tokom poslednjih nekoliko godina. Radovi u profesionalnim i naučnim časopisima u vezi sa ovim problemima sreću se na sve strane. Na žalost, odjeci ovih radova u nekim stručnim časopisima nisu realni i u nekim slučajevima su čak senzacionalistički obojeni. Prosečan poznavalac ove problematike, i ne samo on, ostaje dezorjentisan, pitajući se da li opasnost od RF zračenja zaista predstavlja razlog za brigu, i ako je to slučaj, šta treba učiniti da se ona smanji. Dokazano je da izlaganje EM poljima na frekvencijama iznad 100 kHz može dovesti do apsorpcije energije u organizmu i do porasta temperature u telu. Zbog toga je neophodno poznavati prirodu ovih zračenja i njihova moguća štetna dejstva.

RF zračenja se po svom dejstvu totalno razlikuju od jonizujućih vrsta zračenja, kao što su gama i X-zraci. Gama zraci su prodorni i veoma opasni, pošto su elektromagnetne prirode, a zbog smanjivanja debljine ozonskog omotača sve ih više ima i u Sunčevoj svetlosti. Jonizujuća zračenja imaju kumulativan efekat, odnosno količina zračenja se sabira tokom vremena, pa zbog toga oni koji npr. rade u atomskim postrojenjima, ili se bave traženjem i eksploatacijom uranijumovih ruda, moraju da vode računa o ukupnoj dozi koju su primili tokom vremena, a koja ne sme da pređe određenu granicu. RF zračenja, dakle, nisu jonizujuća i najvažnije dejstvo ovih zračenja na biološke materije jeste izazivanje rotacije električno polarisanih molekula, kao što je to voda. Ova rotacija se manifestuje kao toplota, pa se navedeni efekat koristi u medicinskoj dijatermiji i mikrotalasnim pećima. Usled porasta temperature pojedinih delova čovečijeg tela nastaju trajna oštećenja. Tako npr. porast temperature za oko 10 stepeni (C) može da dovede do formiranja katarakta, a isto tako veći porasti temperature tela mogu da dovedu do smrti. U normalnim slučajevima efekat izlaganja RF energiji nije kumulativan ukoliko nije tako intenzivan da dođe do trajnog oštećenja tkiva, jer sve što se zagreje može da se i ohladi. Dejstvo RF energije na živo tkivo zavisi od izvora ove snage, oklapanja, a najviše od frekvencije zračenja. Zagrevanje dela tela može da se smatra opasnim ako toplota ne može da bude odstranjena telesnim odbrambenim mehanizmom za regulaciju normalne temperature tela, dovoljno brzo da se spreči porast temperature dovoljan da ošteti tkivo. Možda najkritičniji organ u ovom pogledu jeste sočivo oka, jer je ono blizu površine tela, a ne postoji protok krvi kojim se toplota odvodi. Na sreću, nisu zabeleženi alarmantni slučajevi da RF zračenja dovode do teških bolesti raka, ili genetskih oštećenja čoveka ili životinja.

         Naučnici se slažu da oštećenje tkiva usled dielektričkog zagrevanja može da nastane pri gustinama snage tek znatno iznad 10 mW/cm2. Što se tiče mogućih bioloških efekata RF polja manjih intenziteta, i dalje postoji veliko neslaganje naučnika na Zapadu i na Istoku. Strožije kriterije i standarde imaju ruski načnici. Ova neslaganja manifestuju se i u različitim nacionalnim standardima, gde EU, svojim propisima, pokušava da uvede reda. U bivšoj Jugoslaviji dozvoljena granica iznosila je 1 mW/cm2, a danas su dozvoljene granice kod nas regulisane “Pravilnikom o granicama izlaganja nejonizujućim zračenjima” (”Službeni glasnik RS” broj: 36/09). Pored ove jedinice, za gustinu snage danas se sve češće koristi W/m2, W/kg, odnosno J/kg, što je u Pravilniku precizno određeno. Tako na frekvencije opsega 10 MHz do 110 MHz za struju kroz neki ekstremitet primenjuje se propisani referentni nivo od 45 mA (član 7.) Lokalizovani SAR se utvrđuje kao prosek šestominutnog izlaganja. SAR = dP/dm ( P: snaga izvora, m: masa tela ).

        Na gustinu snage zračenja itekako utiče i upadni ugao pod kojim padaju EM talasi na posmatranu površinu, odnosno na ozračenu masu živog tkiva. Maksimalan intenzitet EM talasa je ukoliko pada pod uglom od 90 stepeni, tako da smanjenjem, ili povećanjem ugla intenzitet slabi, što se može matematički proračunati. Formula se odnosi na normalan pravac prostiranja.

        Naučni stav po pitanju uticaja nejonizujućih zračenja na ljude, objavljuju nezavisne naučne međunarodne, ili nacionalne organizacije, među kojima glavnu ulogu ima Međunarodna komisija za zaštitu od nejonizujućeg zračenja ( ICNIRP ),Web site: www.icnirp.de .

Tabela: ICNIRP osnovna ograničenja za izloženost EM poljima frekvencije 10 MHz-10GHz

Na kraju recimo koje su to situacije RF zračenja koje treba izbegavati: izlaganje RF snazi koja dovodi do stvarnog osećaja toplote, gledanje u talasovod, rad sa snažnim VHF/UHF pojačavačima sa skinutim poklopcima, korišćenje male antene u blizini očiju, podešavanje antena u radu, korišćenje ručnih stanica sa „antenom-palicom“, blizak kontakt sa mikrotalasnom pećnicom koja je uključena. Veoma je štetno držanje mobilnog telefona ispod jastuka dok spavamo ili u neposrednoj blizini očiju dok razgovaramo. Pored moguće opasnosti od strujnog udara, nije preporučljivo biti u blizini visokonaponskih provodnika i uređaja koji generišu visoke napone, a posebno zračenja struja visokih frekvencija. Nivo štetnog zračenja znatno slabi povećanjem udaljenosti (opada sa kvadratom rastojanja) od izvora RF zračenja, tako da je izvesno da antene na zgradama nisu toliko opasne kao što to mnogi laički predstavljaju. Najbolji način da se u to uverimo je ispitivanje RF zračenja pomoću odgovarajućih instrumenata uz primenu odgovarajućih tehnika. Jedna od najnovijih tehnika je dobijanje anatomskog modela ljudskog tela uz pomoć magnetne rezonance i primena FDTD (finitediference time domain) metoda za analizu raspodele energije u telu.

Izvori saznanja:

1. 1.RF Hazards and-the Radio Amateur, Radio Comunication 2/2012,
2. 2.www.icnirpde,
3. 3.XXIII Simpozijum o novim tehnologijama u poštanskom i telekomunikacionom saobraćaju – PosTel 2005, Beograd, 13. I 14 decembar 2005. godine.