03. Jun, 2020.

U Beču je posle prošlogodišnjih novogodišnjih praznika, termički obrađeno oko 600 tona, odnosno 160.000 jelki, čime je proizvedeno više od 1.7mwh električne energije. To je bilo dovoljno da se 975 domaćinstava mesec dana snabdeva strujom i 2.280 domaćinstava toplotnom energijom.

Bečlije od 27. decembra do 14. januara imaju na raspolaganju 530 javnih sabirnih mesta za stručno uklanjanje novogodišnjih jelki. Jelke se mogu predati i na mestima za odlaganje otpada.Od početka sakupljanja iskorišćenih jelki 1990. godine u Beču je stručno uklonjeno 11.900 tona, odnosno više od 2,5 miliona jelki.

izvor: E2 portal (plugin.com)

Pre nekoliko dana pozvao me jedan od brojnih čitalaca i vernih pratilaca našeg sajta, sa namerom da mu dam preporuke u vezi korišćenja invertora napona 12V/230V za poznati vremenski termin. Njega konkretno interesuje rezervno napajanje uređaja snage 80 W preko invertora u maksimalnom vremenskom intervalu do 12 h sa odgovarajućim akumulatorom. Pitanje je, koje snage da bude invertor, a kog kapaciteta ( Ah ) akumulator?

“Invertori su sistemi energetske elektronike koji jednosmerni napon ili struju pretvaraju naizmenični napon ili struju. Prema prirodi ulazne promenljive mogu biti naponski (VSI—voltage source inverters) ili strujni (CSI—current source inverters) invertori. Prema broju faznih priključaka na izlazu, invertori su najčešće monofazni ili trofazni, ali za pogon motora postoje invertori i sa drugačijim brojem faza. Od invertora se zahteva da konverziju energije ostvare sa visokim koeficijentom korisnog dejstva, pa su na raspolaganju za sintezu invertora prekidači i reaktivni elementi. Izlazna veličina često treba da bude sinusoidalnog talasnog oblika, ali ponekad to nije slučaj. Sinusoidalni talasni oblik nije moguće bez disipacije stvoriti od napona ili struja konstantnih u vremenu, pa se zahtev za sinusoidalnim oblikom svodi na sinusoidalni oblik srednje vrednosti izlazne veličine tokom periode prekidanja. Stoga će se usrednjavanje često koristiti prilikom analize invertora, što na nivou periode prekidanja, što na nivou periode modulišućeg signala, koja je obično znatno veća od periode prekidanja, pa se ovo usrednjavanje svodi na određivanje jednosmerne komponente.” (http://tnt.etf.bg.ac.rs/~oe3ee/invpdf.pdf).

Rezervno napajanje nekog uređaja pomoću invertora koristi se u slučaju kada nemamo stalno obezbeđen mrežni napon 230 V. Snaga uređaja koji se tako napaja i pokreće njegov siguran rad treba da bude manja od snage invertora. Pošto se preko invertora obezbeđuje i punjenje akumulatora, potrebno je da jačina struje bude vrednosti koja će obezbediti punjenje Acu baterije. Ako je snaga potrošača 80W, maksimalna jačina struje za njegov bezbedan rad je 6,25 A. Navedena amperaža se dobije iz formule: P = U*I, odnosno, I = P/U. Za napon akumulatora uzeti 12,8 V, pošto su sve manje vrednosti znak njegove ispražnjenosti, ili dotrajalosti. Ako je potrebno da uređaj radi neprekidno 12 h, realno vreme zavisi od kapaciteta akumulatora, a tu se primenjuje formula: q = I*t, tako da je t = q/I. Za jačinu struje od 6,25 A kapacitet akumulatora je: q = 6,25 A*12 h = 75 Ah. Manje vrednosti njegovog kapaciteta, izraženog u Ah, neće obezbediti neprekidan rad u traženom vremenskom intervalu ( 12 h ).

Kod računanja navedenih vrednosti nikada ne treba kalkulisati sa graničnim vrednostima, pošto takav pristup u praksi dovodi do zagrevanja nekog od uređaja, posebno kod punjenja akumulatora, jer veći kapacitet akumulatora traži veću jačinu struje, odnosno takav pretvarač koji će dati dovoljnu jačinu struje za punjenje. Posebno je pitanje da li koristiti pravljeni, ili fabrički pretvarač. Moj savet je fabrički, jer je jeftinija varijanta od pravljenog, a bićemo sigurni oko vrednosti jačine struje i usaglašenosti snage uređaja i snage pretvarača. Danas se putem Interneta mogu naći u ponudi potpuno novi, ili polovni invertori željene snage, a za siguran rad rezervnog napajanja najbolje je koristiti nov akumulator odabrane snage.

