01. Mar, 2021.

 

Udruženje građana „Cefiks“ iz Vršca, koje u evidenciji ima oko 150 članova, i ove godine aplicira sa učešćem u nekoliko projekata od opštinskog do republičkog nivoa. Konkurencija za projekte je sve jača, što traži nove ideje, ljudske potencijale, inovacije edukativnog pristupa i masovnost učesnika. Učešće na projektima je sastavni deo programske aktivnosti ovog udruženja u 2017. godini.

Ove godine udruženje direktno aplicira u jednom opštinskom i u jednom pokrajinskom projektu, a posredno u jednom pokrajinskom i u jednom republičkom projektu. Direktno učešće u opštinskom projektu je „Poseta Vetro-parku „LA PIKOLINO“, koja je zamišljena kao jednodnevna ekskurzija 40 odabranih učenika gradskih osnovnih škola do sela Zagajica, gde su prošle godine puštane u rad dve vetrenjače ukupne snage 6,6 MW . Planirano je da se kod vetrenjača održi školski čas uz angažovanje predstavnika kompanije MK Fintel Wind, zatim obilazak, slikanje i postavljanje zanimljivih pitanja od strane učenika i prisutnih nastavnika, kao i članova projektnog tima. Nakon ove aktivnosti sledi dogovorena poseta Osnovnoj školi „Žarko Zrenjanin“ u Izbištu, druženje sa učenicima ove škole i prijateljska utakmica u malom fudbalu. Planirano je da svaka gradska osnovna škola odabere po osam učenika ( po dva od petog do osmog razreda ) i jednog predmetnog nastavnika, a iz izbištanske osnovne škole bi se pridružili svi učenici osmog razreda, što za njih na kraju školske godine predstavlja interesantan izlet i druženje. Cilj ove posete je da se učenici upoznaju sa korišćenjem energije vetra na primeru vetrenjača koje se nalaze nadomak sela Zagajica.

Drugi prijavljeni projekat, koji je na pokrajinskom nivou, zamišljen je kao „Letnja škola uštede energije“ koja bi se preko letnjeg raspusta organizovala u objektu „Crvenog krsta“ na Vršačkom Bregu. Planirano je da se iz svih osnovnih škola opštine Vršac, a ukupno ih je deset, odaberu po četiri učenika koji su posebno zainteresovani za ovakve aktivnosti. Iz svake škole bi se angažovao po jedan nastavnik, kao i tri člana projektnog tima koji bi rukovodio sa radom kampa. Učenicima bi tokom tri radna dana bilo održano pet zanimljivih predavanja sa prezentacijama i nastavnim filmovima o uštedi energije. Predavanja se oslanjaju na prošlogodišnji republički projekat pod istim nazivom u kome je urađeno pet emisija obrazovnog tipa. Emisije obrađuju konkretne primere uštede energije i zanimljive detalje sa područja opštine Vršac.

Posredno učešće udruženja „Cefiks“ Vršac odnosi se na saradnju i pomoć u pokrajinskom projektu pod nazivom „3E VESTI“ i u realizaciji republičkog projekta drugog ciklusa „Male škole uštede energije“ kojim je planirano sedam novih emisija u prosečnom trajanju od 20 minuta. Nosilac ovih projekata je AVP „Vila“ Vršac koja već treću godinu uspešno radi na pravljenju obrazovnih emisija koje se putem regionalnih TV centara i kablovskih operatera emituju gotovo u celoj zemlji. Prvi ciklus „Male škole uštede energije“ i raniji projekti „Male škole elektronike“  ( dva ciklusa ) emituju se već dve godine na udarnim terminima Srpske naučne televizije Beograd putem kablovske mreže operatera u Makedoniji, Crnoj Gori, Srbiji i u Bosni i Hercegovini.

Svi navedeni projekti, pored svoje aktuelnosti, nose obeležje primene nauke i novih tehnologija, ali i masovnosti učešća, jer su planirana predavanja, ekskurzije, kampovi, druženje učenika i njihovih nastavnika, u čemu direktori osnovnih škola daju punu podršku i saradnju i pripremi aktivnosti na realizaciji projekata. Rezultati navedenih konkursa za izradu projekata nisu još poznati, ali su obavljene sve pripremne radnje da se na vreme realizuju sve predložene aktivnosti.

