Vršac, “lepu varoš” su kroz njegovu dugu  i plodnu istoriju proslavili kultura i tradicija, lepota i različitost prirode koja ga okružuje, zaslužni, poznati Vrščani i sve ono što čini smisao života u prijatnom okruženju. I vredni, blagi ljudi, dobre komšije spremne uvek da pomognu… Gde li to nestade?!

Nažalost poslednjih godina o Vršcu se mnogo češće nego ranije može čuti ili pročitati i mnogo toga što se ne uklapa u tradicionalno viđenje “lepe varoši”. Razlozi za to su najrazličitiji oblici ugrožavanja bezbednosti građana, remećenje javnog reda i mira, vandalizam i uništavanje gradskog inventara i mobilijara.

NAJČEŠĆI I VRLO OPASAN NAČIN UGROŽAVANJA BEZBEDNODNOSTI JE TROVANJE ULIČNIH PASA U SVIM DELOVIMA GRADA I U NEPOSREDNOJ BLIZINI DEČIJIH IGRALIŠTA I DRUGIH MESTA GDE BORAVE DECA.

Trovanje životinja je strogo zabranjeno i kažnjivo. Po Krivičnom zakonu Republike Srbije predstavlja više krivičnih dela :

1. Ubijanje i mučenje životinja - član 269, predviđena kazna do 1 godine zatvora,
2. Trovanje hrane ili vode - član 273, predviđena kazna do 3 godine zatvora,
3. Izazivanje opšte opasnosti - član 278, predviđena kazna do 5 godina zatvora i
4. Korišćenje otrova - član 347, predviđena kazna od 6 meseci do 5 godina zatvora.

Trovanjem uličnih pasa prekršene su i odredbe Zakona o dobrobiti životinja, član 7 -  predviđena je kazna do 50.000 dinara, Zakona o hemikalijama - kazna do 50.000 dinara i Zakona o proizvodnji i prometu otrovnih supstanci , član 59,  predviđena kazna do 5 godina zatvora.

Obaveza je svakog građanina da prijavi policiji svakog ko izvrši ovo krivično delo, po Zakonu o krivičnom  postupku, član 253, stav 2, a u ovakvim slučajevima POLICIJA JE DUŽNA DA IZAĐE NA MESTO ZLOČINA I IZVRŠI UVIĐAJ i jedina je nadležna u ovakvim situacijama.  

Radnici Zoohigijene NE SMEJU da uklone leš otrovanog psa dok policija ne izvrši uviđaj, jer je u pitanju krivično delo sa smrtnim posledicama.

Član 269. Krivičnog zakonika Republike Srbije glasi:

Ubijanje i zlostavljanje životinja

Ko kršeći propise ubije, povredi, muči ili na drugi način zlostavlja životinju, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine. Ako je usled dela iz stava 1. ovog člana došlo do ubijanja, mučenja ili povređivanja većeg broja životinja, ili je delo učinjeno u odnosu na životinju koja pripada posebno zaštićenim životinjskim vrstama, učinilac će se kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine. Ko iz koristoljublja organizuje, finansira ili je domaćin borbe između životinja iste ili različite vrste ili ko organizuje ili učestvuje u klađenju na ovakvim borbama, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom.

Iako je u martu 2014. godine zbog zlostavljanja i sakaćenja šteneta u Osnovnom sudu u Vršcu doneta i presuda na zatvorsku kaznu za ovo delo (što predstavlja svojevrstan presedan) to, očigledno, nije bilo dovoljno da se ubijanje uličnih pasa u Vršcu prekine.  

Ipak, ohrabruje to što je uočljiv trend porasta broja prijavljenih slučajeva ubijanja i zlostavljanja životinja u Srbiji, ali verovatno zbog toga što se broj takvih slučajeva, nažalost, iz godine u godinu povećava (u skladu je sa opštim trendom porasta nasilja i nasilničkog ponašanja ne samo prema životinjama, već i prema ljudima). Ali treba imati u vidu činjenicu da je ovo krivično delo u naše krivično pravo uvedeno tek 2006. godine, nakon stupanja na snagu važećeg Krivičnog zakona Republike Srbije, a opštepoznato je da građani na nove “situacije“ne reaguju odmah.

