Loptasta munja je relativno retka prirodna pojava. Radi se o kugli koja zrači svetlost i ima prečnik oko 20 cm. Ove se kugle kreću obično polako i to na visini od oko pola metra iznad površine Zemlje. Međutim, ovakve se kuglaste munje mogu pojaviti i u blizini letilica i to najčešće iza zadnje ivice krila. Iz toga se može zaključiti da se ne radi o pojavi vrele plazme, jer bi, inače, kugla bila otrgnuta vazdušnom strujom koja se kreće oko krila letilice.

Sedamdesetih godina prošlog veka je u Kentu u Velikoj Britaniji dr. Jennison izneo hipotezu da je loptasta munja optička pojava „fazno zatvorene petlje“ (Phase-Locked-Loop) visokofrekventne energije. Radi se, naime, o stojećem talasu oscilovanja koje je iz nekog (još uvek nepoznatog) razloga prinuđeno da se odvija u zatvorenom prostoru. Pojava svetlosti se može objasniti kao tinjavo pražnjenje do koga dolazi usled visokofrekventnih oscilacija. Ovakav „paket“ VF energije može da postoji u praznom prostoru i ne zahteva prisustvo gasovite sredine.

Pošto se radi o VF energiji, a ne o plazmi (koja ima masu), kugla se može kretati bez poteškoća kroz vazduh skupa sa letilicom. Emisija vidljivog svetla znači stalno korišćenje raspoložive energije i kad se ona „iskoristi“ svetlosna loptasta munja prestaje da postoji.

Pošto postoje brojne teorije o ovom neobičnom prirodnom fenomenu, danas se loptaste munje difinišu kao “neobjašnjene atmosferske električne pojave, veličine od zrna graška do nekoliko metara, koje su povezane sa nevremenom i grmljavinom, ali ostaju duže od običnih munja, koje traju tek delić sekunde” (izvor pod brojem 1). Dimenzije loptaste munje zavise u najvećoj meri od frekvencije talasanja. Neki ih dovode u vezu sa NLO, odnosno letećim tanjirima, Teslinim “tajnim oružjem”, Haarpom, te da su ih viđali za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine. Interesantno je da loptasta munja može da se uvuče u šupljine, čak i u dimnjake, što može biti veoma opasno zbog eksplozije u zatvorenom prostoru. Činjenica je da postoji i Teslin dnevnik, vođen u Kolorado Sprinsu, sa oko 500 stranica, čiji se delovi odnose na loptastu munju i na konstrukciju uređaja za emitovanje elektromagnetnih talasa velike snage ka jonosferi, što je odavno ineresovalo američke vojne stručnjake. Njih je posebno privukla trostruka upotrebljivost Teslinog projekta: mogućnost da proizvedene munje uništavaju avione, prilika da loptasta munja sa injekcijom litijuma dostigne snagu atomske bombe i, najzad, da se pomoću gravitacione interakcije izgrade revolucionarne letilice velikih brzina i manevarskih spsobnosti, o kojima je pred kraj svog života pisao i Nikola Tesla.
    Blojs Ficdžerald, Teslin bliski prijatelj, bio je saslušavan u kancelarijama FBI o Teslinim tajnim spisima. Njegova izjava da je srpsko-američki naučnik još tokom Prvog svetskog rata nudio vladi Velike Britanije nesavladivu zaštitu Ostrva od napada iz vazduha, i da je raspolagao tehničkim rešenjem za najmoćnije oružje, podstakla je vojne stručnjake da se upuste u traganje za ovom tajnom Tesline laboratorije. Istraživači Mornaričke obaveštajne službe SAD su prionuli na detaljno pregledanje Tesline zaostavštine. Edgar Huver, direktor FBI, strahovao je od mogućnosti kontakta Nikole Tesle i stranih obaveštajaca, jer mu je došlo do ruku obaveštenje da je Tesla održao govor na skupu prijatelja sovjetske Rusije, 4. jula 1922. godine. Osim toga, ispostavilo se da je sovjetska obaveštajna služba imala pristup Teslinim papirima još za njegovog života, preko izvesnog Ejba Španela, druga Blojsa Ficdžeralda i Teslinog povremenog posetioca, prosovjetski orjentisanog Amerikanca, u čijem dosijeu stoji da je “definitivno komunista”. Navedeno, kao i druge teorije o loptastim munjama, još uvek zbunjuju naučni svet.

