Poznato je da jedanaestogodišnji period Sunčeve aktivnosti, pored uticaja na prostiranje radio talasa, pojave polarne svetlosti, magnetna i druga zračenja, itekako utiče na kratkoročnu klimu (ne prognozu!), elementarne nepogode, prinose poljoprivrednih kultura i dr. Takođe, aktivnost Sunca deluje dugoročno na klimu Zemlje, a kada se udruži sa čovekovim uticajem na sve veće zagađenje atmosfere i debljinu ozonskog omotača, onda su posledice daleko izraženije. Nedavno je NASA objavila alarmantne fotografije i snimke koji prikazuju čak tri solarne buktinje na Suncu, koje su se dogodile samo u dva dana. Veruje se da, zbog svoje snage, mogu oštetiti radijske veze, ali daleko više uticati na klimatske i druge promene na Zemlji. Pojačana Sunčeva aktivnost ima dobre veze sa elementarnim nepogodama koje su pogodile naše prostore.

Prema ispitivanju Dž. Edija iz Kolorada, metodom ugljenika C-14, daleke 1977. godine, tokom, do tada proteklih 3.000 godina ljudske civilizacije, površina Sunca bila je „mirna“ gotovo 90 % vremena, ali je najverovatnije da živimo u vremenu nešto pojačanih aktivnosti na površini Sunca. Prema nekim autorima sadašnji dugoročni periodični ciklus otpočeo je 1715. godine.

Srednji ugaoni prečnik Sunčevog diska, posmatranog sa Zemlje, iznosi 31 minut i 59 sekundi. Pošto znamo podatak da je prosečno rastojanje Zemlje od Sunca 149 600 000 km, to se lako određuje da je linearni radijus (prečnik) Sunca oko 695.000 km, odnosno približno 109 puta veći od radijusa naše planete. Masa Sunca iznosi 2*10 na tridesetu kilograma, tj. veća je od Zemljine 330.000 puta. Na osnovu podataka o masi i prečniku Sunca, vrlo jednostavno izračunavamo prosečnu gustinu Sunca od 1,409 g/cm3, što je približno 3,9 puta manja vrednost od prosečne gustine Zemlje. Naučno je utvrđeno da je na prosečnom rastojanju 0,4 prečnika od centra Sunca (0,8 poluprečnika) koncentrisano 99 % celokupne mase, a složenijom matematičkom analizom može se pokazati da je gustina na površini naše zvezde 70.000 puta manja od prosečne gustine (1,409 g/cm3). S druge strane, gustina u centru Sunca iznosi 160 g/cm3 pri enormno velikom pritisku od 3,4*10^12 N/cm2. Pri ovakvim uslovima atomska jezgra Sunčeve materije su skoro 3.000 puta gušće “upakovana” nego metali na Zemlji. Ipak, ono što je nama, naviknutim na zemaljske uslove, teško shvatiti, materija se u Sunčevom jezgru nalazi (!) u gasovitom stanju, što je moguće samo iz razloga izuzetno visokih temperatura, koje iznose neverovatnih 15 miliona stepeni ( C ). Pri ovakvim fizičkim uslovima omogućeno je oslobađanje energije stvorene u jezgru Sunca, konverzijom atoma vodonika u atome helijuma. Ova energija prenosi se ka površini Sunca, koja je neuporedivo hladnija  od centra ( 5.500 stepeni C), u vidu izvornog gama zračenja. Kako sa udaljavanjem od centra Sunca, pored temperature, opadaju pritisak i gustina, to se prvobitno gama zračenje postepeno pretvara u rentgesko i ultravioletno, a ovo u vidljivo zračenje, odnosno u svetlost, koja zrači u okolni prostor i koju mi opažamo. Nuklearna fuzija odvija se na Suncu već oko 5 milijardi godina, koliko je njegova procenjena starost. Prema raspoloživim zalihama vodonika, može se izračunati da će se nastaviti još otprilike 5 milijardi godina.  Svake sekunde u helijum (He) prelazi 600 miliona tona vodonika (H), pri čemu se masa od nekih 4 miliona tona vodonika pretvori u energiju. Oslobođena energija zrači u obliku elektromagnetnog zračenja i neutrina, manjim delom kao kinetička i toplotna energija čestica Sunčevog vetra i energija Sunčevog magnetnog polja.