Zaključimo da svako praktično rešenje nekog problema traži poznavanje i primenu odgovarajućih teorijskih znanja, odnosno da teorija i praksa moraju „pod ruku“. Za neku dublju analizu je koliko se teorija i praksa  podudaraju, ali je nesporno da jedna bez druge nikako ne mogu.

 

Ove godine ( 10. jula ) navršava se 160 godina od rođenja slavnog naučnika i nenadmašnog genija Nikole Tesle ( 1856 – 1943. ), američkog državljanina srpskog porekla. “Tesla je postao neka vrsta legendarne ličnosti popularne masovne globalne kulture i heroj koji je na neki čudan način umeo da rešava probleme sveta” ( Branimir Jovanović, direktor Muzeja na nedavno održanoj proslavi rođenja Nikole Tesle ). U SAD se koristi električna mreža napona 110 V i frekvencije 60 Hz, dok u Evropi i ostalom delu sveta uglavnom od 220 V i 50 Hz. Zašto je to tako, jednostavno je pitanje za koje je teško naći adekvatan odgovor!

Tomas Alva Edison ( 1847-1931. ) je upotrebljavao jednosmernu struju za svoje poslove sa osvetljavanjem gradskih sredina i pogonom nekih mašina na jednosmernu struju. Prenos jednosmerne struje na velike udaljenosti je neefikasan, pa je Edison brzo utvrdio da njegove sijalice na 110 V nisu davale mnogo svetlosti kada su radile na 85 V, što je bila posledica pada napona duž vodova. Zato je unajmio mladog inženjera po imenu Nikola Tesla, koji je u glavi imao gotove planove za generator naizmenične struje kojim bi se eliminisali komutator i četkice, neophodni za rad diname ( generatora jednosmerne struje ).

Tesla je osećao da se naizmenična struja može efikasnije prenositi na velike udaljenosti podizanjem napona na strani generatora, usled čega bi se smanjili omski gubici na prenosnom vodu ( liniji ), a zatim snižavanjem napona na strani potrošača. Predložio je Edisonu da poboljša postojeće diname jednosmerne struje, a Edison je na to odgovorio: „Ima u tome 50.000 dolara, ako to možete izvesti!“ Tesla je radio dugo vremena razvijajući 24 različita tipa dinama, a zatim je zatražio obećani novac. Edison je poslovično odgovorio: “Vi ne razumete naš američki humor”, i tako negirao dato obećanje. Tesla je nakon ovoga ubrzo otišao.

On, u to vreme ekonomske krize zapada, nije mogao da dobije posao u elektroindustriji, pa je morao da kopa kanale da bi preživeo. Njegov poslovođa je ubrzo shvatio da je Tesla školovan i veoma talentovan čovek, pa mu je finansijski pomogao da osnuje sopstvenu kompaniju “Tesla Electric Company”.  Kada je počeo da radi za sebe Tesla je proizveo tri kompletna sistema za naizmeničnu struju, za monofazne, dvofazne i trofazne generatore, transformatore za transformisanje napona, odnosno struje, a takođe i motore za pogon mašina.

Različit od Efdisona, koji je bio “intuitivni” pronalazač, Tesla je bio vrhunski teoretičar koji je u potpunosti razradio matematičku teoriju koja će biti plodna osnova za sve njegove pronalaske. Ima ih oko 1.000, a 700 je patentirao. Neki Teslini pronalasci su pokradeni ( pronalasci o bežičnom prenosu - radiofonija ).

Razrađujući polifazne sisteme električne struje, Tesla dolazi do zaključka da je optimalna frekvencija mreže 60 perioda ( Hz ) u sekundi. Zatražio je i u startu dobio sedam osnovnih patenata za svoje nove pronalaske, a onda je bio zamoljen da maja meseca 1888. godine održi čuveno predavanje u Američkom institutu elektroinženjera. Ovo predavanje postalo je klasika u elektrotehnici.