 

Prvi ciklus obrazovnog serijala „Male škole uštede energije“ uspešno je završen, a njegovo sufinansiranje u 2016. godini obezbedilo je Ministarstvo za kulturu i informisanje Republike Srbije.

Druga emisija pod nazivom: "Štednja od malih nogu do duboke starosti" autora Helja Hasana, dalje razrađuje tematiku uštede energije sa porukom da se na štednju energije moramo navikavati od malih nogu do duboke starosti.

Cena fabričkih punjača akumulatora još uvek je relativno visoka, tako da se za dobrog konstruktora uvek isplati samostalna konstrukcija, uz napomenu da je najskuplja stavka odgovarajući transformator koji će dati potrebnu snagu prilikom punjenja akumulatora većeg kapaciteta. Ukoliko koristimo punjače koji daju izlazni napon preko 14,8 V brzo ćemo upropastiti ćelije akumulatora čiji je napon 12 V, što se često dešava sa punjačima koje smo jeftino nabavili na otpadu, ili na pijaci. Pored dozvoljenog napona, prilikom punjenja treba voditi računa i o jačini struje punjenja od koje zavisi vreme za koje se neki akumulator potpuno napuni. Kapacitet akumulatora izražava se u Ah, a manja jedinica je mAh (miliamper čas ), što moramo imati u vidu kod namenske gradnje punjača ( t = q/I ).

Do sada sam u mom višegodišnjem konstruktorskom radu koristio različite ispravljače i punjače, kako fabričke, tako i samostalne konstrukcije. Dobar ispravljač, figurativno rečeno, je dobar “izvor hrane” za bilo koji uređaj, a posebno za pravilno punjenje akumulatora. Ovim ispravljačem može se podesiti struja punjenja kontinualno od 0,5 A – 7,5 A, za akumulatore od 6 V, ili 12 V, a punjenje se automatski prekida kod napunjenog akumulatora. Na sekundaru mrežnog transformatora potrebno je imati naizmenične napone od 10 V i 20 V ( ili samo jedan od njih, pri čemu ne treba preklopnik za izbor napona) koji se ispravlja u mostu D1 - D4. Napon baze T3 određen je sa R1, P3, D6 i R2, a kako struja kroz tranzistor T4 zavisi od napona baze na T3, sa P3 se podešava jačina struje punjenja akumulatora. Preklopnik Pr1/Pr2 je dvopolni sa kontaktima do 10 A. U položaju “12 V” baza od T1 dobija preko R4 i razdelnika D7, D8 i D9, P1 i R5 takvu polarizaciju da T1 blokira, a time blokira i T2, pa T2 nema uticaja na potenciometar P3. Kada napon akumulatora dostigne oko 14,1 V ( 90% napunjena baterija ), usled nastale pozitivne polarizacije, baza T1 počinje da provodi, a sa njime i T2, usled čega baza od T3 postaje pozitivnija, što dovodi do blokiranja T3, a preko njega i do blokiranja T4, tj. do prekida struje punjenja. Dioda D5 ( 10 A ) sprečava povratnu struju iz akumulatora u ispravljač.

Ako je preklopnik Pr1/2 u položaju “6 V” prestaje dalje punjenje kod napona akumulatora od 7 V. Trimerima P1 i P2 podešava se napon isključivanja kod 14,1 V, odnosno 7 V. Sa C2 i C3 sprečava se pojava neprijatnih VF oscilacija u kolima ispravljača. Zbog velike disipacije oba tranzistora ( T3 i T4 ) treba odvojeno montirati na odgovarajuće hladnjake, što je označeno i na šemi.

Struja punjenja meri se ampermetrom M1 za koji se koristi miliampermetar od 1 mA, koji se preko trimera P4 veže paralelno na R1. Sa P4 baždari se M1 uz pomoć spoljnjeg ampermetra opsega 10 A, koji je vezan između ispravljača i akumulatora. Tranzistori T1 i T2 su tipa BC107, odnosno BC157, D6 - D8 i D10 su tipa BA209, ili BA517, a D1 - D5 su za 10 A tipa BY284. Transformator je motan na jezgru 3,6 x 3,6 cm ( S = 12,96 cm2, P = 168 W ) sa E/I limom broj 7. Primar ima 760 namotaja CuL  0,5 mm, a sekundar 38 + 38 namotaja CuL prečnika 1,6 mm.

