Poseban izazov i neskriveno lično zadovoljstvo elektroničara je uspešna konstrukcija pojačala velike snage sa nekoliko ulaza, od kojih su dva mikrofonska, i sa dva izlaza za zvučnike pojedinačne nominalne snage od 200 W. Ulaganje u ovu konstrukciju prilično je skupo, tako da se nikako ne isplati za kućnu upotrebu, zbog jačine zvuka, mada može dobro poslužiti za ozvučenje velikog prostora, kao što su ugostiteljski objekti, sportske dvorane u školama, vrtićima i na drugim mestima, gde je, pored vrhunskog kvaliteta, potreban stereo zvuk velike jačine.

Pojačalo je građeno namenski sa svim elementima kvalitetne reprodukcije zvuka, a ima sledeće delove: transformatorsko napajanje do 40 V filtriranog napona koji se dobije preko jakog grec-spoja ( 20 A ), posebno napajanje stereo predpojačala i soft-starta stabilisanim naponom od 12 V, soft-start sa kašnjenjem uključenja i isključenja zvuka ( nekoliko sekundi ) na izlazu pojačala radi zaštite zvučnika i stereo izlaz sa 2x200 W. Pojačalo je smešteno u namenski građenu aluminijsku kutiju dimenzija 35 cm x 22 cm x 13 cm , ima kontrolu visokih i niskih tonova i pasivnu mixetu koja je ugrađena u kompletu ovog snažnog pojačala.

Transformator je fizički odvojen od stepena predpojačala i pojačala, a ima izlaz na sekundaru od 2x14 V, ali se nakon ispravljanja i filtracije sa dva elektrolita, ukupnog kapaciteta 20.000 μF,  dobije napon od 39,5 V, koji potpuno odgovara napajanju dve odvojene pločice pojačala koje su namenjene za dva kanala.

Za predpojačalo uzet je RK 3765 sa stabilisanim naponom napajanja od 12 V koji ima podešavanje niskih i visokih tonova i podešavanje balansa. Ovaj komplet sadrži integralno kolo TDA 1524 A. Njegova primarna prednost je što nigde nema potenciometara u polju NF signala. Potenciometri samo regulišu DC napone, a sve ostalo je u integrisanom kolu. Spolja su samo kondenzatori u filtrima za niske i za visoke tonove. Nema duplih potenciometara, šuškanja, niti brujanja, a odnos signal-šum dostiže 85 dB, a kod novijeg ekvivalenta TDA1526 i celih 90 dB.

Pojačalo predstavljaju dva uparena RK3993 koji imaju izlaznu snagu 200 W. Za zvučnike je predviđeno da imaju odgovarajuću snagu ( preko 200 W ) i otpornost od 4 do 16 oma. Kao pobudni stepen koriste se IC kola TDA 2030, a u izlaznom pojačavaču dva PNP tranzistora BD912 i dva NPN tranzistora BD911. To su tranzistori za napon napajanja do 100 V. Osnovno pravilo je da se tranzistori i integralna kola moraju pričvrstiti za odgovarajući hladnjak ( vidi slike ) uz pomoć vijaka M-3 sa navrtkama, plastičnih niplova ( podmetača ), liskunskih podloški i silikonske paste za bolje prenošenje toplote na hladnjak. Prilikom nabavke navedenih RK ( “Kelco D.o.o.”, Bulevar kralja Aleksandra 326. Beograd ), uz njih se dobije precizno uputstvo za montažu elemenata KIT kompleta na gotovu štampanu pločicu. Ne treba zaboraviti da se na metalnom delu TO220 kućišta, u kome su tranzistori BD911 i BD912, nalaze kolektori ovih tranzistora, tako da, ukoliko se nađu u kratkom spoju, može doći do njihovog oštećenja i stradanja integrisanih kola. Zbog toga je potrebna provera i nakon montaže na hladnjaku.

Stereo mixeta je pasivnog tipa, a nju sam detaljno opisao u mom članku “Kvalitetno stereo-pojačalo 2x20W”, koji je objavljen na ovom sajtu,  26.02.2015. godine. Za regulaciju ulaznog signala odabrao sam tri stereo potenciometra logaritamskog tipa, vrednosti 100 koma. Od ostalih značajnih podsklopova izdvajam soft - start za efikasnu zaštitu zvučnika, čija ugradnja nije posebno potrebna, ali je dobra za izlaze velike snage. Prespajanje izlaza vrši se preko relejnog prekidača koji na kontaktima može izdržati nešto jače struje ( do 5 A ), pošto je maksimalna snaga izlaza po kanalu 200 W. Ulazi i izlazi NF signala su izvedeni pomoću kvalitetnog oklopljenog i uzemljenog kabla, a napajanje je sa što kraćim kablovima odgovarajućeg preseka i sa dobrom filtracijom napona.