U međuvremenu Džordž Vestinghaus shvata vrednost Teslinog rada i nudi mu milion dolara za njegove patente i pored toga još i dolar po svakoj konjskoj snazi za svaki motor i generator koji proizvede, plus izdašnu platu da radi za njega u Pitsburgu ( Pensilvanija ). Tesla je prihvatio grandioznu ponudu, mada je posle pocepao ček sa ogromnim iznosom, uz kratak komentar da ga novac ne interesuje, imajući veliko razumevanje prema čoveku koji mu je pomogao kada su ga mnogi izbegavali. Navedeni gest spasio je Vestinghausa od finansijskog kraha.

U jednom periodu “rata struja” u SAD su postojale mreže sa nekoliko različitih frekvencija. Treba se podsetiti da su prvi generatori pokretani kaišem sa parnih mašina, što je omogućavalo da se generatori okreću prilično velikom brzinom. Pojavom motora sa direktnim pogonom ( kasnije turbine ) i korišćenjem hidro-generatora direktno spregnutih sa osovinama koje se obrću malom brzinom, postalo je očigledno da su potrebni mnogi parovi polova da bi se proizvodila struja viših frekvencija. Treperenje izvora svetlosti u ritmu 50 puta u sekundi ( 50 Hz ) ispod je brzine pri kojoj, zbog prirodne tromosti čovečijeg oka, može da se učini da vidljiva svetlost izgleda stalnom.

Edison se borio protiv upotrebe naizmeničnih struja do kraja života. On je izvodio eksperimente sa ubijanjem pasa i konja da bi pokazao da je naizmenična struja opasnija od jednosmerne, a kada je država Njujork izvršila prvu egzekuciju koristeći naizmeničnu struju u električnoj stolici, propagatori jednosmerne struje smatrali su ovo svojom velikom pobedom. Međutim, kada je Vestinghaus napajao  svetsku izložbu u Čikagu 1893. godine naizmeničnom strujom, a zatim dobio ugovor za hidrocentralu na Nijagarinim vodopadima, koja je slala energiju u Bufalo i Njujork, 20 milja daleko, bitka između naizmenične i jednosmerne struje završena je u korist naizmenične, što je Nikolu Teslu učinilo još slavnijim.

U Muzeju Nikole Tesle, prošle godine, na dan rođenja slavnog naučnika, otvoren je Istraživački centar koji je, zahvaljujući kompaniji "Samsung", u potpunosti renoviran i opremljen najmodernijom opremom i tehnologijom za brži i lakši pristup naučnim materijalima u digitalnom obliku. U Istraživačkom centru studenti i istraživači iz celog sveta moći će da pregledaju svu bazu originalnih Teslinih rukopisa, beleški i dokumenata i da je koriste za svoje naučne radove i istraživanja. Ove godine predstavljen je audio-vizuelni spektakl pod nazivom “Teslin vremeplov” ( 4D projekcija ) u kojem nas Nikola Tesla svojim rečima vodi kroz svoje naučno oblikovanje, kao i kroz proces rađanja ideje koja potom prerasta u izum. Projekcija je izazvala izuzetno interesovanje kod nas i u svetu.

Ukratko, dakle, u SAD se koristi frekvencija mreže od 60 Hz zbog emigranta Srbina koji se zvao Nikola Tesla – oca indukcionog motora i polifaznog sistema, a napon od 110 V kao uspomena na Tomasa A. Edisona. Na taj način odato je dužno priznanje i Tesli i Edisonu, a pored toga u fizici je utvrđena jedinica međunarodnog ( SI ) sistema za magnetnu indukciju pod nazivom “tesla”,  B = Ф/S ( 1T = Wb/m2 ). U navedenoj konstataciji i korelaciji događaja u “ratu struja” krije se odgovor na pitanje zašto se u Americi koristi struja napona 110 V i frekvencije 60 Hz.

 

Pre neki dan jedna  čitateljka našeg sajta iznela je problem visokog računa za struju u njenom domaćinstvu, tražeći da joj pomognemo nabavkom nekog regulatora napona, ne navodeći koje snage i za koje uređaje. Pošto se radi o interesantnoj temi, nije na odmet da prokomentarišemo navedeni problem.