Navedena konstrukcija je prilikom rada dala odlične rezultate, ne samo kod stabilnog napajanja većine uređaja, već i kod punjenja akumulatora različitih vrsta i namena. Posebno su na punjenje osetljivi čelični akumulatori. Pravilno dimenzionisana struja i napon punjenja produžuju njihov vek trajanja. Sa ovakvim ispravljačem baterija čeličnog akumulatora ( 12 V, 7 Ah ) me služila preko deset godina, dok sa ispravljačem koji nema stabilan napon i odgovarajuću struju punjenja slična baterija nije mogla da izdrži ni godinu dana. Ovakav sistem je veoma upotrebljiv kod nekih rešenja rezervnog napajanja, ili kod preklapanja mreža-baterija, o čemu sam detaljnije pisao u mojim ranijim člancima.

 

Zakon je pojava u prirodi koja uvek funkcioniše na isti način. Ako je svet nastao slučajno, a prava nauka kaže da nema slučajnosti, pojave u prirodi bi se povremeno slučajno događale, a nekada ne bi. Kada se nešto dešava uvek na isti način, opravdano se postavlja pitanje kako i kada je to uređeno, da li se može menjati i ima li izuzetaka. Naučnici samo objašnjavaju kako neki zakon funkcioniše, ali ne mogu da objasne kako puka slučajnost u prirodi stvara zakone. Zakoni su postojali i pre naučnika koji su ih otkrili, pojedinačno, ili grupno. Kad neko kaže da je svet nastao slučajno, to je vera, religija, a ne naučno tvrđenje.

Među opštevažećim zakonima je opšti zakon o održanju energije koji se izučava još u osnovnoj školi, ali ga mnogi slabiji, pa i bolji poznavaoci različito tumače kada se susretnu sa nekim rešenjima u praksi. Da bismo ga bolje razumeli, podsetimo se njegove školske difinicije: “Energija se ne može ni stvoriti ni uništiti, već se može samo preneti sa jednog tela na drugo, ili pretvoriti iz jednog vida u drugi, bez ikakvih gubitaka” ( Fizika VII, Jovan P. Šetrajčić i Darko V. Kapor, Zavod za udžbenike Beograd, izdanje 2009. godine, strana 74). Dublja analiza ove definicije, ako je povežemo sa Ajnštajnovom teorijom relativnosti i čuvenom formulom: E=mc2, dovodi u vezu masu, energiju i brzinu. Jedan od glavnih stavova klasične fizike bio je da je masa konstantna u svim procesima. Specijalna teorija relativnosti tvrdi da postoji zavisnost mase od brzine, tj. promenljivost mase. Posledica ovog zakona je da tzv. “perpetuum mobile” mašine mogu da rade neprekidno samo ako ne ispuštaju energiju u okruženje. Ako takve mašine proizvode više energije od one uložene u njih, one moraju da gube masu i nakon određenog vremena prestaju da postoje, pa prema tome nisu ni moguće. Neki su pokušavali da ostvare takav san, čak i prevarama, što i danas susrećemo kod nekih rešenja za proizvodnju električne struje pomoću jakih magneta, da se iz gotovo ničega dobije nešto. S tim u vezi, poznati engleski fizičar Džul (Džejms Preskot Džul, 1818-1889.) je dao potpuno jasnu matematičku formulaciju koeficijenta korisnog dejstva, odnosno da je to količnik između korisnog i ukupnog uloženog rada ( Ak/Au ), što se može računski primeniti i na snagu ( Pk/Pu ). U praksi koeficijent korisnog dejstva nikada ne može imati vrednost jedan, jer bi to bila idealna mašina, a njegova vrednost  od, ili preko jedinice bi se kosila i protivrečila sa osnovnim zakonima i postulatima klasične, a posebno atomske fizike.