Prema kretanju vidljivih detalja (pega, npr.) na Sunčevoj površini, davno je još ustanovljeno da se Sunce obrće oko svoje ose u istom smeru kao i Zemlja. Tokom jednog dana na Zemlji detalji na površini Sunca se pomeraju za 14,38 stepeni, što znači da se Sunce okrene oko svoje ose za 25 dana. Ovaj period rotacije naziva se siderički period. Posmatraču sa naše planete, zbog pomeranja Zemlje oko Sunca u istom smeru u kojem ono rotira oko ose, ovaj period izgleda nešto duži, tačnije 27 dana. Ovako računat period rotacije Sunca, naziva se sinodički period. Pošto Sunce ne rotira kao čvrsto telo, njegovi rubni delovi su zakrivljeni.

Utvrđeno je da u hemijskom pogledu masu Sunca sačinjava oko 71 % vodonika, 26,5 % helijuma, a preostalih 2,5% mase pripada ostalim elementima. Ovih “svega” 2,5 % mase još je uvek mnogo veće od mase Zemlje (skoro 8.250 puta). Na osnovu hemijskog sastava kažemo da Sunce predstavlja vodoničnu zvezdu. Pored električno neutralnih čestica, masa Sunca sadrži podjednaku količinu pozitivnih i negativnih čestica izloženih dejstvu visokih temperatura, kao i ogromnu količinu energije. Agregatno stanje Sunca se naziva “plazma”, te je iz tih razloga, pored toga što je osnovni element mase Sunca vodonik, dakle gas, pravilnije reći da je naša zvezda plazmeno, a ne gasovito telo. Ovakvo stanje, u kojem se materija nalazi, naziva se IV agregatno stanje, pored ostala tri ovozemaljska ( čvrsto, tečno i gasovito). Plazma stanje može postojati samo u uslovima veoma visokih temperatura i visokog pritiska, što je prisutno kod Sunca, nama najbliže zvezde, koja predstavlja izvor života.

 Izvori saznanja: “Radio-amater” broj 7-8/87, “Energija Sunca”, prof.dr.sc. Zdenko Šimić, 2010. godine.

Kroz naše školovanje izučavali smo, a kroz život sistematski upoznajemo različite prirodne zakone. Koliko i kako ih shvatamo stvar je stepena obrazovanja, ličnog stava, opredeljenja i razumevanja. Priroda kroji svoje zakone, ne po meri čoveka, njegovih dobrih, ili zlih namera, osobina i praktičnog delovanja i nemilosrdno kažnjava ako ih ne poštujemo. Zakoni prirode se zasnivaju na uzajamnom skladu postojanja i protivrečnosti, odnosno na borbi suprotnosti i pretvaranju jednog stanja u drugo. Ljudi su odvajkada posmatrali prirodu, njene pojave i znali su, još u staroj Grčkoj, da vremenski precizno  izračunaju pomračenja Sunca i Meseca. Znali su, prenoseći znanja sa kolena na koleno, kako se ponavljaju neki prirodni ciklusi (period od oko 180 godina). Periodičnost i cikličnost su neminovne pojave ispoljavanja prirodnih zakona, njihove uzajamne povezanosti i usklađenosti. Nastanak sveta ne može da se objasni današnjim prirodnim zakonima. Sve je stvorio neko ko je iznad prirodnih zakona, ko im ne podleže, nego ih je precizno i uređeno postavio. Zbog toga je sasvim izvesno da se ne možemo suprostavljati zakonima prirode. Najbolji primeri za to su globalno zagrevanje, prirodne katastrofe, koje nas sve češće pogađaju, i izraženi poremećaji klime na celoj planeti.

