U gradu Vršcu, koji je odvajkada poznat po vinogradima, proizvodnji lekova i brojnim turističkim atrakcijama, interesantna je i pijaca koju nazivamo „Buvljak“, na kojoj se mogu naći brojne stvari za kućnu upotrebu. Pijaca je prošle godine premeštena na novu lokaciju, nedaleko od stare. Stariji meštani iz grada i sa sela kažu da je nekada buvljak bio daleko bolji jer su, pored domaćih trgovaca, dolazili Mađari, Rumuni i Poljaci koji su donosili šaroliku polovnu i novu robu po dosta povoljnim cenama. Danas na vršačkom buvljaku, koji radi četvrtkom i subotom, ima dosta polovne i nove odeće, tehničke robe širokog izbora, stariteta, auto-delova, poljoprivrednih i drugih mašina, kompjuterskih komponenti i drugih sitnica koje zatrebaju svakom seoskom, ili gradskom domaćinstvu. Često se na buvljaku prodaje potpuno nov, ili polovan nameštaj koji se dovozi kamionima.

Buvljak mi je interesantan iz razloga što ljubitelji tehnike, ako se iole razumeju, mogu pronaći dosta delova koji zatrebaju, ili se mogu preraditi i od njih napraviti korisni uređaji i mašine. Primera radi, sa buvljaka sam sastavio računar koji mi radi daleko bolje od mašine koju sam poodavno kupio na kredit za 800 evra. Prvo sam našao potpuno novu matičnu ploču, pa onda sledeći put i druge komponente koje dolaze na nju i koje su u trendu. Sa nekoliko poseta sastavio sam konfiguraciju koja je proradila. Za divno čudo, sve što sam kupovao bilo je ispravno, a plaćanje je funkcionisalo sistemom pogađanja, kako to obično rade na pijacama. Ukoliko se neko ne razume u tehniku, ovakav način kupovine i snadbevanja nikako ne preporučujem. Jednostavno se ne isplati, jer pojedini vešti trgovci nude i pokvarenu, oštećenu, ili odbačenu robu, koju zovemo elektronskim otpadom, te je treba pravilno odložiti. Međutim, ako se neko razume u tehniku, dobro je da ponese neki multimetar sa kojim će ispitati ispravnost onoga što kupuje, pošto i takvo zadovoljstvo trgovci na pijaci dozvoljavaju. Ima i onih koji pristaju na vraćanje neispravne robe. Napraviću samo neka poređenja: nove elektrolite od 2.200 mikrofarada ( 50V ) sam plaćao po 50 dinara, a u prodavnici su deset puta skuplji, diode i tranzistori su sa istim odnosom cena, što je približno  i sa drugim delovima i komponentama. Sve ovo iznosim sa određenom rezervom, pošto je potrebno znanje i spretnost da se na licu mesta utvrdi ispravnost robe.

Pored opisane konfiguracije računara, nedavno sam od odbačenog elektro-motorića napravio idealnu stonu mašinicu ( vidi sliku ), a od elektronike za spoljni hard-disk kompletirao disk velikog kapaciteta koji koristim za arhivu dokumenata. Verovali ili ne, nekada sam od navodno pokvarenih uređaja, uz primenu znanja i veštine, sa sitnim opravkama, dolazio do vrednih mašina koje se, ili ne mogu naći, ili skupo koštaju. Neki delovi su neupotrebljivi i služe samo kao elektronski otpad.

Mnogi će se zapitati, čemu ova moja čudna priča o otpadu i korišćenju delova sa buvlje pijace, kada jednostavno možemo kupiti sve što poželimo u prodavnici tehničke robe? U eri galopirajućeg napretka nauke i tehnike toliko smo se otuđili od manulenog ( ručnog ) rada, da mnogi ne znaju ni za sitne opravke u kući, ili stanu, a kamo li za neku pametnu gradnju, ili naprednu konstrukciju. Ovo se posebno odnosi na omladinu koja uglavnom želi nove i gotove uređaje, a ne zanimaju ih nikakve opravke, gradnje, ili konstrukcije. Dobrim delom su u pravu, ali je posebno zadovoljstvo kada čovek svojom rukom napravi nešto što mu koristi u svakodnevnom životu. Stvaranje i rad ( hobi ) u slobodnom vremenu, ukoliko ga imamo, osvežava naše mentalno zdravlje, pospešuje unutrašnje zadovoljstvo i ubeđenje da smo korisni za porodicu. Pored opravki i ličnog zadovoljstva, korisno je da upotpunimo našu kolekciju alata, pribora i materijala koji nam treba u svakodnevnom životu. Nekada smo kupovali sve što nam dođe do ruke, a danas je najbolje kupiti samo ono što  nam treba, a često se desi da na pijacama ovakvog tipa nađemo robu po ceni koja je smešna i zanemarljiva u odnosu na kućni budžet. Pored svega iznetog, na kraju dajem prednost prodavnicama robe koja je pod garancijom, bez obzira što i kod njih imamo izuzetaka i neprijatnih iznenađenja! Mudri kažu da je iskustvo prava mera da ocenimo šta je najbolje.