Opšti zakon održanja, ponegde se u knjigama kaže očuvanja, energije dokazuje da se, realno gledajući, iz ničega ne može dobiti nešto, te da se energija pretvara ( transformiše ) iz jednog oblika u drugi, a najjednostavniji oblik njenog postojanja je toplotna enregija ( toplota ). Ona suštinski podrazumeva svu unutrašnju ( potencijalnu i kinetičku ) energiju jednog tela. Ukupna unutrašnja energija jednaka je zbiru potencijalne i kinetičke energije. Interesantno je da se unutrašnja energija ( Eu ) ne može uvek transformisati u neki drugi željeni oblik energije. Navedimo jedan banalan primer: bilo bi idealno da od jednog kubnog metra vazduha, koji se nalazi na sobnoj temperaturi, možemo iskoristiti svu raspoloživu energiju koja je brojno jednaka radu kojim bi se telo mase četiri tone moglo podići na visinu od jednog metra. Mašina za tranformaciju takve energije još uvek ne postoji. Drugi izazov je unutrašnja energija atoma, pogotovo kod radioaktivnih elemenata, koja je ogromna, možda još uvek do kraja neistražena.

Na kraju podvucimo da čovek, poštujući prirodne zakone, teži da energiju koristi na racionalan i njemu uvek prilagodljiv način. Koliko u tome uspeva, stvar je znanja i tehničkih mogućnosti, jer svaka nova mašina, koja ga uspešno zamenjuje u radu, ima nešto drugačiji koeficijent korisnog dejstva i ako se on približava broju jedan, mašina je rentabilnija. Konačan cilj tehničkog napretka civilizacije je povećanje koeficijenta korisnog dejstva i što manje zagađenje životne sredine. Da se od ničega može dobiti nešto u našem svetu i prirodi nije moguće, niti postoji, tako da su čiste laži i prevare upotreba, ili izumi nekakvih mašina koje rade, a ne troše energiju, jer takvu teoriju ne poznaje klasična mehanika, niti novija teorija kvantne i atomske fizike. Čak i “zarobljena” energija atoma ima svoje tumačenje i zakone koje je najbolje objasnio Albert Ajnštajn ( 1879-1955 ).

Pre dve godine ( 28.12.2013. ) sam na ovom portalu pisao na sličnu temu, ali se radilo o nazivu „Mašina za pretvaranje prošlosti u budućnost“ i nekim mojim slobodnim razmišljanjima, protkanim naučnim pristupom, o fantastičnom napredovanju nauke i tehnike. Pošto je od vajkada u prirodi sve relativno, tako su nas barem učili već u osnovnoj školi, pitamo se šta bi se desilo ako bi se materija kretala brzinom koja je veća od brzine svetlosti, koja iznosi 299.792.458  m/s.

Za početak, oslanjajući se na Ajnštajnovu teoriju relativnosti, pretpostavimo da je putovanje kroz vreme moguće. Najinteresantnije naučne teorije o putovanju kroz vreme imaju protkanu vezu sa „crvotočinama“. “Pokušajmo to jednostavnim primerom. Zamislimo svet u formi 2D crva. Bića žive na površini ogromne jabuke koju zovu „Jabuka“. Pretpostavljaju da je njihov svet dvodimenzionalan, jer postoje u dve dimenzije. Oni samo mogu zamisliti tri dimenzije. Ali tu je i jedan potpuno uvrnuti crv po imenu X koji uvek ima čudne ideje. Svi ostali se smeju kada ga vide, jer on priča naokolo kako je njihov svet ustvari zakrivljen u treću dimenziju koju niko ne oseća. X želi da dokaže da je u pravu i počinje svoje putovanje. Nakon nekog dužeg vremena stiže na potpuno isto mesto odakle je pošao. Ovo dokazuje postojanje zakrivljenog trodimenzionalnog prostora. Ali, X ne prestaje sa ovom idejom, on tvrdi da postoji kraći put nego što je dvodimenzionalni i progrize svoj put kroz jabuku” ( www.zvezdarnica.com ). Ove male rute kroz jabuku zovu se, kako je dalje navedeno, „crvotočine“.

Mi možemo biti upoređeni sa ovim malim crvima. Za sada poznajemo tri dimenzije i četvrtu temporalnu dimenziju koju nazivamo vreme. Mogli bismo, analogno tome, putovati kroz četvrtu dimenziju koristeći prečicu, a ona je, jednostavno rečeno, putovanje brzinom koja je veća od brzine svetlosti. Brzina svetlosti ( c ), kao posebna fizička veličina, ugrađena je 1905. godine u čuvenu Ajnštajnovu formulu,  koja je potvrđena tek posle 103 godine: E = m*c2, što znači da, ako je masa konstantna, fantastično povećanje brzine dovodi do fantastičnog porasta energije. Ako bi se materija kretala brzinom većom od brzine svetlosti, teoretski je moguće da se budućnost vrati u prošlost. Po navedenoj i nekim drugim Ajnštajnovim jednačinama iz teorije relativiteta, univerzum se ne širi, niti smanjuje, nego rotira i pulsira. Jedna od posledica života u takvom univerzumu, bila bi da je moguće, krećući se potpuno pravim putem, stići na njegov početak. Svaka tačka na rotirajućem univerzumu nalazi se na zatvorenoj vremenskoj krivoj.