Nedavno sam pročitao u nekim svetskim časopisima, koji se bave uštedama energije u domaćinstvu, kolika je potrošnja struje ako uključimo punjač mobilnog telefona, a onda mi je sinula jedna ideja, da proverim računski i eksperimentalno stvarnu potrošnju električne struje ako je uključen samo jedan, a potom nekoliko sličnih adaptera. Naravno, utrošak električne energije ( kWh ) meri se preko kućnog brojila koje može biti starijeg, ili novijeg (digitalnog) tipa. Pošto imam klasično brojilo, izveo sam jedan zanimljiv eksperiment merenja utroška energije. Sve to sam radio tokom dana privremenim isključenjem svih potrošača u stanu, posle čega sam uključio jedan punjač mobilnog telefona, zatim sam stavio u aktivno stanje pet punjača približno iste snage i konstrukcije. Svi ostali potrošači u stanu bili su za vreme eksperimenta isključeni.

Tokom navedenog eksperimenta došao sam do interesantnog zaključka. Ako sukcesivno ( jedan za drugim ) punim pet mini uređaja ( bežični telefon, dva mobilna telefona, tablet i laptop ), neću imati skoro nikakvu potrošnju struje koju registruje električno brojilo, jer je struja jednog adaptera toliko male amperaže da je inertnost točka brojila ne može registrovati. Kada sam uključio više adaptera došlo je do primetnog obrtanja aluminijskog točka na brojilu. U početku nisam mogao da verujem da je to tako, ali zakon fizike kaže da je moguće. Radi se o zakonu inercije, koji glasi: „Svako telo ostaje u stanju mirovanja, ili ravnomernog pravolinijskog kretanja sve dok ga delovanje neke sile ne prinudi da to stanje promeni“. Električna sila pri pojedinačnom uključenju adaptera je veoma slaba, tako da se točak, zbog inercije, ne okreće, a ako uključimo i stavimo u aktivno stanje nekoliko adaptera, ispoljava se delovanje veće sile koja pokreće točak brojila brzinom koja zavisi od potrošnje električne struje, odnosno broja ampera kroz provodnike kućne instalacije, napona i vremena proticanja struje. Zbog nešto veće potrošnje struje u večernjim satima, tada nije uopšte racionalno puniti telefone, tablete i laptopove, izuzev kasnih noćnih sati, kada isključujemo većinu potrošača. Dakle, najbolje je pojedinačno uključivati uređaje u odabranim svakodnevnim terminima kada je najmanja potrošnja ostalih potrošača. Eskperiment koji sam izveo dokazuje da postoji određena ušteda.

Utrošak električne energije meri se u kWh, gde merna jedinica vat ( 1 W ) predstavlja snagu, a ona je jednaka proizvodu napona i jačine električne struje u mreži, odnosno 1 W ( vat ) =1 V * 1 A . Pošto punjači ( adapteri ) rade sa prilično niskim naponima ( 5 - 12 V ), njihova potrošnja je relativno mala, ali ako istovremeno imamo uključeno više punjača, onda se potrošnja itekako primeti. Logičan zaključak je: ako imamo više malih punjača, najbolje je napraviti sukcesivan redosled punjenja, a matematika, udružena sa veoma preciznim mernim instrumentima ( ampermetar, voltmetar i hronometar ), kaže da će biti uštede. Isto tako, kao što ne valja da se čovek stalno prejeda, tako ne valja ni da odjednom uključimo na punjenje sve aparate mobilnog tipa, koji se periodično pune i da ih držimo na punjenju više od predviđenog vremena. Uštede nisu velike, ali za duži vremenski period mogu biti značajne u svakom pogledu.

Neka merenja, zabeležena na svetskim portalima, provereno kažu da sedam punjača ( iPhone, iPad, Android, Nintendo 3DS, Windows prenosnik, MacBook i Chromebook ), ako ostaju duže vremena nakon punjenja, za godinu dana potroše 2.628 kWh struje. Nadalje se navodi da bi se grad od 100.000 stanovnika mogao napajati čitav mesec dana strujom kada bi svi punjači na svetu bili isključeni nakon punjenja telefona, tableta, prenosnika i drugih uređaja sa utičnice. Na globalnom planu uštede su velike, a pojedinačno gledano, ispravna je ona narodna izreka “Zrno po zrno, pogača!”. Slažem se, ne treba biti “cepidlaka”, ali neke navike racionalne potrošnje energije ne treba zanemariti, pogotovo ako precizna merenja potvrđuju da možemo i trebamo štedeti i onda kada najviše imamo.