Nauka evidentno potvrđuje da spektografska očitavanja pokazuju su da su glavni sastojci loptaste munje bili isti kao i tla: silicijum, gvožđe i kalcijum. Ovi podaci potvrdili su teoriju koju je 2000-te godine postavio Džon Abrahamson sa Univerziteta u Kanterberiju na Novom Zelandu. Abrahamson je pretpostavio da munja, kada udari u zemlju, stvara intenzivnu toplotu koja isparava silicijum-dioksid iz prašine, a nastali udarni talas podiže gas u vazduh. Ako u tlu ima ugljenika, npr. iz trulog lišća, on će oduzeti kiseonik iz silicijum dioksida, pa će preostati samo para silicijuma. Međutim, Zemljina atmosfera, bogata kiseonikom, ponovo će reoksidirati vrelu loptu gasa i pokrenuti reakciju koja će nakratko emitovati blještavo svetlo. Ovu teoriju svojim su istraživanjima potvrdili naučnici sa Univerziteta u Tel Avivu 2006. godine, koji su u laboratoriji ispalili veštačku munju u sloj silicijum oksida. Kineska studija, koja je nešto novijeg datuma (2012. godine), prvi je dokaz Abrahamsonove teze na primeru prirodne munje. I dalje ostaje otvoreno pitanje: da li je loptasta munja visokofrekventna (VF) oscilacija, ili razorna bomba!


Izvori saznanja:
1.    Časopis “Physical Review Letters”, 2012. godine,
2.    New York Times, 2014. godine,
3.    “Loptasta munja kao bomba”, Miodrag- Mija Ilić, 2007. godine,
4.    “Radio-amater”, oktobar 1974. godine.

Olovni akumulatori za vozila dnevno gube 1% svog kapaciteta usled samopražnjenja, zavisno od stanja do kog su napunjeni, uključenosti napajanja nekih potrošača dok je automobil parkiran i od temperature okoline. Tako posle 4 do 6 nedelja, ako se vozilo ne koristi, napunjen akumulator gubi i do polovine svog kapaciteta, ukoliko se na bilo koji način ne dopunjava za to vreme. Kada vozilo treba da krene, u tom slučaju, akumulator ne može da upali motor. Ovako neprijatne situacije izraženije su u toku zimskog perioda. U praksi postoje isprobana rešenja, ali zavisi kako ih najbolje primeniti ukoliko nemamo garažu, ili je vozilo stalno napolju. U tom slučaju stvar je spretnosti i konstruktorske sposobnosti kako da upotrebimo opisanu elektroniku ( vidi slike i shemu uređaja ) da nam akumulator bude stalno napunjen.

Prema prikazanoj shemi akumulator se puni konstantnom strujom i time se kompenzira samopražnjenje, pa će akumulator biti uvek napunjen kad nam zatreba. Iz sheme vidimo interesantno rešenje da kod stabilizatora napona ( 7805 ) zajednički priključak ( COM ) nije uobičajeno vezan na masu, već na klizač potenciometra (R1, 250R), kojim se podešava intenzitet struje punjenja. Prema podacima proizvođača ovog interesantnog ispravljača, vrednost konstantne struje u miliamperima ( mA ) treba da je jednaka kapacitetu akumulatora izražena u amperčasovima ( Ah ). Ako je npr. kapacitet akumulatora 55 Ah, treba potenciometrom R1 podesiti struju dopunjavanja na 55 mA. Podešavanje kontrolišemo pomoću preciznog ampermetra, najbolje je digitalnog tipa. Ukoliko nije potrebno struju podešavati za različite tipove akumulatora na potrebnu vrednost, ona se u startu podesi potenciometrom vrednosti 250 oma, pa se isti zameni fiksnim otpornikom odgovarajuće snage. Ampermetar isključujemo nakon izvršenog podešavanja struje punjenja. Radi potpune sigurnosti, dobro je delimično  isprazniti akumulator, pa onda ispitati brzinu i struju dopunjavanja.