Ukoliko bi se desilo da se, ipak, napravi mašina koja pretvara budućnost u prošlost, što je po Ajnštajnu teoretski moguće, pala bi Njutnova klasična mehanika i život bi bio potpuno drugačiji. Naravno, da postoje i druge vremenske mašine sa kojima se treba nositi. Među ostalim, teoretski mogućim rešenjima, je petodimenzionalna rotirajuća crna rupa, poznata kao BMPV crna rupa. One mogu postati vremenske mašine ako se kreću brzinom koja je veća od brzine svetlosti.

Zaključimo da problem vremenskog putovanja još uvek realno nije moguć, ali se prisetimo da je nastala prava pometnja (septembra 2011.) u laboratoriji „Cern“ u Švajcarskoj, kada je, navodno, otkrivena čestica (neutrino) koja ima brzinu veću od brzine svetlosti. Kasnije je to demantovano. Vremenske krive ne mogu biti pristupačne posmatraču i ne mogu biti predmet eksperimentisanja. Na neki način svaka nova ideja o vremenskoj mašini razdvaja stvarnost i iluziju sa zatvorenim vremenskim krivama koje padaju na stranu vremenske iluzije.

Izvor saznanja:
1. www.zvezdarnica.com2. www.planeta.rs

 

Izgleda da su napokon prošle paklene letnje vrućine koje su smetale čak zdravim, a posebno bolesnim ljudima, nakon čega me jedan dobar poznanik pita da li se ta ogromna energija Sunca može nekako korisno akumulirati i kasnije koristiti. Samo pitanje u sebi krije odgovor da toplota, kao najjednostavniji oblik postojanja energije, svojim delovanjem utiče na svu energiju kosmosa, jer se preko nje transformišu svi drugi oblici postojane, nama znane i neznane  energije. Energija Sunca je izvor života na Zemlji, a možda i na nekim drugim planetama gde postoje elementarni uslovi za život. Energija svojim delovanjem dovodi do pojava kretanja i borbe suprotnosti koje su uzrok svih promena u prirodi i društvu.

Fizika, kao najopštija prirodna nauka, svojim proverenim naučnim stavom dokazuje da se u prirodi sve kreće, da ne postoji apsolutno mirovanje, da je sve relativno. Svaka pojava, bilo prirodna, ili društvena, ima svoj uzrok i odgovarajuće posledice. Velika je greška kada kažemo da se nešto slučajno desilo, što često čujemo i od obrazovanih ljudi. Za bilo koje kretanje, po zakonima prirode, koji su bez izuzetaka i neprikosnoveni, potrebna je energija. Logično se pitamo, odakle sva ta energija? Ona je ogromna i potiče od Sunca. Kretanje u atomu, kao elementarnoj čestici, se dešava zbog borbe suprotnosti pozitivno i negativno naelektrisanih čestica ( protoni i elektroni ), a kod nekih elemenata ( koji su radioaktivni ) krije se ogromna energija atoma koja se koristi kao nuklearna. Poredeći strukturu atoma i Sunčevog ( heliocentričnog ) sistema, uočavamo frapantne sličnosti. Sunce odgovara jezgru atoma, a planete njegovom omotaču. Sunce je izvor energije, a energija atoma se, takođe, nalazi u jezgru. Sličnost nije slučajna, tako da suštinski, prirodnjački i filozofski to posmatramo kao makro i mikrosvet. Sunce, kao užarena zvezda, zrači milijardama godina, ne samo toplotnu, već i druge oblike energije, koje svrstavamo u kosmička zračenja. Ona ne potiču samo od Sunca, već i od drugih zvezda kojih ima na milijarde. Svaki prirodnjak, pa i laik, se zapita dokle doseže to ogromno kosmičko prostranstvo.