Prvi korak koji bi ohrabrio investitore u projekte energije iz obnovljivih izvora u Srbiji bilo bi donošenje podzakonskih akata, izjavio je za Balkan Green Energy News Gaetano Masara, generalni direktor „Dženeral elektrika Jugoistočna Evropa" (GE SEE), koji pokriva 11 zemalja. Ukoliko se regulativa za energiju iz vetra, na primer, uskoro ne usvoji, ugroženo je oko milijardu evra investicija, rekao je. U intervjuu za ovaj mesečni bilten na engleskom jeziku, Masara je istakao da su mnogi investitori uložili velike sume u pripremu projekata vetroparkova i da osećaju zamor od pregovora. „Prvenstveno mislimo na sporazum o otkupu struje, tipski ugovor između onih koji razvijaju projekte vetroparkova i otkupljivača električne energije, a u Srbiji to je EPS. Takođe još nema uredbe o povlašćenom statusu proizvođača struje i uredbe o merama podsticaja“, dodao je.

Sagovornik BGEN-a je smatra da nijedna zemlja u regionu ne može da računa na napredak bez bliže saradnje sa susedima i Evropom. Masara je Crnu Goru posebno istakao kao državu sa dobrim regulatornim okvirom, dodajući da on ulagačima pruža adekvatne garancije i sigurnost, a da istovremeno ne izlaže zemlju obavezama koje bi je previše opteretile. „Ali slučaj Srbije je drugačiji. Ta zemlja je u različitoj fazi investicionog ciklusa, jer tek treba da počne s implementacijom većih projekata energije iz obnovljivih izvora, a podsticaji su potrebni da bi se privukle investicije. Takođe, nivo fidin tarifa za energiju vetra je dobar kompromis, jer nije ni previsok niti prenizak“, izjavio je ovaj menadžer, koji tržištima za koje je odgovoran upravlja iz kancelarija u Beogradu i Zagrebu.

Masara procenjuje da bi izgradnja elektrana na vetar po kvoti od 500 megavata kapaciteta, na koju se Srbija obavezala po planu povećanja udela energije iz obnovljivih izvora zaključno sa 2020. godinom, zemlji donela čistu korist od oko 400 miliona evra tokom 25 godina veka trajanja tih postrojenja. Po njegovim rečima, u tu sumu su uračunati porezi i angažovanje domaćih kompanija za izgradnju i održavanje.

Ostatak intervjua pročitajte ovde: balkangreeenenergynews.com

Električni sistem se sastoji od hiljada komponenti koji su uglavnom elektromehanički, sa dosta pomerajućih delova.

Poput vašeg automobila, ovi sistemi rade najbolje kada se koriste u okruženju sa srednjim nivoima temperature i vlažnosti vazduha, u odnosu na ono za koje su napravljeni. Kada su nove, ove naprave su dizajnirane da rade tačno kako treba čak i na ekstremnim temperaturama. Međutim kako stare, a veći deo infrastrukture već funkcioniše izvan predviđenog roka za koji je napravljen, ove naprave ne mogu da rade na pravi način u ekstremnim uslovima.

Veći deo vremena, kada je elektroenergetska oprema podvrgnuta ekstremno hladnim ili toplim vremenskim uslovima, sve je dobro dokle god nije pod pritiskom. Kada postane previše hladno, toplo ili vlažno, mnogi aparati rade sporije, brže ili manje predvidljivo u odnosu na normalne uslove, posebno kada imaju zadatak da obave veoma težak posao, poput osigurača ili prekidača koji treba da rade dovoljno brzo da zaštite sistem od kratkog spoja uzrokovanog drvećem koje je palo na kablove.

Svako kome je nestajala struja tokom oluja sa jakim vetrovima zna da su drveća i obližnji predmeti velika opasnost za dalekovode. Ali čak i ukoliko nema snega i leda koji bi grane bacili na žice, korenje drveća može da prouzrokuje probleme omogućavajući ledu da se formira oko žica koje su uzemljene. U oba slučaja linija je već kruća od predviđenog zbog hladnoće, što je čini dodatno ranjivom.

Još jedan problem prilikom ekstremnih temperatura predstavlja velika potražnja potrošača koja je dodatno uvećana. Toplotne pumpe rade skoro bez prestanka, sistemi za grejanje u slučaju nužde i ostala grejna tela na struju takođe mogu biti uključeni, uz još drugih koji uzrokuju povećanje u tražnji električne energije. Ukoliko su ekstremne temperature gore od onih predviđenih ili se pogoršanje dogodi brže od očekivanog, postrojenja možda nisu uspela da isplaniraju ili nemaju dovoljno snage da podrže tražnju. To može dovesti do lokalnog ili opšteg preopterećenja mreže i automatskog isključenja nekih područja ili naizmeničnog nestanka struje.