Zakon je pojava u prirodi koja uvek funkcioniše na isti način. Ako je svet nastao slučajno, a prava nauka kaže da nema slučajnosti, pojave u prirodi bi se povremeno slučajno događale, a nekada ne bi. Kada se nešto dešava uvek na isti način, opravdano se postavlja pitanje kako i kada je to uređeno, da li se može menjati i ima li izuzetaka. Naučnici samo objašnjavaju kako neki zakon funkcioniše, ali ne mogu da objasne kako puka slučajnost u prirodi stvara zakone. Zakoni su postojali i pre naučnika koji su ih otkrili, pojedinačno, ili grupno. Kad neko kaže da je svet nastao slučajno, to je vera, religija, a ne naučno tvrđenje.

Među opštevažećim zakonima je opšti zakon o održanju energije koji se izučava još u osnovnoj školi, ali ga mnogi slabiji, pa i bolji poznavaoci različito tumače kada se susretnu sa nekim rešenjima u praksi. Da bismo ga bolje razumeli, podsetimo se njegove školske difinicije: “Energija se ne može ni stvoriti ni uništiti, već se može samo preneti sa jednog tela na drugo, ili pretvoriti iz jednog vida u drugi, bez ikakvih gubitaka” ( Fizika VII, Jovan P. Šetrajčić i Darko V. Kapor, Zavod za udžbenike Beograd, izdanje 2009. godine, strana 74). Dublja analiza ove definicije, ako je povežemo sa Ajnštajnovom teorijom relativnosti i čuvenom formulom: E=mc2, dovodi u vezu masu, energiju i brzinu. Jedan od glavnih stavova klasične fizike bio je da je masa konstantna u svim procesima. Specijalna teorija relativnosti tvrdi da postoji zavisnost mase od brzine, tj. promenljivost mase. Posledica ovog zakona je da tzv. “perpetuum mobile” mašine mogu da rade neprekidno samo ako ne ispuštaju energiju u okruženje. Ako takve mašine proizvode više energije od one uložene u njih, one moraju da gube masu i nakon određenog vremena prestaju da postoje, pa prema tome nisu ni moguće. Neki su pokušavali da ostvare takav san, čak i prevarama, što i danas susrećemo kod nekih rešenja za proizvodnju električne struje pomoću jakih magneta, da se iz gotovo ničega dobije nešto. S tim u vezi, poznati engleski fizičar Džul (Džejms Preskot Džul, 1818-1889.) je dao potpuno jasnu matematičku formulaciju koeficijenta korisnog dejstva, odnosno da je to količnik između korisnog i ukupnog uloženog rada ( Ak/Au ), što se može računski primeniti i na snagu ( Pk/Pu ). U praksi koeficijent korisnog dejstva nikada ne može imati vrednost jedan, jer bi to bila idealna mašina, a njegova vrednost  od, ili preko jedinice bi se kosila i protivrečila sa osnovnim zakonima i postulatima klasične, a posebno atomske fizike.

Opšti zakon održanja, ponegde se u knjigama kaže očuvanja, energije dokazuje da se, realno gledajući, iz ničega ne može dobiti nešto, te da se energija pretvara ( transformiše ) iz jednog oblika u drugi, a najjednostavniji oblik njenog postojanja je toplotna enregija ( toplota ). Ona suštinski podrazumeva svu unutrašnju ( potencijalnu i kinetičku ) energiju jednog tela. Ukupna unutrašnja energija jednaka je zbiru potencijalne i kinetičke energije. Interesantno je da se unutrašnja energija ( Eu ) ne može uvek transformisati u neki drugi željeni oblik energije. Navedimo jedan banalan primer: bilo bi idealno da od jednog kubnog metra vazduha, koji se nalazi na sobnoj temperaturi, možemo iskoristiti svu raspoloživu energiju koja je brojno jednaka radu kojim bi se telo mase četiri tone moglo podići na visinu od jednog metra. Mašina za tranformaciju takve energije još uvek ne postoji. Drugi izazov je unutrašnja energija atoma, pogotovo kod radioaktivnih elemenata, koja je ogromna, možda još uvek do kraja neistražena.

Na kraju podvucimo da čovek, poštujući prirodne zakone, teži da energiju koristi na racionalan i njemu uvek prilagodljiv način. Koliko u tome uspeva, stvar je znanja i tehničkih mogućnosti, jer svaka nova mašina, koja ga uspešno zamenjuje u radu, ima nešto drugačiji koeficijent korisnog dejstva i ako se on približava broju jedan, mašina je rentabilnija. Konačan cilj tehničkog napretka civilizacije je povećanje koeficijenta korisnog dejstva i što manje zagađenje životne sredine. Da se od ničega može dobiti nešto u našem svetu i prirodi nije moguće, niti postoji, tako da su čiste laži i prevare upotreba, ili izumi nekakvih mašina koje rade, a ne troše energiju, jer takvu teoriju ne poznaje klasična mehanika, niti novija teorija kvantne i atomske fizike. Čak i “zarobljena” energija atoma ima svoje tumačenje i zakone koje je najbolje objasnio Albert Ajnštajn ( 1879-1955 ).

Voda koju pijemo, pored svog osnovnog hemijskog sastava ( H2O ), u sebi sadrži, za golo oko nevidljive čestice koje su rastvorene, ili nerastvorene i daju joj karakterističan ukus. Destilovana voda je, zbog navedenih osobina, bljutavog ukusa i nije za piće. Za ispitivanje pijaćih voda pomoću električne struje upotrebio sam zanimljiv opto-elektronički uređaj koji je zapaženo debitovao na Republičkoj smotri iz naučno-tehničkog stvaralaštva, koja je održana u Rumi 2004. godine. Pošto je ovaj uređaj i danas aktuelan i veoma koristan za ispitivanje vode koju pijemo, posvetiću detaljniju pažnju njegovoj gradnji i principijelnoj šemi, bez slika kako izgleda, pošto se koristi u školi ( gde sam radio ) kao nastavno sredstvo.

Namena ovog uređaja nije da prečišćava, niti da poboljšava kvalitet vode za piće, već da bude efikasan signalizator stanja bilo koje vode u smislu njenog elektrolitičkog sastava. Brzo izdvojeni koloidni rastvor na elektrodama od aluminijuma ( Al ) i gvožđa ( Fe ), svojom bojom, a pre svega strukturom najbolje potvrđuje kakva je voda koju pijemo. Metod upoređivanja sa destilovanom vodom u jednoj od staklenih posuda ( gde su smeštene elektrode ), je uporedna analiza sastava, a mogućnost analize optičkim putem ( pomoću svetlosti i osetljive foto-ćelije ) indirektno potvrđuje količinu organskih i neorganskih materija u pijaćoj vodi. Ako se izdvoji koloidni rastvor, pored opto-elektronske analize, pruža se idealna mogućnost mikroskopije, odnosno direktnog posmatranja posledica pozitivnog, ili negativnog naelektrisanja ispod objektiva mikroskopa sa velikim uvećanjem. U realizaciji ovog konstruktorskog rada ispitane su vode sa nekoliko izvora sa teritorije Republike Srbije, gde se voda sa izvora Mesić pokazala sa posebnim kvalitetom, a odmah iza nje i voda sa izvora ispod crkve u Zagajici.

Ovim zanimljivim uređajem, koji radi pod visokim naponom ( oko 300 V = ) ne vrši se hidroliza vode, već proces razdvajanja elektrolita na jone ( nosioce pozitivnog i negativnog naelektrisanja ) na elektrodama od aluminijuma i gvožđa. Njihova hemijska ( atomska ) struktura je opredelila da se Al štapić veže za minus pol izvora, a štapić od Fe za pozitivan pol izvora struje visokog napona. Koncentracija materijala ( koloidnog rastvora )  vrši se na svakoj elektrodi, što zavisi kako se koji materijal ponaša prema „plus“, ili „minus“ polu izvora jednosmerne struje na elektrodama, koja se dobije priključenjem mrežnog napona ( 230 V ) na „grec“ spoj. Tako ispravljen napon dostiže do 300 V na svakoj elektrodi, što, traži posebne mere bezbednosti i zaštite od visokog napona.

Pod uticajem visokog napona, samo smo grupisali i razdvojili prenosioce naelektrisanja koje možemo izolovano posmatrati i utvrđivati njihova svojstva i prirodu. Pomoću jakog snopa svetlosti, a delimično spektralnom analizom, mernim instrumentom utvrđujemo stepen prisustva sastojaka vode koju ispitujemo. Posuda sa destilovanom vodom, posle analize, ostaje gotovo čista, a pijaća voda koju ispitujemo, zavisno od njenog kvaliteta, ima manje, ili više koncetrisan koloidni rastvor ( koji kod loših voda liči na žabokrečinu ). Da se ne radi ni o kakvoj optičkoj varci, ispitivanje je vršeno sa više različitih izvora, tako da su rezultati demonstrirani i zvanično prezentovani na pomenutom republičkom takmičenju. Uzeti  uzorci sa deset udaljenih izvora evidentno su pokazali različite situacije ( boja i gustina ) koloidnih rastvora, gde se posebno izdvajala barska voda, koja pored neorganskih, u svom sastavu ima i organskih materija.