I danas, nakon 8 godina postojanja ovog krivičnog dela, građani često ne umeju da prepoznaju zlostavljanje životinja, nisu sigurni da li treba da ga prijave, kome i na koji način to da učine… Zbog toga povećanje broja prijavljenih slučajeva ubijanja i zlostavljanja životinja treba tumačiti isključivokao rezultat podizanja svesti u našem društvu o tome da okrutnost prema životinjama predstavlja krivično delo. Za to su zaslužne, uglavnom, kampanje udruženja građana koja se bave zaštitom životinja i koja su godinama unazad činila (i čine) sve da svojim radom doprinesu tome da se što veći broj ovih slučajeva prijavi nadležnim organima, kako bi se počinioci otkrili i u skladu s zakonom kaznili. Građani se sve više edukuju o tom pitanju i ohrabruju da prijave slučajeve ubijanja i zlostavljanja životinja koje primete u svom okruženju, pa je, kao rezultat takvih višegodišnjih napora, došlo i do povećanja broja prijava za ovo krivično delo. Ali, nažalost, još uvek nedovoljno…

Kazne koje se izriču počiniocima za ovo krivično delo u našoj zemlji veoma blage, skoro simbolične, moglo bi se reći stimulativne za trovače i zlostavljače, zbog čega su trovanja, sakaćenja i brutalna ubijanja još uvek vrlo česta pojava. Uglavnom se izriču uslovne kazne (?!), povremeno poneka novčana kazna, a kazna zatvora je prava retkost i presedan. Nažalost, to je sasvim u skladu s toleratnom i blagom kaznenom politikom u Srbiji i to je, verovatno jedan od osnovnih razloga porasta svih vrsta nasilja, posebno prema životinjama. Jedan od osnovnih “razloga” je i “činjenica” da sudije nastoje da izbegnu izricanje kazne zatvora kad god je to moguće jer su “srpski zatvori prenatrpani”(?!), odnosno “postojeći kapaciteti su preopterećeni i ne mogu da prime više osuđenika”.

To nikako ne može biti opravdanje za neprimereno blago kažnjavanje počinilaca krivičnog dela ubijanja i zlostavljanja životinja.

Nažalost, prisutna je i nedovoljna osetljivost pravosudnih organa za ovakve slučajeve (“to je samo životinja”), nedostatak edukacije o pojmu, uzrocima, značaju i dalekosežnim posledicama zlostavljanja životinja i odsustvo sluha pravosudnih organa za sposobnost životinja da osete bol, patnju strah i stres, ali i za značaj koji dobrobit životinja ima u savremenom svetu.

Neretko su zlostavljači maloletnici i  takvi slučajevi zlostavljanja životinja privlače veću pažnju javnosti i izazivaju negativnije reakcije građana jer je, po pravilu, reč o ekstremnoj okrutnosti, što je samo po sebi zabrinjavajuće.

Da li ćemo o ovom problemu početi da razmišljamo kada zbog netrpeljivosti prema uličnim psima trovač ubije nečije dete? Da li možete da isključite da će to da se desi?!

Da, može se isključiti… Samo ako se trovači, zajedno sa svojim psihičkim poremećajima, smeste “u ustanovu zatvorenog tipa”… Jer, ubica je ubica… Trovač baci otrov i ne razmišlja ko će da ga “pokupi”, njega to ne interesuje. DRAGI MOJI SUGRAĐANI, NAS MORA DA INTERESUJE, ZBOG NAŠE DECE, ZBOG NAS, PA, KONAČNO I ZBOG ULIČNIH PASA…

- Oko svega ne treba dizati veliku prašinu i uzbunu jer grad ne beži od odgovornosti kada je reč o postupanju prema životinjama, pa i napuštenim i nećemo dozvoliti da se primeni bilo koje rešenje koje će narušiti uslove u kojima sada borave psi u Tvrđavi - zaključio je gradski većnik Miloš Banđur

Nakon što su udruženja za zaštitu životinja apelovala na javnost da im pomognu da zaštite 450 pasa smeštenih u azilu u blizini niške Tvrđave u prostoru koji je vlasništvo grada Niša, gradski većnik Miloš Banđur saopštio je da dok se ne obezbede uslovi da se životinje izmeste u odgovarajući azil privremenog ili trajnog karaktera, inspekcijsko rešenje o njihovom preseljenju neće biti izvršeno.

Većnik Banđur je istakao da bi najgore moguće rešenje bilo puštanje životinja na ulicu.

- Ne postoji adekvatan prostor za njihovo privremeno ili trajno izmeštaje i dok se ne obezbedi, nećemo dozvoliti remećenje sadašnjeg stanja stvari. Moram da naglasim da je formalno-pravno inspektor bio u pravu jer se radi o tuđoj površini, tuđem vlasništvu, ali isto tako da je ovo što radi udruženje vrlo korisno. Prostor su ogradili, životinje hrane, brinu o njima, sterilisali su ih i čipovali. Očigledno da ima situacija kada neko nešto korisno radi, ali to ne radi u skladu sa propisima – dodaje Banđur.