Postoje stvari koje postrojenja mogu da učine kako bi minimalizovali uticaj ekstremne hladnoće ili toplote na energetski sistem. Obezbeđivanje odgovarajuće izolacije elektrana tako da njihova vitalna oprema radi je jedna od njih. Zamena zastarele infrastrukture, instaliranje dodatne opreme za praćenje stanja i unapređivanje načina predviđanja vremenskih prilika takođe mogu biti od pomoći.

Sve ove mere koštaju, naročito zamena zastarele infrastrukture, i nažalost, malo je onih koji su spremni da vide veće račune za struju zbog ovakvih unapređenja. U nekom trenutku, zastarela infrastruktura počeće da se kvari češće i opasnije, rezultirajući većom neugodnošću za duži period vremena po mnogo višoj ceni.

Do trenutka kada kritična masa javnih i regulatornih funkcionera shvati to, može biti prekasno za efikasnu nadogradnju. Svi bi mogli da platimo veoma skupu popravku u poslednjem času.

Izvor: nationalgeographic.rs

Tim naučnika iz Mičigena razvila je fotonaponske ćelije koje su potpuno providne.

Naučnici s Univerziteta Mičigen razvili su potpuno novi oblik solarnih ćelija koje sunčevu energiju pretvaraju u električnu. Ove solarne ćelije su, za razliku od svih dosadašnjih, potpuno providne. To znači da bi u bliskoj budućnosti ovakvo rešenje moglo biti ugrađivano u prozore na kućama i zgradama, koji bi onda služili za proizvodnju električne energije iz obnovljivog izvora, piše Bug.

Trenutno su ovakve ćelije još u fazi razvoja i beleže efikasnost od oko 1%. Naučnici smatraju da će potpuno usavršeno rešenje dati više od 5% iskoristivosti, što bi trebalo biti dovoljno za komercijalizaciju ovakvog proizvoda.

Pokušaj stvaranja providnih solarnih nije nov, ali ovo je prvi put da se uspelo u izradi potpuno prozirnih ćelija, bez zatamnjenja ili bojenja svetlosti koja prolazi kroz njega. Ključ ovog izuma leži u organskim molekulama koje apsorbuju ljudskom oku nevidljive talasne dužine sunčeve svetlosti, a sve ostale propuštaju. Ovakvo staklo prikuplja ultraljubičastu svetlost i onu čija je talasna dužina vrlo blizu infracrvenoj i onda ih pretvara u infracrvenu svetlost koju prolazi kroz rubove stakla. Na ivicama se nalaze solarne ćelije koje tako dobijenu svetlost pretvaraju u električnu energiju.

Izvor: gradnja.rs | Preuzeto sa: zemlja.rs

INDIKATOR MREŽNOG NAPONA

Ukoliko nam je potrebno da svakog trenutka znamo kada je napon mreže opao ispod neke standardne vrednosti, ili porastao iznad neke druge vrednosti  ( 220V ), a na raspolaganju nemamo voltmetar, tada će nam korisno poslužiti električno kolo koje je prikazano na shemi.

sema-indikatormreznognapona
Shema indikatora mrežnog napona (samostalna i proverena konstrukcija)
    

Kao i običan voltmetar, napravljeni sklop se vezuje paralelno postojećoj liniji mrežnog napona i njime se indicira odstupanje napona u granicama od -10% do +5% od nominalne vrednosti 220 V. Drugim rečima, pad napona ispod 90%  ( oko 200 V ) i porast napona iznad 105% ( oko 230 V ) nam signaliziraju dve tinjalice različitih boja ( zelena i crvena ).

Kao što se iz sheme vidi, obe tinjalice ( L1 , L2 ) su priključene na razdelnike napona od 470/280 koma, odnosno 470/260 koma. Ako je napon mreže ispod 200 V ( tj. Ispod 90% od nominalne vrednosti ), ni jedna od dve tinjalice neće svetleti jer je napon na njima nedovoljan da ih “upali”. Ukoliko je napon mreže u granicama od 220 V do 230 V ( odnosno od 90% do 105% nominalne vrednosti od 220 V ) tada će svetleti samo tinjalica L1 ( poželjno je da bude zelene boje ). Ako napon mreže pređe vrednost iznad 230 V ( iznad 105% od svoje nominalne vrednosti ), tada će se upaliti i tinjalica L2 ( poželjno je da bude crvene boje ), što se u praksi, barem, kod nas može desiti i jedna i druga mogućnost ( slika: mereni su naponi na sve tri faze ).