Među najpoznatije prirodne zakone spadaju: osnovni zakoni mehanike, Njutnov zakon gravitacije, zakoni električnog i magnetnog delovanja, zakon o neuiništivosti materije, zakoni termodinamike i zakon o održanju mehaničke energije. Mnogi zakoni prirode još nisu otkriveni, ili do kraja objašnjeni. Još uvek se ne zna uzrok nekih teških, sada neizlečivih bolesti, postoje brojna nagađanja o letećim tanjirima, misterija Bermundskog trougla, postojanje “crnih rupa” u kosmosu, moguće postojanje drugih civilizacija, zvezde pulsari i t.d. Zakon je pojava u prirodi koja uvek funkcioniše na isti način.  Naučnici samo objašnjavaju kako neki zakon funkcioniše, ali ne mogu da objasne kako puka slučajnost u prirodi stvara zakone. Kada neko kaže da je svet nastao slučajno, to je vera, religija, a ne naučno tvrđenje. Kada ih sve u globalu sagledamo i analiziramo, dolazimo do zaključka da se od ničega ne može stvoriti nešto. Tako je to i u životu, sve počinje rađanjem, a završava umiranjem, odnosno ponovnim vraćanjem prirodi. Taj put predstavlja jedan pravilan ciklus za svaku jedinku, gde nema izuzetaka, jer se zna koliko u proseku traje jedan životni vek. Pomeranje tih granica zavisi od uslova života, pre svega pravilne ishrane, mentalnog i fizičkog zdravlja. Tu nema privilegija i proizvoljnosti. Postoje istraživanja i tvrđenja da se poboljšavanjem respiratornih i nekih drugih životnih funkcija može produžiti životni vek čoveka, što je izvodljivo ako dozvole zakoni prirode. Ako postoji bilo kakvo sukobljavanje sa njima, zakoni prirode će pobediti. U džunglama, gde nikada nije kročila ljudska noga, vlada savršeni red i “zakon jačeg”, pa se često zapitamo da li je to danas i u društvu. Zakoni koje stvara čovek i zakoni prirode nisu iste konstrukcije, često se sukobljavaju, prkose jedan drugom. Pitanje je ko će pobediti!? Na kraju pobeđuju zakoni prirode, jer su oni iznad svega. Možda je njihovu moć najbolje saznao Nikola Tesla, jer je pre pronalaska električne struje sve dovodio u vezu sa prirodnim silama i mogućnostima kako da se one uspešno koriste i savladaju. Pitamo se koje su to granice u istraživanju prirodnih sila i pojava gde je Tesla stao. Tvrdio je da može osvetliti celu vasionu, da može komunicirati sa drugim civilizacijama, prenositi energiju na velike daljine, da je razgovarao sa književnikom Mark Tvenom koji već nije bio među živima. Mnogi su tada mislili da je skrenuo s uma. Šta ako nije tako?! Tesla je duboko verovao prirodi, nije išao protiv nje i shvatao je duboko filozofski suštinu uzajamnosti, protivrečnosti i suprotnosti. Za Teslu je Bog priroda koja posmatra i kažnjava ako radimo nešto što ne valja. Mnogi se mogu složiti, ili ne složiti sa takvim stavom, ali moramo prihvatiti činjenicu da su zakoni prirode neprikosnoveni i da ih ne možemo menjati i prekrajati po našoj volji. Na stranu neka tvrđenja da u tzv. ”Crnim rupama” vladaju neki drugi zakoni ( zakoni antimaterije), koji su sušta suprotnost prirodnim zakonima. Nauka nije otišla tako daleko da dokaže i te druge zakone koji su antipod postojećim. Kada posmatramo do sada otkrivene zakone prirode, primećujemo uzajamno privlačenje suprotnosti ( električno i magnetno delovanje ), pretvaranje kvantiteta u kvalitet, uzročnost i posledičnost svih pojava oko nas. Za sve postoji: zašto, gde, kako i koliko. Puno grešimo kada kažemo da se nešto slučajno desilo. Slučajnost ne postoji, sve ima svoj uzrok i posledicu. Ljudi, ponekad, nisu ni svesni duboke povezanosti događaja i procesa. To važi, kako za prirodne, tako i za društvene pojave.

Na kraju shvatamo da su zakoni prirode određeni nekim višim silama koje upravljaju svetom. Da li je u pitanju Bog, ili nešto drugo stvar je ličnog shvatanja i verskog ubeđenja. Duboko poštujući religiju, bio sam, kao predavač, u prilici da uđem u verbalnu polemiku sa jednim sveštenikom nakon uvođenja veronauke u školama da mi odgovori čemu služi gromobran na crkvi, da li da je štiti od groma, ili od Boga. Posle svega, našli smo pomirljiv stav, ne zbunjujući učenike mojim naučnim stavovima o materijalnosti sveta i njegovim religijskim stavom o delovanju nekih drugih (viših) sila. Sve su iznad naših moći i jednake su prema svakom čoveku. Moramo ih poštovati, uređivati život prema njima i prihvatati kakve jesu.

