Izrada kvalitetnog stereo pojačala nije ni malo jednostavan posao koji, pored dobrog poznavanja teorije, traži odgovarajuću spretnost prilikom izbora, konstrukcije i rasporeda elektronskih komponenti. Ovom problematikom bavio sam se godinama kroz mentorski rad sa učenicima koji su sa svojim takmičarskim radovima izlazili na zapažene smotre iz tehnike. Kroz seriju pažljivo odabranih članaka rečju i slikom prezentujem najbolje radove koji su osvojili zlatne medalje na republičkim smotrama. U ovoj oblasti, sa interesantnim konstrukcijama, se pojavilo nekoliko učenika, među kojima je Sava Grković u Beogradu 2004. godine osvojio zlatnu medalju. Danas je pomenuti takmičar uspešan elektroinženjer. Negujući uspomenu i posebnu zahvalnost za blistave radove mojih učenika, u ovom članku sam objedinio u praksi isprobana rešenja za konstrukciju kvalitetnog stereo pojačala, koje sam “za svoju dušu” radio nešto duži vremenski period, sa namerom da se što manje razlikuje, ili da čak bude bolje, od fabričkog.

Kod izrade pojačala uvek mi je najveći problem bila odgovarajuća kutija (ovde sam odabrao kutiju od rashodovanog projektora) u kojoj će biti dovoljno prostora da se odvoji napajanje od ulaznih i izlaznih kola na samom pojačalu, kako ne bi došlo do samooscilovanja, ili neprijatnog brujanja. Ispravljački stepen može biti standardnog tipa sa dobrom filtracijom, a za pojedine module (predpojačalo i mikseta) i sa dobrom stabilizacijom napona. Prilikom izrade napajanja posebnu pažnju obratiti na snagu transformatora koja mora odgovarati izlaznoj snazi pojačala, odnosno da bude nešto veća od nje. Presek jezgra transformatora ( S = a*b , cm2) se određuje vađenjem kvadratnog korena iz odabrane snage. Danas se mogu naći, ili jednostavno kupiti transformatori potrebne snage različitog izgleda i pakovanja. Ispravljanje napona je najbolje uraditi pomoću fabričkog grec-spoja koji odgovara proračunatoj jačini struje. Napajanje pojačala i predpojačala treba odvojiti, odnosno da ne budu sa istog sekundara transformatora. Veoma je važno da se mrežni deo u samoj kutiji odvoji od ostalih delova zbog mogućih iznenađenja. Elektrolitički kondenzatori moraju da imaju kapacitet od nekoliko hiljada mikrofarada (10 000 - 15 000) i probojni napon koji je najmanje za 10 % veći od stvarnog napona napajanja. Za regulatore napona najbolje je koristiti fabričke integralce sa tri izvoda koji se mogu naći u slobodnoj prodaji (T812, T815, T824, …), ali sa odgovarajućom amperažom.

Zahtevan posao je izrada odgovarajućeg predpojačala, ukoliko želimo da koristimo jedan, ili više mikrofona. Slab signal iz mikrofona se vodi okloljenim kablom do ulaza predpojačala. Za gradnju koju opisujem koristio sam mikrofonsko stereo predpojačalo iz radio-kompleta ( RK: 3660, 3665, 3772, 3765, 3779 ), gde, kako je naznačeno, postoji izbor nekoliko vrsta u stereo i mono tehnici. Kompleti se mogu nabaviti u “KELCO Doo” Beograd, a oni sadrže štampanu pločicu i sve pasivne i aktivne komponente. Na izlazu stereo predpojačala koristio sam stereo potenciometar 100 koma (log). Sa njegovog srednjeg izvoda uzima se signal preko otpornika vrednosti 10 koma, što se odnosi i na drugi i treći potenciometar (stereo) preko koga idu NF signali. Takva kombinacija predstavlja pasivnu miksetu čija je šema na priloženoj slici.

Na tačke U1-L i U1-R dovodi se pojačan mikrofonski signal sa izlaza stereo predpojačala, a nezavisni NF izlazi se dovode preko tačaka U2-L i U2-R, odnosno U3-L i U3-R. Signal za ulaz pojačala se uzima iz tačaka L i R, koje predstavljaju dva kanala, preko stereo potenciometra sa oznakama R14-R13 (Out-L, Out-R). Kombinaciju stereo potenciometara predstavljaju R1-R10, R2-R11 i R3-R12. Svi spojevi sa potenciometrima moraju biti izvedeni sa oklopljenim kablom da bi se izbeglo pištanje i brujanje. Za izbegavanje ove neprijatne pojave važno je i kako vezujemo masu ( izjednačavanje potencijala ), da to bude na jednoj tački ( - ) kod elektrolitičkog kondenzatora velikog kapaciteta ( kod ispravljačkog stepena ). Pletena košuljica oklopljenog kabla, takođe mora biti vezana na minus ( - ) pol, odnosno na masu, što se odnosi i na kutiju uređaja, ukoliko je metalna.