Prilikom konstrukcije nekih minijaturnih namenskih uređaja ukazala se potreba da se na prednjem delu kutije izvede valjana  signalizacija prisustva mrežnog napona na pojedinim podsklopovima, što se nije uklapalo sa signalnim sijalicama većih dimenzija, gde spadaju tinjalice, ili neke druge signalne lampe na 220 V. Najbolje rešenje za takve potrebe je ugradnja LED-diode, što za napon od 220 V traži posebno odabranu konstrukciju napajanja. Ubacivanje grec-spoja nije praktično, tako da sam se odlučio za jednu detaljno ispitanu konstrukciju sa otpornikom, blok kondenzatorom i ispravljačkom diodom u spoju sa LED-diodom.

Pre objašnjenja jednostavnog sklopa za konstrukciju, nekoliko osnovnih podataka o LED-diodama ( engleski – LED: Light-Emiting Diode ). To je posebna vrsta poluprovodničke diode koja emituje svetlost kada je propusno polarisana, odnosno kada kroz nju teče struja. Fotoni svetla se emituju prilikom rekombinacije para elektron-šupljina. Takvo svojstvo imaju poluprovodnici. Prvi izveštaj o infracrvenoj emisiji dao je Rubin Braun 1955. godine iz američke Radio-korporacije. Naučnici “Teksas instrumentsa”, Bob Bajard i Gari Pitman, 1961. godine su otkrili da galijum-arsenid pušta svetlo kada ima električne struje, nakon čega su prijavili patent na infracrvenu diodu. Nik Holonja, mlađi iz Dženeral elektrika, prvi je pronašao vidljivi spektar svetleće diode. Boja emitovanog svetla zavisi od vrste poluprovodnika, kao i od primesa u njemu i varira od infracrvenog do ultraljubičastog dela spektra.

Prednosti LED-dioda za signalizaciju su: mala potrošnja struje ( do 0,03 A ), nizak napon napajanja ( 1,2 – 3 V ), male dimenzije pakovanja u okruglom, četvrtastom, trouglastom, ili nekom drugom staklenom ( plastičnom ) kućištu. Ukoliko LED-diodu priključimo na jednosmerni napon, poznavajući dozvoljenu jačinu struje, lako je prema Omovom zakonu izračunati vrednost redno vezanog otpornika ( R ), što znači: R = ( U1-U2 )/I . Ako diodu napajamo sa 12 V ( U1 ), njen deklarisani radni napon je 2 V ( U2 ), deklarisanom jačinom struje od 20 mA, dobijemo računski primenom Omovog zakona, R = ( 12 V-2 V )/0,02 A = 500 oma. Slično postupamo i kod drugih jednosmernih napona. Veoma je važno znati deklarisani radni napon i jačinu struje za diodu koju smo odabrali za signalizaciju. Ako pređemo dozvoljenu jačinu struje za izabranu LED-diodu doći će do njenog pregorevanja. Pri spajanju LED-diode voditi računa o njenom polaritetu ( minus pol je na ravno zasečenom delu plastičnog kućišta, ili na kraćoj strani priključka ).

Pri ispitivanju spoja LED-dode na mrežni napon ( 220 V ) probao sam nekoliko varijanti i kao najbolju sam odabrao spoj sa redno vezanim otpornikom vrednosti preko 200 oma, blok kondenzatorom 200-500 nF, 250 V i sa jednom ispravljačkom diodom. Prednost ovog spoja u odnosu na redni spoj sa otpornikom i ispravljačkom diodom je što se komponente ne greju, ali i kod jednog i kod drugog spoja LED-diode moramo obavezno voditi računa o prisustvu mrežnog napona.

Gore navedeni spoj LED-diode radi stabilno, zauzima malo prostora i, što je najvažnije, prikazuje prisustvo mrežnog napona. Tačke spajanja uzimamo sa mesta uređaja gde dovodimo mrežni napon. Sklop možemo praviti na rednoj klemi, ili na minijaturnoj štampanoj pločici. Jedino moramo voditi računa da snaga otpornika bude jednaka, ili nešto veća od 1 W i da blok kondenzator ima radni napon preko 220 V. Kapacitet odabranog kondenzatora nije kritične vrednosti.

Na kraju, navedimo da LED-diode imaju i druge funkcije, a sve više kao svetleći elementi, što ih čini funkcionalnim i racionalnim izvorima svetlosti. Veoma slabo greju, napajaju se nižim naponima i neke ne trebaju posebno hlađenje. Pakuju se u različitim varijantama, što zavisi od namene i načina korišćenja. Sijalice sa LED-diodama sve više su u upotrebi, mali su potrošači, dugo traju i najveći deo električne energije pretvaraju u svetlosnu, što ih čini ekonomičnim i sve prisutnijim u domaćinstvima. Nekada su, kao i LED-diode, bile veoma skupe, a danas su pristupačne sa cenama i mogu se naći u većini prodavnica elektrotehničke robe.

Pre dve godine ( 28.12.2013. ) sam na ovom portalu pisao na sličnu temu, ali se radilo o nazivu „Mašina za pretvaranje prošlosti u budućnost“ i nekim mojim slobodnim razmišljanjima, protkanim naučnim pristupom, o fantastičnom napredovanju nauke i tehnike. Pošto je od vajkada u prirodi sve relativno, tako su nas barem učili već u osnovnoj školi, pitamo se šta bi se desilo ako bi se materija kretala brzinom koja je veća od brzine svetlosti, koja iznosi 299.792.458  m/s.

Za početak, oslanjajući se na Ajnštajnovu teoriju relativnosti, pretpostavimo da je putovanje kroz vreme moguće. Najinteresantnije naučne teorije o putovanju kroz vreme imaju protkanu vezu sa „crvotočinama“. “Pokušajmo to jednostavnim primerom. Zamislimo svet u formi 2D crva. Bića žive na površini ogromne jabuke koju zovu „Jabuka“. Pretpostavljaju da je njihov svet dvodimenzionalan, jer postoje u dve dimenzije. Oni samo mogu zamisliti tri dimenzije. Ali tu je i jedan potpuno uvrnuti crv po imenu X koji uvek ima čudne ideje. Svi ostali se smeju kada ga vide, jer on priča naokolo kako je njihov svet ustvari zakrivljen u treću dimenziju koju niko ne oseća. X želi da dokaže da je u pravu i počinje svoje putovanje. Nakon nekog dužeg vremena stiže na potpuno isto mesto odakle je pošao. Ovo dokazuje postojanje zakrivljenog trodimenzionalnog prostora. Ali, X ne prestaje sa ovom idejom, on tvrdi da postoji kraći put nego što je dvodimenzionalni i progrize svoj put kroz jabuku” ( www.zvezdarnica.com ). Ove male rute kroz jabuku zovu se, kako je dalje navedeno, „crvotočine“.

Mi možemo biti upoređeni sa ovim malim crvima. Za sada poznajemo tri dimenzije i četvrtu temporalnu dimenziju koju nazivamo vreme. Mogli bismo, analogno tome, putovati kroz četvrtu dimenziju koristeći prečicu, a ona je, jednostavno rečeno, putovanje brzinom koja je veća od brzine svetlosti. Brzina svetlosti ( c ), kao posebna fizička veličina, ugrađena je 1905. godine u čuvenu Ajnštajnovu formulu,  koja je potvrđena tek posle 103 godine: E = m*c2, što znači da, ako je masa konstantna, fantastično povećanje brzine dovodi do fantastičnog porasta energije. Ako bi se materija kretala brzinom većom od brzine svetlosti, teoretski je moguće da se budućnost vrati u prošlost. Po navedenoj i nekim drugim Ajnštajnovim jednačinama iz teorije relativiteta, univerzum se ne širi, niti smanjuje, nego rotira i pulsira. Jedna od posledica života u takvom univerzumu, bila bi da je moguće, krećući se potpuno pravim putem, stići na njegov početak. Svaka tačka na rotirajućem univerzumu nalazi se na zatvorenoj vremenskoj krivoj.

Ukoliko bi se desilo da se, ipak, napravi mašina koja pretvara budućnost u prošlost, što je po Ajnštajnu teoretski moguće, pala bi Njutnova klasična mehanika i život bi bio potpuno drugačiji. Naravno, da postoje i druge vremenske mašine sa kojima se treba nositi. Među ostalim, teoretski mogućim rešenjima, je petodimenzionalna rotirajuća crna rupa, poznata kao BMPV crna rupa. One mogu postati vremenske mašine ako se kreću brzinom koja je veća od brzine svetlosti.

Zaključimo da problem vremenskog putovanja još uvek realno nije moguć, ali se prisetimo da je nastala prava pometnja (septembra 2011.) u laboratoriji „Cern“ u Švajcarskoj, kada je, navodno, otkrivena čestica (neutrino) koja ima brzinu veću od brzine svetlosti. Kasnije je to demantovano. Vremenske krive ne mogu biti pristupačne posmatraču i ne mogu biti predmet eksperimentisanja. Na neki način svaka nova ideja o vremenskoj mašini razdvaja stvarnost i iluziju sa zatvorenim vremenskim krivama koje padaju na stranu vremenske iluzije.

Izvor saznanja:
1. www.zvezdarnica.com2. www.planeta.rs