Elektrostatička pražnjenja, koja su za ljude jedva primetna, mogu da oštete ili da trajno unište poluprovodničke komponente. U tom pogledu su najosetljivija MOS kola. Debljina izolacionog sloja (SiO2) gejta kod savremenih LSI kola je oko 0,1 μm, kod kola sa velikim stepenom integracije (VLSI) ona je do 0,7 μm. Često nesvesno dodirujemo hardverske komponente računara, a onda doživljavamo neprijatnu situaciju da neka od njih ne radi. Uništio ih je nevidljivi statički elektricitet koji se stvara prilikom trenja, a prenosi dodirom.
Probojno elektrostatičko polje kreće se između 400V/μm i 1000 V/μm, u zavisnosti da li je poluprovodnički element rađen od čistog ili dotiranog silicijuma, kao u slučaju bipolarnog kola. Ako je debljina sloja SiO2 oko 0,05 μm (MOS kola) do proboja će doći već pri naponima od oko 20 V. Prilikom proboja, u sloju SiO2 se stvaraju kanali prečnika manjeg od 1 μm s primesama metala, što dovodi do promene električnih karakteristika poluprovodnika, ako ne dođe i do potpunog uništenja. Bilo kakve opravke ne dolaze u obzir, jer nisu moguće i složeno kolo, ili mikročip su definitivno uništeni, tako da se moraju u kompletu menjati.
Elektrostatička naelektrisanja javljaju se usled trenja između površina različitih materijala. Atomima jednog materijala se dovodi energija, tako da se iz atoma oslobađaju elektroni. Slobodne elektrone privlače atomi drugog materijala. U donorskim materijalima javljaju se pozitivna naelektrisanja, a u akceptorskim negativna. Količina i vrsta naelektrisanja zavise od energije koja se dovodi (od intenziteta i koeficijenta trenja), vrste materijala i od njihovog relativnog položaja u naponskom nizu materijala. Elektrostatički potencijali u tehničkim prostorijama nastaju usled trenja pokretnih delova mašina, usled strujanja vazduha preko plastičnih folija ili mašinskih delova, a i osobe u pokretu mogu ih izazvati. Na taj način može se nagomilati znatna energija, naročito ako se elektrostatički naboj ne odvodi dovoljno brzo s predmeta od izolacionog materijala i ukoliko se trenjem na predmetima ne sakupi novi elektrostatički naboj.
Do oštećenja, ili uništenja elektronskih komponenti može doći usled tri razloga: napona, visokih energetskih impulsa i električnih ili magnetskih polja.
Postavlja se praktično pitanje, kako izbeći takva oštećenja? Svedok sam i nekih primera iz prakse, da loše, ili nikakvo, uzemljenje računara uništava njegove komponente zbog nemogućnosti odvođenja statičkog naelektrisanja i parazitnih struja. Kod provere i ugradnje, po mogućnosti izbegavati neposredne dodire osteljivih delova komponenti, nožica IC, mikročipova, MOS, FET tranzistora, a ako smo prinuđeni na to, najbolje je ruku kojom ne radimo vezati elastičnim provodnikom za sigurno uzemljenje kako bi se brzo odvodio statički elektricitet u zemlju. Međutim, uređaj u koji ugrađujemo komponente se mora obavezno isključiti iz mreže, jer u tom slučaju služimo kao dobar provodnik ka zemlji. Pri držanju osetljivih delova hardvera računara nikada ne dodirivati osetljive konektore i podnožja složenih poluprovodničkih elemenata, posebno na podnožju matične ploče, niti ih trljati suvim krpama. Ako želimo očistiti konektore, najbolje je da ih lagano prebrišemo mekanom krpom, ili papirnom maramicom, koja je natopljena apotekarskim alkoholom. I u tom slučaju neophodan je naš kontakt sa dobrim uzemljenjem. Najbolja zaštita poluprovodničkih komponenti od elektrostatičkih polja je tzv. Faradejev kavez. Taj se princip primenjuje i kod pakovanja poluprovodničkih komponenti.
Pošto smo sagledali na koje sve načine dolazi do oštećenja komponenti, značajno je istaći i način pakovanje i transporta. Primenjuju se sledeći sigurni načini pakovanja: stiropor-ploče, sunđeraste mase (za utiskivanje nožica), IC “šine”- specijalne duguljaste kutije koje svojom konstrukcijom štite nožice od deformacija i statičkog elektriciteta.
Na kraju recimo da radno mesto za ugradnju integrisanih kola i složenih komponenti mora da ispuni sledeće uslove: radna površina stola mora biti provodna i uzemljena, ispod stola treba da bude provodna uzemljena prostirka, alatke, klešta, pincete i drugi alati ne smeju biti sa izolovanom drškom, lemila, kao i instrumenti moraju se uzemljiti, osoba koja radi sa integrisanim kolima mora da nosi cipele sa provodnim đonom, kako bi bila uzemljena preko provodne prostirke ispod stola. Važno je da osoba koja radi sa integrisanim kolima, kao i svi predmeti na stolu, budu na istom potencijalu. Postoje i specijalne provodne narukvice sa elastičnim najlonskim provodnim spojem sa radnom pločom stola, kako bi se obezbedio isti potencijal osobe s radnim stolom i svim predmetima na stolu.