Pročitajte tekst u celosti na: telegraf.rs

Poslednjih godina, ako ne i decenije sve češće smo svedoci sve lošijih odnosa između pasa i ljudi. Po mom skromnom mišljenju u više od 90 % slučajeva krivicom (ne)čoveka. Verovatno ima onih koji će reći da preterujem, da sam subjektivan jer volim pse ili da je to sasvim normalno u situaciji kad ljudi zbog ekzistencijalnih problema, opšte bede i bla, bla, bla... nemaju dobru komunikaciju ni s drugim ljudima, često svojim najbližima. Normalno, malo morgen...

Kao i s ljudima, tako i s psima problemi u komunikaciji nastaju kad jedna strana ili nije sposobna ili nije zainteresovana da razume „govor“ ili „signale“ one druge.

Za razliku od ljudi koji često imaju problem s tim što:

• ne znaju šta hoće,
• znaju šta hoće, ali ne znaju kako da to saopšte svojoj okolini
• znaju šta hoće, ali ne žele da to saopšte svojoj okolini,  a ipak od okoline očekuju razumevanje i podršku

PSI UVEK ZNAJU ŠTA ŽELE, KAKO DA TO POSTIGNU I KAKO DA OKOLINI (DRUGIM PSIMA ILI LJUDIMA)  TO NEDVOSMISLENO „KAŽU“.

E, sada dolazimo do srži problema...

Ljudi često, mnogo češće nego što bi to bilo prihvatljivo, ili „ne čitaju“ ili „pogrešno čitaju“ te poruke i reaguju na njih u skladu s ljudskom površnošću, osionošću i bahatošću i „uvek je kriv neko drugi“ logikom. Zbog toga i nesprovođenja Zakona o dobrobiti životinja siroti psi, ulični, ali neretko i vlasnički, vrlo često trpe zlostavljanje, maltretiranje, a u poslednje vreme sve češće bivaju i ubijani.

Ovaj „trend“ je posebno zaživeo kada su neki građani Srbije (mada je i u „regionu“ situacija slična, čitaj „katastrofalna“) saznali da se „ujed“ uličnog psa može debelo naplatiti. Tada je, nažalost“ krenula otvorena hajka na njih.

Ne prođe ni par dana da mi neki „poznavalac“ ponašanja, karaktera i psihologije pasa ne ispriča „događaj“ gde je neki ulični pas ili čopor „napao“ dete, pešaka, biciklistu. Nisu mi još ispričali nijednu priču da je pas napao automobil, mada za njima najviše jure... ili se to ne računa?!

Na argumente da je pas teritorijalna životinja, koja „čuva“ svoj prostor od uljeza, da laju  da bi nas na taj način zadržali na udaljenosti s koje ih ne možemo ugroziti (samo brinu o svojoj bezbednosti), da lajanje nije manifestacija agresivnosti nego sredstvo komunikacije (uz govor tela) papagajski mi ponavljaju „ali on je mene napao“.

Nije te napao! TO ŠTO JE BIO 2 ILI 5 METARA OD TEBE I LAJAO NIJE NAPAD!

Tako on „čuva svoj strah“ od tebe, ali ti niti pokušavaš, niti želiš da razumeš poruku, jer je mnogo lakše reći „napao“ me. Jer to ne zahteva nikakav mentalni napor od tebe, a druga strana nije u mogućnosti da se brani. Njihova osuda je stvar tvoje volje i ti to svesno zloupotrebljavaš.

Ako tvoja reakcija prema čoveku koji te pita kako da dođe do autobuske stanice bude pokušaj da ga bez reči šutneš očekuješ da će ti on vratiti istom merom ili da te, u najboljem slučaju,  ispsuje ili izvređa, zar ne?  

 Logika isto nalaže kada se agresivno postaviš prema psu- koristiće sve što mu je na raspolaganju da se zaštiti i odbrani. A na raspolaganju su mu samo lavež i zubi. Ali, on jako dobro zna da to nije dovoljna  odbrana od svega što (ne)čovek ima na raspolaganju i što su mnogi od njih, nažalost, već osetili na vlastitim leđima. Zato on sve čini da se vaš susret završi na distanci od nekoliko metara i ispraznom lajanju. Kad to ne uspe nije kriv pas, nego čovek. Jer je on napao. Opštepoznato je da životinja napada (ako ne lovi) samo kad ne može pobeći.

Čovek, koji sebe naziva jedinim razumnim bićem, je jedini stvor koji napada i kad isti taj razum nalaže drugačije. Posebno slabije. Ili nemoćne.

I na taj način dovodi u pitanje svoj razum...