Kod izrade pojačala možemo se opredeliti na nekoliko izbora iz radio-kompleta. Svako od njih traži ugradnju odgovarajućih aluminijskih hladnjaka zbog odvođenja toplote sa izlaznih tranzistora, ili integralnih kola. Kod moje gradnje odlučio sam se za RK 3822 koji se sa pločicom i delovima može nabaviti u Radio klubu “KELCO Doo” Beograd. Ovu varijantu sam namerno odabrao zato što je jednostavna za konstrukciju, zauzima malo prostora i napaja se stabilnim naponom od 6 – 18 V sa maksimalnom strujom od 3,3 A. Ukoliko nemamo jake zvučnike možemo odabrati RK 7057 ( 2x5W ), RK 2003 ( 2x10 W ). Probao sam i sa većim snagama pojačala, što se ne isplati, pre svega zbog zvučnika koji su prilično skupi, ali i zbog koncepcije da ne gradim snažna, već kvalitetna (osetljiva) pojačala koja će dati odgovarajući kvalitet reprodukcije. Stara mudrost Vilhelma Buscha glasi: “Čini se da nam muzika često smeta, jer uz nju stalno ide buka”. Kod izbora zvučnika treba voditi računa o njihovoj snazi koja mora biti nešto veća od nominalne izlazne snage pojačala. Ni jedan od izlaza zvučnika ne sme da se veže za masu, tako da treba obratiti pažnju ako koristimo metalnu kutiju. U suprotnom možemo uništiti vitalne komponente pojačala, ili same zvučnike. RK 3822, koji sam izabrao prilikom gradnje, daje na 4 oma 2x20W čiste sinusne snage u frekventnom opsegu od 20 Hz do 15 000 Hz. Nekoliko ugrađenih zaštitnih mera brinu da se integrisano kolo TDA 1553CQ s pravom označi kao krajnje robusno. Tu spada, pre svega, osigurač od kratkog spoja, zatim osigurač koji štiti zvučnike, osigurač od termičkog preopterećenja i zaštita od zamene polova. Posebnu ulogu integrisano kolo ima sa priključkom 11 za nemu vezu (“muting”), pri čemu IC prelazi u stanje mirovanja ( stand-by ). Zbog jakih struja koje protiču kroz IC moramo ugraditi dobar aluminijski hladnjak i obaveznu upotrebu termalne paste pri postavljanju IC na telo hladnjaka.

Na kraju, opravdano pitanje, da li se isplati ova konstrukcija? Za mnoge ne isplati, jer su delovi skupi i samo mala nepažnja može dovesti do pregorevanja osetljivih aktivnih komponenti. Za one prave zaljubljenike elektronike gradnja predstavlja izazov vredan pažnje. Kod same konstrukcije moramo imati jasan plan šta želimo, predstavu koliko koštaju svi delovi i jaku volju da to uradimo valjano, precizno i sa dobrim proračunima ulaznih i izlaznih napona u odnosu na osetljivost predpojačala i pojačala. Za eventualne rizike, kod samostalne konstrukcije, ne snosim nikakvu odgovornost, jer je opisani rad u domenu takmičenja i hobija.

Izvori saznanja:
1.“Mala škola elektronike”, Vladimir D. Krstić i Željko V. Krstić, Beograd 2002. godine,
2. Radioamater”, broj 7/8, 1976. godina.

Zbog velikog interesovanja posetilaca našeg sajta za članak “Zračenja koja štetno utiču na čoveka i njegovu okolinu” (preko 16000 poseta!), odlučio sam da detaljno opišem konstrukciju i namenu tranzistorskog elektroskopa koji se pominje u članku. Da ujedno otkrijem tajnu, ovaj uređaj je, uz moju mentorsku pomoć, bio takmičarski rad iz naučno-tehničkog stvaralaštva na republičkoj smotri učenika osnovnih škola pre desetak godina, a danas služi kao moderno nastavno sredstvo, ali i za različite eksperimente pri ispitivanju zračenja.

Električna shema tranzistorskog elektroskopa ( RK 3260 )

Elektroskop klasičnog tipa sa aluminijskim listićima predstavlja najjednostavniji instrument za merenje statičkog naelektrisanja. Napravljen je od staklene boce u koju je kroz izolatorski ( plutani ) čep stavljena metalna šipka koja na gornjem delu ima metalnu kuglicu, a na unutrašnjem donjem kraju u boci dva listića staniola. Prinošenjem, ili dodirom sa naelektrisanim telom, listići se razdvajaju, čime pokazuju da je telo naelektrisano. Isto se dešava sa pozitivnim i sa negativnim naelektrisanjem, što znači da elektroskop ne pokazuje vrstu naelektrisanja (+ ili - ), već samo njegovo prisustvo. O tome zaključujemo prema vrsti (mikrostrukturi) tela koje se naelektriše trenjem, dodirom, ili elektrostatičkom indukcijom.

Elektroskop klasične konstrukcije, kako je ukratko opisan, namenjen je samo za pokazivanje da li je neko telo naelektrisano, a kojom količinom naelektrisanja, možemo proceniti prema otklonu listića. