12. May, 2021.
Hasan Helja

Hasan Helja


Čovek je biće prakse!

DAN PLANETE ZEMLJE

Svake godine 22. aprila u svetu se obeležava međunarodni Dan planete Zemlje u cilju aktivnog skretanja pažnje građanima na značaj očuvanja prirode i njenih resursa, kao i sprečavanja negativnih posledica na životnu sredinu. Obeležavanje ovog značajnog datuma inicirao je 1970. godine američki senator Gajlord Nelson. Naš  doprinos bila bi transparentna promena odnosa prema prirodi, racionalno korišćenje dobara koje nam ona nudi i što manje zagađenje radne i životne sredine.

Stručnjaci argumentovano upozoravaju da je veliki broj biljnih i životinjskih vrsta pred potpunim izumiranjem, što ozbiljno dovodi do narušavanja celog ekosistema i biološke raznovrsnosti naše planete. Kao ključne uzroke izumiranja vrsta biolozi navode uništavanje staništa ljudskom aktivnošću, nekontrolisanom eksploatacijom svih izvora Zemlje i njenog biljnog i životinjskog sveta kao i zagađenje životne sredine.

Prirodu najviše zagađuje čovek svojim bahatim odnosom, bacanjem smeća i ispuštanjem otrovnog otpada u reke i jezera u kojima prestaje svaki život. Zagađuju je i nove tehnologije koje nemaju propisanu zaštitu od štetnih gasova i izliva otrovnih materija. Velika je odgovornost lokalnih zajednica, ali i države da se ne dozvoli izgradnja industrijskih postrojenja kojima se direktno zagađuje priroda. Svest građana spontano se budi, tako da to nije pitanje samo aktuelne vlasti, ili opozicije, jer ugrožena životna sredina prepoznaje dobre namere pojedinca i društva koje treba da bude još više odgovorno za zdravlje ljudi. Politizacija tog pitanja nije potrebna nikome, jer zdravlje čoveka nema cenu sa kojom treba kalkulisati, niti ga dovoditi u vezu sa dnevnom politikom.

Dovoljno je pogledati kakvi su nam prilazi urbanim naseljima, koliko ima neuređenih i divljih deponija smeća, koliko su zagađene reke i jezera, koliko je zagađen vazduh za vreme grejne sezone, a u nekim gradovima tokom čitave godine. Ispuštanje otrovnih gasova bez instaliranih filtarskih postrojenja direktno šteti zdravlju čoveka, a na merama poboljšanja kvaliteta vazduha malo se radi pod izgovorom da nema sredstava. Normalno bi bilo da se pre svake gradnje novih postrojenja, fabrika i pogona, uz strogo poštivanje pratećih zakona, izradi detaljna studija izvodljivosti za očuvanje zdravlja čoveka i zaštite životne sredine. Ako se utvrdi da će ono biti narušeno, vredniji je nečiji život od gradnje, bez obzira kolika je ekonomska opravdanost, o kom se investitoru radi i koliko će biti novih radnih mesta uglavnom sa jeftinom radnom snagom.

Na kraju, kad razmišljam o ovom značajnom datumu uvek mi je u sećanju živopisni momenat kada sam 1966. godine, sa vršnjacima iz Učiteljske škole „Nurija Pozderac“ iz Sarajeva zalutao u srce netaknute prirode Nacionalnog parka „Sutjeska“ u prašumi Perućica, pri čemu smo se svi divili netaknutoj oazi mira gde je prvi put kročila ljudska noga, niti je njen izgled kvarila nečija ruka. Tu je vladao savršeni red i neka čudna prirodna tišina, kako među biljnim, tako i životinjskim svetom. Na proslavi 50 godina mature, koja je održana juna meseca 2018. godine u Sarajevu, svi smo se još uvek sećali tog dana sa sretnim završetkom, ali posle toliko godina, sa istim mislima, da je čovek najveći neprijatelj prirode. Priroda ima svoj neprikosnoveni red, zakone i pravila jednaka za sve, za čije nepoštivanje nas uvek kažnjava po meri koju smo zaslužili. Zar je nešto na svetu vrednije i važnije od zdravlja čoveka i svetlije budućnosti naše dece?!

Napredak novih tehnologija najviše se primećuje u proizvodnji, bankarstvu, konstruktorskom inženjerstvu, saobraćaju i komunikacijama, jer mnoge složene radnje umesto čoveka rade roboti. Nasuprot tome u sistemu obrazovanja se poprilično kasni, posebno u osnovnim školama gde se često deci umesto prezentovanja novih znanja računari često ustupaju za neke popularne dečje igrice. Izvestan pomak napravljen je uvođenjem predmeta o programiranju od petog razreda osnovne škole. Primena inovacija u velikoj meri zavisi od kreativnosti nastavnika i njihove želje da ukorak prate nova tehnička dostignuća koja nas svojom brzinom sve više iznenađuju. Dobro se sećam nabavke prvog računara u osnovnoj školi u kojoj sam radio, daleke 1995. godine, kada je u modi bio DOS-ov OS, ubrzo zatim Windows 95, a ubrzo i ostali aktuelni operativni sistemi. Moja tadašnja vizionarska opaska da ćemo svi, hteli ili ne, morati da budemo informatički pismeni, naišla je na žestoke kritike i otpore nekih kolega koji su se teško odvajali od tradicionalne škole, tabla - kreda.

Prisećajući se tih prvih smelih koraka u osnovnoj školi u kojoj sam radio kao nastavnik matematike-fizike i tada popularne sekcije „Mladi fizičar“, dolazim do potvrđene konstatacije da su većina mojih bivših učenika, sa kojima sam izlazio na republička takmičenja iz naučno-tehničkog stvaralaštva, danas u zemlji i svetu veoma priznati stručnjaci, te da njihovi takmičarski radovi još uvek plene pažnju svojom aktuelnošću, posebno kod spoja klasične i moderne fizike sa novim tehnologijama.

Jedan od markantnih radova je konstruktorski rad Mladena Vučkovića („Procesno upravljanje pomoću korisničkog interfejsa“ ), danas master inženjera elektrotehnike i računarstva i asistenta na Katedri za energetsku elektroniku i pretvarače na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Trenutno je na doktorskim studijama koje je upisao 2019. godine, takođe na Fakultetu tehničkih nauka. Njegov izbor za asistenta na FTN Novi Sad bio je bez premca, jer sam se detaljnim pregledom javno publikovane dokumentacije pri tom izboru uverio da je iz osam nastavnih predmeta relevantnih za izbor imao sve desetke.

Nemam nameru, niti potrebu, da opisujem njegov briljantni rad iz osnovne škole, bez obzira što sam mu bio mentor pri osvajanju respektivnog trećeg mesta na republičkoj smotri u Trsteniku 2010. godine. Mislim da će obnovljene slike i priloženi Elaborat ovog rada reći sve i da će novim talentima poslužiti kao primer ozbiljnog pristupa jednog učenika završnog razreda osnovne škole. Već tada se naslućivalo da će pomenuti odlikaš „daleko dogurati“, ali sve što je postigao i što će još postići rezultat je danonoćnog rada i istraživačkog pristupa svakom problemu. Sećam se da me ponekad zbunjivao njegovim pitanjima iz oblasti prirodnih nauka, jer ga je bukvalno interesovalo sve. Nije prihvatao odlaganje rešenja nekog problema, niti nedorečenost u naučnom opisivanju bilo koje prirodne pojave. Posebno su ga zanimala otkrića Nikole Tesle i Mihajla Pupina.

U razgovoru sa njegovim vrednim roditeljima, koji žive na selu, saznajem da je, pored intenzivnog bavljenja naučno-istraživačkim radom iz oblasti  elektrotehnike, ostao privržen porodici kojoj, kada god stigne od radnih obaveza na fakultetu i daljeg školovanja na doktorskom studiju, pomaže i u poljoprivrednim radovima na selu. Za sada nema nameru da napušta zemlju, mada su mu zbog naučnih referenci vrata širom otvorena.

Posle ove priče o jednom izuzetnom stručnjaku koji je stasao iz seoske osnovne škole ( „Žarko Zrenjanin“ Izbište ), treba se zapitati koliko je velika odgovornost našeg društva da zadrži domaću pamet, te da im obezbedi normalno napredovanje, potrebne uslove za naučni rad i pristojnu zaradu. U njihovo školovanje uloženo je veoma mnogo, što od društva, još više od porodice koja se svesno odricala svega za školovanje dece. Pre svega, gledajući ovaj primer, tako i druge mlade talente, treba poštovati činjenicu da se radi o mladim ljudima koji do svojih diploma na državnim fakultetima ne dolaze preko noći, već dugogodišnjim predanim stvaralačkim radom.

Prilog: Elaborat sa republičke smotre 2010. godine

 

 

Proteklih martovskih dana sam razmišljao šta da ekskluzivno, kao iznenađenje, poklonim za rođendan mojoj starijoj kćerki Heleni. Znam da ne voli da joj kupujem neke sitnice koje će je donekle obradovati, tako da je novčani poklon za većinu slavljenika možda najbolji izbor, ali u svemu tome nedostaje ono pravo iznenađenje. Prebirući neke moje arhivske dokumente iz vremena bavljenja novinarskim poslom nailazim na sačuvane audio snimke na starom reporterskom magnetofonu, koji su zabeleženi daleke 1983. godine, kada je Helena imala svega deset godina. Stavljam traku na moj nekadašnji novinarski magnetofon koji je bio ispravan, ali on ne daje znake života. Vreme je učinilo svoje!

Magnetofon sam otvorio i prvo pregledao Acu bateriju kojoj je davno istekao rok. Radi se o bateriji napona 6 V koju sam zamenio novom, ali pre toga, preko ispravnog ispravljača konstatujem da se radi o nekom težem kvaru. Dve gumice za prenos pogona su se prosto istopile, menjam i njih, a onda i složeni elektromotor sa osam priključaka. Zamena donosi izvesnu promenu, ali ton magnetofona nije ujednačen, zavija, ili ubrzava. Na kraju pipave opravke ispitujem elektroniku ( pločicu drajvera ) elektromotora koja ima jedanaest priključaka koji su uglavnom povezani sa izvorom napajanja i elektromotorom. Promenom nekoliko vitalnih komponenti na drajveru dolazim do konačnog rešenja tog problema koji je nastao zbog dugogodišnjeg stajanja i nerada uređaja.

Drugi prateći problem, koji se javio, je kako zvuk sa trake preneti u digitalni zapis. Pronalazim odgovarajući program ( „Audacity“ ) za kvalitetno presnimavanje zvuka sa magnetofona ( UHER 4000 ) na računar preko ulaza Lin. kao i njegovo konvertovanje u MP3 format. U tom programu, nakon instalacije i prebacivanja analognog u digitalni ( stereo ) zapis, imaju različite napredne opcije korekcije-podešavanja kvaliteta snimljenog zvuka koje sam koristio u konačnoj obradi audio materijala.

Epilog cele priče je što sam, pored poodavnog razgovora sa kćerkama Helenom i Tanjom, „iskopao“ iz sačuvane arhive i druge audio snimke, odnosno snimak unuke Danijele i unuka Darka od pre osamnaest godina i sve, kao pravo iznenađenje, spakovao na jednu memorijsku karticu, što će im služiti kao uspomena na neka skorašnja i davnašnja vremena. U tim davnašnjim vremenima, kada nije bilo kompjutera i mobilnih telefona, moramo priznati da se više razgovaralo sa decom u krugu porodice, što danas nije slučaj. Sve više postajemo stranci, deca su prosto zakovana za mobilne telefone i računare, krstare društvenim mrežama uz veliku mogućnost da naiđu na zloupotrebu. O tome roditelji itekako treba da brinu i da i sami budu upućeni u moderne tehnologije koje, pored niza prednosti, imaju i lošiju stranu. Najveći problem je svesno bežanje od stvarnosti, od prirode i porodice koja je, pored škole, stub vaspitanja dece, što u uslovima pandemije koronavirusa zaslužuje dužnu pažnju. Kakve će psihičke posledice ostaviti sama pandemija na mlade, a posebno na starije i bespomoćne osobe možemo samo nagađati i na kraju se čuditi šta nas je sve snašlo. U svemu ovome moramo biti jaki i pronaći nešto što će nas usrećiti, baš kao ova istinita priča o magnetofonu koji još uvek služi kao draga uspomena na zdravo mentalno odrastanje moje dve kćerke i unučadi.