Struju punjenja pokazuje svetleća LED dioda, koja se napaja padom napona na tri redno vezane ispravljačke diode (D2, D3 i D4). Ukoliko je akumulator pun LED dioda ( D6 ) ne svetli. Dioda D5 štiti akumulator od priključivanja ispravljača sa pogrešnim polaritetom. Ispravljač može biti stalno priključen na akumulator ( dok ne vozimo, ili ga upotrebljavamo za neke druge potrebe ), ali onda stabilizator napona ( 7805 ) treba da ima dobro hlađenje ( odgovarajući aluminijski hladnjak ). Za akumulator napona od 12 V treba sekundar transformatora ( T1 ) dimenzionisati prema njegovom kapacitetu i maksimalnom naponu punjenja do 14,8 V, tako da opisana elektronika dođe kao idealno rešenje za punjenje, ali i za dopunjavanje akumulatora. Praktičnost je i u tome što nisu velike struje punjenja, a to štiti akumulator od brzog propadanja. Pogrešno je shvatanje da se brzim punjenjem jakim strujama akumulator bolje održava. LED dioda, D6, ( najbolje je da bude crvena ) nam signalizira da li je Acu baterija puna, ili prazna. Kao dodatak navedenoj konstrukciji odabrao sam mogućnost brzog i sporog punjenja, iz prostog razloga ako se desi da je akumulator potpuno prazan, pošto u tom slučaju dopunjavanje dugo traje. Kada Acu bateriju napunimo, onda je prebacujemo na režim “dopunjavanja”, što je rešeno tropolnim prekidačem sa tri pozicije: punjenje, isključeno, pražnjenje.  Srednji izvod prekidača ide na akumulator ( “+” pol ), a preostala dva izvoda na brzo punjenje i na dopunjavanje. Prekidač, zbog većih opterećenja pri brzom punjenju, treba da izdrži struju od 5 do 10 A. Za potpuno ispravan akumulator dovoljno je samo dopunjavanje. Ukoliko, nakon preciznog podešavanja struje punjenja, LED dioda stalno svetli, onda je akumulator pri kraju, ili u kratkom spoju, te ga treba što pre menjati. Da bismo efikasno zaštitili elektroniku od kratkog spoja akumulatora, dobro je na njenom izlazu ugraditi jedan sigurnosni osigurač ( 2 - 5 A  ). Elektronika je isprobana u praksi i dala je izvanredne rezultate, posebno u zimskom periodu, kada nam je najpotrebnije da imamo napunjen akumulator.

Izvor saznanja:
1. Časopis “Funkschau”, broj 9/84,
2. Praktično rešenje elektronike prema priloženoj shemi.

