Napredno konstruktorsko stvaralaštvo, kao jedan od oblika inovatorske aktivnosti, sve je manje prisutno kod mladih, posebno u školama, dok starijim obično služi kao hobi-aktivnost od koje po pravilu nemaju velike koristi. Pošto živimo u vremenu savremenih tehnologija, koje veoma brzo napreduju, potiskujući sve više manuelni rad i prateću misaonu aktivnost, moje dugogodišnje radno i takmičarsko iskustvo u nastavi matematike, fizike i TiO navode na glasno razmišljanje o svim prednostima bavljenja tim poslom i o metodološkom pristupu kod izrade konstruktorskog rada. U galeriji slika uz ovaj članak prikazan je samo jedan mali broj najboljih konstruktorskih radova mojih učenika koji su osvojili pet zlatnih, dve bronzane i jednu srebrnu medalju na republičkim smotrama iz naučno-tehničkog stvaralaštva učenika osnovnih škola. Većina tih radova i zapaženih konstrukcija opisana je u mojim člancima na ovom portalu.
Polazeći od poznate filozofske maksime „Čovek je biće prakse“, za čoveka bilo kog stepena obrazovanja i uzrasta veoma je značajno da se razume u sitne, a onda i složenije kućne opravke, koje će mu, pored ličnog zadovoljstva, doneti i određenu materijalnu korist. Velika je prednost kada smo na neki način osposobljeni da možemo da zamenimo pregoreli osigurač, sijalicu, prekidač, ili utičnicu, a posebno je dostignuće kada se snalazimo oko čišćenja računara od neželjenih programa i virusa, pošto se takve intervencije po pravilu skupo plaćaju. Pored jake volje i ostvarene želje da se bavimo takvim radom potrebno je imati sredstva za nabavku određenog materijala i komponenti, a pre svega potrebnog alata i pribora. Pravi konstruktor će nabaviti alat koji mu treba, a to su klešta, odvijači različitih vrsta, dobra lemilica, tinol žica za lemljenje, analogni, ili digitalni merni instrument i drugi pribor, zavisno od naraslih potreba. Pored pribora, neophodno je stvoriti mesto za njegov smeštaj, kao i odgovarajuće mesto za sortiranje materijala i komponenti. Sve to podrazumeva određeni radni kutak za bavljenje početnim, ili naprednim konstruktorskim radom. Potrebno je obezbediti različite izvore napajanja po pitanju vrste struje ( naizmenična, ili jednosmerna ), njenog napona i potrebne jačine. Oni moraju biti bezbedni što se tiče kontakta i pristupa dece koja ne bi trebalo da se sama nalaze u takvom radnom kutku. Njihova znatiželja može da bude kobna zbog strujnog udara, ili mogućnosti izbijanja požara. Način uređenja i upotrebe takvog radnog okruženja najbolje će organizovati sam konstruktor koji je zainteresovan za stvaralački rad.
Za uspešan rad nisu dovoljni samo radni uslovi, instrumenti, alat i pribor, već i odgovarajuće poznavanje oblasti kojom se konstruktor bavi. Pošto sam u ovom članku usmeren na stvaralaštvo iz elektronike, tu su potrebna osnovna poznavanja elektrotehnike, zakona fizike i sposobnost čitanja šema, te prepoznavanje elektronskih komponenti, njihovih osobina, načina spajanja i njihove aktivne, ili pasivne uloge u nekom uređaju. “Zlatno pravilo” pre svake konstrukcije je da imamo jasnu koncepciju šta želimo i koja je namenska funkcija uređaja koji pravimo. Da bismo to znali moramo imati skicu, ili šemu koja će kasnije poslužiti kao dokumentacija koju treba sačuvati. Čuvamo je iz razloga eventualne opravke, ili dogradnje, ukoliko nismo zadovoljni sa gotovim radom.
Bavljenje konstruktorskim i naprednim stvaralačkim radom je korisno za mentalno zdravlje za sve uzraste, upražnjavanje slobodnog vremena, ukoliko ga imamo, a može poslužiti za povezivanje teorije i prakse. Zbog toga je veoma značajan metodološki pristup koji podrazumeva fazu pripreme, stvaranje radnog ambijenta, realizaciju i proveru u praksi. Pomenute aktivnosti treba da imaju traga u dokumentaciji koja će nam na kraju poslužiti da pratimo vlastito napredovanje u izabranoj oblasti stvaralaštva. Radne aktivnosti ovakvog tipa po školama nisu prisutne zbog nastavnog plana i programa ( obično su zastareli ), izuzimajući neke srednje stručne škole gde učenici kroz nastavu i praksu stiču odgovarajuća znanja i sposobnosti koje će im kasnije poslužiti na radnom mestu i u životu. Znanje se ne stiče samo učenjem kroz školovanje, već odgovarajućom praksom i samoobrazovanjem, te redovnim praćenjem novih dostignuća u nauci i tehnici. Posebno mesto u tome imaju informacione tehnologije koje omogućavaju da putem Interneta efikasno dolazimo do novih saznanja i iskustava.