Otpornici su snage disipacije 1/4 do 1/2 W i što veće klase tačnosti ( bar +/- 10%, ako već nemamo na raspolaganju +/-5% ). Veoma je važno odabrati odgovarajuću snagu otpornika.

Na kraju pomenimo i to da, zbog šarolikosti izbora prilikom kupovine komponenti, opisani sklop može indicirati druge vrednosti napona od navedenih, ili da uopšte ne radi. Da ne bi bilo razočarenja nakon konstrukcije, preporučuje se da konstruktor sam, pomoću autotransformatora i potenciometara dimenzioniše otpornike, te ih nakon toga zameni odgovarajućim fiksnim vrednostima, čime se postiže pouzdanost i potpuna sigurnost indikacije mrežnog napona. Prilikom rada, merenja i eksperimentisanja voditi računa o merama bezbednosti od visokog napona, što se odnosi i na kutiju uređaja koja mora biti od plastike, a najbolje je ovu elektroniku ugraditi u kutiju sa osiguračima, ukoliko ima dovoljno mesta za dve tinjalice ( za jednu fazu ), odnosno šest tinjalica ( za sve tri faze ). Praktično rešenje za sve tri faze je da se naprave potpuno identični sklopovi za svaku fazu u zajedničkoj kutiji,  što je zahtevnija radnja prilikom konstrukcije, jer su nam potrebna tri slična kompleta i šest tinjalica. Veoma brzo ćemo uočiti da na fazama ( R, S, T ) nisu iste vrednosti napona prema nuli, tako  da je “pametno” osetljive uređaje priključiti na fazu koja je najbliža optimalnoj vrednosti ( 220 V ). Da ne bismo premeštali uređaje sa predviđenih mesta u prostoriji, faze se mogu veoma lako međusobno zameniti u kutiji sa osiguračima i tako raspodeliti prema osteljivosti svakog uređaja. Najmanje su osetljiva grejna tela ( grejalice, termo-peći, bojleri ), a najviše TV aparati,   adapteri ( punjači za mobilne telefone, laptopove, NiCd i litijum-jonske baterije ) i računari koji ne rade preko UPS-a. Zanimljivo je da klasične, kao i štedljive sijalice, nešto duže rade na naponu koji je ispod, ili blizu 220 V. I za njih možemo odabrati fazni provodnik ( R, S, T ) sa najnižim naponom!

Loptasta munja je relativno retka prirodna pojava. Radi se o kugli koja zrači svetlost i ima prečnik oko 20 cm. Ove se kugle kreću obično polako i to na visini od oko pola metra iznad površine Zemlje. Međutim, ovakve se kuglaste munje mogu pojaviti i u blizini letilica i to najčešće iza zadnje ivice krila. Iz toga se može zaključiti da se ne radi o pojavi vrele plazme, jer bi, inače, kugla bila otrgnuta vazdušnom strujom koja se kreće oko krila letilice.

Sedamdesetih godina prošlog veka je u Kentu u Velikoj Britaniji dr. Jennison izneo hipotezu da je loptasta munja optička pojava „fazno zatvorene petlje“ (Phase-Locked-Loop) visokofrekventne energije. Radi se, naime, o stojećem talasu oscilovanja koje je iz nekog (još uvek nepoznatog) razloga prinuđeno da se odvija u zatvorenom prostoru. Pojava svetlosti se može objasniti kao tinjavo pražnjenje do koga dolazi usled visokofrekventnih oscilacija. Ovakav „paket“ VF energije može da postoji u praznom prostoru i ne zahteva prisustvo gasovite sredine.

Pošto se radi o VF energiji, a ne o plazmi (koja ima masu), kugla se može kretati bez poteškoća kroz vazduh skupa sa letilicom. Emisija vidljivog svetla znači stalno korišćenje raspoložive energije i kad se ona „iskoristi“ svetlosna loptasta munja prestaje da postoji.