Sunčeva energija stvara realne uslove za postojanje svih drugih oblika energije, kao što su svetlost, toplota, hemijska, nuklearna, eolska, biološka, a možda i neki oblici koje nauka i praksa nisu do sada upoznali. Energija dovodi do pojava kretanja, a svako kretanje nailazi na prepreke ( otpore ) koje možemo nazvati borbom suprotnosti. Iz te borbe u prirodi i društvu stvara se kvantitativno i kvalitativno novo stanje koje dovodi do njihovih promena. Prirodne promene su spontane i povezane i zato se donekle razlikuju od društvenih, koje mogu biti spore, ubrzane i nasilne. Razvoj nauke i novih tehnologija ubrzano utiče na promene, kako u prirodi, tako i u društvu. Čovek je svojom nesavesnošću narušio spontane prirodne procese i promene, što nam se kao kazna  vraća kroz klimatske i druge procese koji se ispoljavaju raznim prirodnim katastrofama. U prašumama, gde nije kročila ljudska noga, vlada savršeni red i disciplina, iako i tamo postoji borba za život zatečenog biljnog i životinjskog sveta. Nasilne promene u prirodi, na koje utiče čovek, ne poznaju državne granice. Atmosfera je zagađena, kako otrovnim gasovima, tako i kosmičkim otpadom o kome danas malo ko brine. Velika je odgovornost čovečanstva da brine o prirodi i njenim zakonima.

Borba suprotnosti itekako utiče na stanje u nekom društvu. I tu je potrebna neka energija. Ne moraju to biti samo ratovi, kao necivilizacijske pojave, pregovori i mirovne inicijative koje su uvek dobro došle, već opšte stanje ljudske misli, svesti i ravnopravne političke borbe koja je, uglavnom, usmerena da se dođe na vlast. Društvo partijskog jednoumlja i slabe opozicije liči na učmalu baru u kojoj se “stvara žabokrečina i legu komarci”, tako da je normalno da se teži ka promenama koje poboljšavaju kvalitet života svakog običnog građanina. Za bilo kakve promene potrebna je odgovarajuća energija celog društva, ali i pojedinaca, a pasivni posmatrači i kritizeri svega postojećeg neće dovesti do napretka za kojim težimo.

 

Energetska vrba (Salix Viminalis), sa svojim varijetetima prilagođenim lokalnim klimatskim i uslovima tla, predstavlja pravi odgovor na pitanja vezana za način ostvarivanja velikih prinosa drvene mase po hektaru u kratkom vremenu. Sa godišnjim prinosom od 30-40 t/ha drvene mase već nakon prve 2-3 godine, energetska vrba može da obezbedi najkvaliteniju certifikovanu sirovinu za čvrsto bio gorivo (pelet, briket), ili da se koristi u direktnom sagorevanju, kao “čips”, za proizvodnju toplotne i/ili električne energije. 

Obzirom da ne zahteva posebnu ili sofisticiranu tehnologiju i budući da je vrlo prilagodljiva svim tipovima tla, sem slaninog zemljišta, energetska vrba može postati osnov održivog poljoprivrednog posla u Srbiji. 

U zavisnosti od karakteristika tla i klimatskih uslova, možemo odabrati odgovarajući varijetet vrbe, između 12 trenutno certifikovanih. 

Uz minimalnu podršku nadležnog ministarstva, a u skoroj budućnosti i kroz programe Evropske Unije, investicija ovog tipa se može brzo promovisati i primenti od strane farmera, posebno na površinama koje su bile zapuštene, plavne ili pak nisu davale dobre prinose jestivih kultura - žitarica ili ratarskih proizvoda. U susednim državama energetska vrba je na osnovu odluka nadležnih ministarstava stekla status energetske vrste pogodne za dobijanje subvencija: u Mađarskoj [45/2007.(VI.11.) FVM] i Rumuniji: Catalogul oficial al soiurilor de plante de cultură din România pentru anul 2012, Strana 88. 

Gajenje energetske vrbe ne spada u šumarstvo već u poljoprivrednu delatnost, prema važećem razvrstavanju kultura Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije i delatnosti APR.

Centar za energetsku efikasnost "Cefiks" Vršac, poziva sve zainteresovane građane na završnu promociju projekta "Ušteda energije u domaćinstvu".

Promocija će se održati u Svečanoj sali Opštine Vršac, u sredu, 20. maja od 18 časova, pri čemu će biti prezentovan film pokrajinskog projekta u trajanju 17 minuta.