Veoma često me poznanici i prijatelji pitaju i konsultuju u vezi punjenja akumulatorskih baterija različitog tipa i namene kod uređaja kao što su: bušilice, neonske cevi (rezervno svetlo), tranzistori, fotoaparati, mobilni i fiksni telefoni, CD plejeri, laptopovi i sl. Opšte pravilo je da ti uređaji treba da koriste svoje adaptere i punjače, jer se npr. kod laptopa može desiti da zamena adaptera, ili baterije, nije dozvoljena bez unosa licencnog ključa, što predstavlja ozbiljan problem. Zbog toga se kod zamene i punjenja nekih od ovih osetljivih uređaja mora konsultovati sa ovlašćenim servisima, ili boljim poznavaocima same problematike.
Krenimo od uređaja bez koga ne možemo, a to je mobilni telefon. Njegova litijum-jonska, ili neka druga baterija je prilično izdržljiva, brzo se puni i traje po nekoliko dana. Često se desi da zbog varijacija mrežnog napona strada adapter koji nije transformatorskog tipa, a ima dosta osetljivu elektroniku koja se teško opravlja. Najbolja je zamena adapterom odgovarajućeg tipa kod servisa, a nikako kupovinom sumljivih adaptera po buvljacima i kod nazovi „poznavaoca“ mobilne telefonije. Ukoliko nismo uzeli odgovarajući adapter, baterija telefona će brzo da strada, što je nešto veći izdatak. Oštećena baterija se ne može reparirati, jer su zbog neprilagođenog napona stradale njene ćelije u delovima, ili u celini.
Kod zamene baterije na laptopu nikako se ne upuštati u trgovinu sa polovnim komponentama zbog mogućih neprijatnosti. Takve baterije su još uvek skupe na tržištu, a najbolje je da se raspitamo kod ovlašćenih servisa, koji će nam dati odgovarajuće garancije za prodati proizvod. Postoje i različita mišljenja da li stalno držati bateriju na punjaču, ili je povremeno prazniti, a potom puniti. Napraviću jednostavno poređenje, da li je dobro da smo stalno siti „do grla“, ili da jedemo, pa da potrošimo akumuliranu energiju!? Tako se ponaša i baterija, treba da je izložena kontinuiranim procesima punjenja i pražnjenja, čime produžavamo njen radni vek. Baterija vremenom gubi svoj kapacitet, što traži drugačiji pristup kod procesa punjenja i pražnjenja. Sa pravilnom upotrebom može preći preko 1000 punjenja.
Najveće greške se prave kod Acu-baterija prenosnih bušilica koje su zgodne za različite radove. Njihovi adapteri moraju biti odgovarajućeg tipa, jer upotreba viših (neprilagođenih) napona, u odnosu na dozvoljeni, uništava ćelije baterije. Pored predviđenog napona, veoma je važna i jačina struje punjenja. Na svakoj bateriji stoji njen kapacitet (Ah), dozvoljeni napon (6 V, 9,6 V ili 12 V), a na nekima i jačina struje punjenja. Ukoliko to nemamo, dovoljno je malo matematike i poznavanje Omovog zakona, pa da sami napravimo odgovarajući punjač akumulatorske baterije. Ako je npr. izlaz punjača 15 V (Up), a dozvoljena struja punjenja 0,5 A (Ip), nominalni napon baterije 12 V (Ub), onda se njegova struja punjenja reguliše redno vezanim otporom (R) čija je odgovarajuća vrednost: R = ( Up – Ub) /Ip, što znači da je njegova izračunata vrednost R = (15 V – 12 V)/0,5 A = 6 oma. Ukoliko poštujemo navedene propisane vrednosti, koje su istaknute na bateriji, produžićemo njen radni vek. Kod samogradnje punjača praktično je koristiti odgovarajuće regulatore napona koji se mogu naći na tržištu. Ako se baterija u celini menja sa elementima, čiji napon obično iznosi 1,2 V, onda moramo u seriju vezati elemente istog tipa (proizvođač, radni napon i jačina struje, odnosno kapacitet), a onda izračunati vrednost otpora kojim se određuje jačina struje punjenja. Ako uzmemo veću otpornost manja je jačina struje punjenja, a time punjenje vremenski duže. Kapacitet baterije određen je poznatom formulom : q = I*t ( Ah). Tako npr. baterija kapaciteta 2 Ah, kod potpunog pražnjenja strujom jačine 0,5 A može trajati 4 h, ali kod pražnjenja nikada ne ići do kraja, odnosno potpune ispražnjenosti, pošto takav tretman uništava bateriju. Primetili smo da, recimo, neke potpuno ispražnjene NiCd baterije više ne mogu da se pune, jer je došlo do prekida, ili su se ćelije tako spojile da prave kratak spoj, pri čemu strada punjač ukoliko nema odgovarajuću zaštitu. Praktične su i zaštite od potpunog pražnjenja baterije.
Na kraju recimo da su česte greške i problemi nastali od pogrešnog spajanja plus (+) i minus (-) pola izvora i potrošača. Neki uređaji imaju „pametnu“ zaštitu od pogrešnog polariteta, ali većina to nema, što dovodi do kvara na punjačima i na uređajima, kao što su tranzistori i foto-aparati, dok kod mobilnih telefona konekcija i konstrukcija kućišta ne dozvoljava takve greške. U svakom slučaju, treba uvek pogledati kako se okreću baterije svojim polovima u predviđenom kućištu prenosnog uređaja.