Pošto postoje brojne teorije o ovom neobičnom prirodnom fenomenu, danas se loptaste munje difinišu kao “neobjašnjene atmosferske električne pojave, veličine od zrna graška do nekoliko metara, koje su povezane sa nevremenom i grmljavinom, ali ostaju duže od običnih munja, koje traju tek delić sekunde” (izvor pod brojem 1). Dimenzije loptaste munje zavise u najvećoj meri od frekvencije talasanja. Neki ih dovode u vezu sa NLO, odnosno letećim tanjirima, Teslinim “tajnim oružjem”, Haarpom, te da su ih viđali za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine. Interesantno je da loptasta munja može da se uvuče u šupljine, čak i u dimnjake, što može biti veoma opasno zbog eksplozije u zatvorenom prostoru. Činjenica je da postoji i Teslin dnevnik, vođen u Kolorado Sprinsu, sa oko 500 stranica, čiji se delovi odnose na loptastu munju i na konstrukciju uređaja za emitovanje elektromagnetnih talasa velike snage ka jonosferi, što je odavno ineresovalo američke vojne stručnjake. Njih je posebno privukla trostruka upotrebljivost Teslinog projekta: mogućnost da proizvedene munje uništavaju avione, prilika da loptasta munja sa injekcijom litijuma dostigne snagu atomske bombe i, najzad, da se pomoću gravitacione interakcije izgrade revolucionarne letilice velikih brzina i manevarskih spsobnosti, o kojima je pred kraj svog života pisao i Nikola Tesla.
    Blojs Ficdžerald, Teslin bliski prijatelj, bio je saslušavan u kancelarijama FBI o Teslinim tajnim spisima. Njegova izjava da je srpsko-američki naučnik još tokom Prvog svetskog rata nudio vladi Velike Britanije nesavladivu zaštitu Ostrva od napada iz vazduha, i da je raspolagao tehničkim rešenjem za najmoćnije oružje, podstakla je vojne stručnjake da se upuste u traganje za ovom tajnom Tesline laboratorije. Istraživači Mornaričke obaveštajne službe SAD su prionuli na detaljno pregledanje Tesline zaostavštine. Edgar Huver, direktor FBI, strahovao je od mogućnosti kontakta Nikole Tesle i stranih obaveštajaca, jer mu je došlo do ruku obaveštenje da je Tesla održao govor na skupu prijatelja sovjetske Rusije, 4. jula 1922. godine. Osim toga, ispostavilo se da je sovjetska obaveštajna služba imala pristup Teslinim papirima još za njegovog života, preko izvesnog Ejba Španela, druga Blojsa Ficdžeralda i Teslinog povremenog posetioca, prosovjetski orjentisanog Amerikanca, u čijem dosijeu stoji da je “definitivno komunista”. Navedeno, kao i druge teorije o loptastim munjama, još uvek zbunjuju naučni svet.

Nauka evidentno potvrđuje da spektografska očitavanja pokazuju su da su glavni sastojci loptaste munje bili isti kao i tla: silicijum, gvožđe i kalcijum. Ovi podaci potvrdili su teoriju koju je 2000-te godine postavio Džon Abrahamson sa Univerziteta u Kanterberiju na Novom Zelandu. Abrahamson je pretpostavio da munja, kada udari u zemlju, stvara intenzivnu toplotu koja isparava silicijum-dioksid iz prašine, a nastali udarni talas podiže gas u vazduh. Ako u tlu ima ugljenika, npr. iz trulog lišća, on će oduzeti kiseonik iz silicijum dioksida, pa će preostati samo para silicijuma. Međutim, Zemljina atmosfera, bogata kiseonikom, ponovo će reoksidirati vrelu loptu gasa i pokrenuti reakciju koja će nakratko emitovati blještavo svetlo. Ovu teoriju svojim su istraživanjima potvrdili naučnici sa Univerziteta u Tel Avivu 2006. godine, koji su u laboratoriji ispalili veštačku munju u sloj silicijum oksida. Kineska studija, koja je nešto novijeg datuma (2012. godine), prvi je dokaz Abrahamsonove teze na primeru prirodne munje. I dalje ostaje otvoreno pitanje: da li je loptasta munja visokofrekventna (VF) oscilacija, ili razorna bomba!


Izvori saznanja:
1.    Časopis “Physical Review Letters”, 2012. godine,
2.    New York Times, 2014. godine,
3.    “Loptasta munja kao bomba”, Miodrag- Mija Ilić, 2007. godine,
4.    “Radio-amater”, oktobar 1974. godine.

Strana 1 od 4
PokloniIOtpadSkloni