Prisutnima će se obratiti Hasan Helja koordinator projekta, koji će predstaviti projekat i njegovu implementaciju u praksi, Branislav Vila asistent u projektu, koji će predstaviti rezultate i obrađene ankete projekta i Dragoslav Dobrosavljević sa temom "Praktične mere štednje energije".

Projekat je finansijski podržao pokrajinski Sekretarijat za energetiku i mineralne sirovine, partner na projektu Opština Vršac.

Ekipa "Cefiksa" iz Vršca uspešno nastavlja sa javnom prezentacijom filma i serijom razgovora sa učenicima na temu "Ušteda energije u domaćinstvu". Poseta Osnovnoj školi "Žarko Zrenjanin" u Izbištu ( 06.05.2014. ) bila je najbolja prilika da se uverimo da se na ovom planu u veoma sređenoj seoskoj osnovnoj školi posvećuje posebna pažnja.
Kao prvo, primetili smo da je kompletno zamenjena stolarija (prizemlje i sprat) i to po fazama, kako ističe direktor škole, Dragoslav Đurić. Direktor skromno priznaje da se jednaka briga vodi i o područnim školama u Zagajici, Parti i Orešcu. Tako se vidno štedi energija, što učenicima boravak čini prijatnim i sa jednakom temperaturom u celom školskom prostoru. Nešto ranije je zamenjeno vlastito grejanje sa drva na plin sa kotlovnicom za ceo prostor i sa posebnim grejanjem u novoj fiskulturnoj sali koja se, takođe, greje na plin.
Učenici dva odeljenja osmog razreda su nakon odgledanog filma ( 17 minuta ) uzeli aktivno učešće u razgovoru na temu uštede energije, kako u domaćinstvu, tako i na svim drugim poljima njenog korišćenja. Interesantna su njihova razmišljanja o štednji energije u seoskim domaćinstvima, gde je grejanje uglavnom na drva, ponegde na plin, ili na električnu struju. Većina učenika se složila da realne mogućnosti za uštedu energije postoje, pre svega na racionalnoj upotrebi električnih aparata koje mladi često koriste. Neki su priznali da računare i televizore uopšte ne gase, ili da koriste maksimalno svetlo u radnom i boravišnom prostoru. Za grejanje u školi, koje se koristi tokom sezone, izrazili su pozitivno mišljenje, što je stalna briga u poboljšanju standarda učenika.
Posle zanimljivog razgovora za najbolje odgovore na postavljena nagradna pitanja uručena su tri DVD sa filmom "Ušteda energije u domaćinstvu", a onda su učenici popunili opdgovarajuće upitnike anonimnog tipa. U realizaciji ovog projekta, koji finansijski podržava Pokrajinski sekretarijat za energetiku i sirovine, veliku pomoć i saradnju su pružili direktor škole ( Dragoslav Đurić ) i predmetni nastavnik Goran Stankov ( profesor TiO ). Projekat su realizovali Hasan Helja (rukovodilac projekta) i Branislav Vila, predsednik nestranačkog udruženja "Cefiks" iz Vršca, koji je obezbedio odgovarajuću tehničku podršku.

Veoma često me poznanici i prijatelji pitaju i konsultuju u vezi punjenja akumulatorskih baterija različitog tipa i namene kod uređaja kao što su: bušilice, neonske cevi (rezervno svetlo), tranzistori, fotoaparati, mobilni i fiksni telefoni, CD plejeri, laptopovi i sl. Opšte pravilo je da ti uređaji treba da koriste svoje adaptere i punjače, jer se npr. kod laptopa može desiti da zamena adaptera, ili baterije, nije dozvoljena bez unosa licencnog ključa, što predstavlja ozbiljan problem. Zbog toga se kod zamene i punjenja nekih od ovih osetljivih uređaja mora konsultovati sa ovlašćenim servisima, ili boljim poznavaocima same problematike.
Krenimo od uređaja bez koga ne možemo, a to je mobilni telefon. Njegova litijum-jonska, ili neka druga baterija je prilično izdržljiva, brzo se puni i traje po nekoliko dana. Često se desi da zbog varijacija mrežnog napona strada adapter koji nije transformatorskog tipa, a ima dosta osetljivu elektroniku koja se teško opravlja. Najbolja je zamena adapterom odgovarajućeg tipa kod servisa, a nikako kupovinom sumljivih adaptera po buvljacima i kod nazovi „poznavaoca“ mobilne telefonije. Ukoliko nismo uzeli odgovarajući adapter, baterija telefona će brzo da strada, što je nešto veći izdatak. Oštećena baterija se ne može reparirati, jer su zbog neprilagođenog napona stradale njene ćelije u delovima, ili u celini.
Kod zamene baterije na laptopu nikako se ne upuštati u trgovinu sa polovnim komponentama zbog mogućih neprijatnosti. Takve baterije su još uvek skupe na tržištu, a najbolje je da se raspitamo kod ovlašćenih servisa, koji će nam dati odgovarajuće garancije za prodati proizvod. Postoje i različita mišljenja da li stalno držati bateriju na punjaču, ili je povremeno prazniti, a potom puniti. Napraviću jednostavno poređenje, da li je dobro da smo stalno siti „do grla“, ili da jedemo, pa da potrošimo akumuliranu energiju!? Tako se ponaša i baterija, treba da je izložena kontinuiranim procesima punjenja i pražnjenja, čime produžavamo njen radni vek. Baterija vremenom gubi svoj kapacitet, što traži drugačiji pristup kod procesa punjenja i pražnjenja. Sa pravilnom upotrebom može preći preko 1000 punjenja.
Najveće greške se prave kod Acu-baterija prenosnih bušilica koje su zgodne za različite radove. Njihovi adapteri moraju biti odgovarajućeg tipa, jer upotreba viših (neprilagođenih) napona, u odnosu na dozvoljeni, uništava ćelije baterije. Pored predviđenog napona, veoma je važna i jačina struje punjenja. Na svakoj bateriji stoji njen kapacitet (Ah), dozvoljeni napon (6 V, 9,6 V ili 12 V), a na nekima i jačina struje punjenja. Ukoliko to nemamo, dovoljno je malo matematike i poznavanje Omovog zakona, pa da sami napravimo odgovarajući punjač akumulatorske baterije. Ako je npr. izlaz punjača 15 V (Up), a dozvoljena struja punjenja 0,5 A (Ip), nominalni napon baterije 12 V (Ub), onda se njegova struja punjenja reguliše redno vezanim otporom (R) čija je odgovarajuća vrednost: R = ( Up – Ub) /Ip, što znači da je njegova izračunata vrednost R = (15 V – 12 V)/0,5 A = 6 oma. Ukoliko poštujemo navedene propisane vrednosti, koje su istaknute na bateriji, produžićemo njen radni vek. Kod samogradnje punjača praktično je koristiti odgovarajuće regulatore napona koji se mogu naći na tržištu. Ako se baterija u celini menja sa elementima, čiji napon obično iznosi 1,2 V, onda moramo u seriju vezati elemente istog tipa (proizvođač, radni napon i jačina struje, odnosno kapacitet), a onda izračunati vrednost otpora kojim se određuje jačina struje punjenja. Ako uzmemo veću otpornost manja je jačina struje punjenja, a time punjenje vremenski duže. Kapacitet baterije određen je poznatom formulom : q = I*t ( Ah). Tako npr. baterija kapaciteta 2 Ah, kod potpunog pražnjenja strujom jačine 0,5 A može trajati 4 h, ali kod pražnjenja nikada ne ići do kraja, odnosno potpune ispražnjenosti, pošto takav tretman uništava bateriju. Primetili smo da, recimo, neke potpuno ispražnjene NiCd baterije više ne mogu da se pune, jer je došlo do prekida, ili su se ćelije tako spojile da prave kratak spoj, pri čemu strada punjač ukoliko nema odgovarajuću zaštitu. Praktične su i zaštite od potpunog pražnjenja baterije.
Na kraju recimo da su česte greške i problemi nastali od pogrešnog spajanja plus (+) i minus (-) pola izvora i potrošača. Neki uređaji imaju „pametnu“ zaštitu od pogrešnog polariteta, ali većina to nema, što dovodi do kvara na punjačima i na uređajima, kao što su tranzistori i foto-aparati, dok kod mobilnih telefona konekcija i konstrukcija kućišta ne dozvoljava takve greške. U svakom slučaju, treba uvek pogledati kako se okreću baterije svojim polovima u predviđenom kućištu prenosnog uređaja.

PokloniIOtpadSkloni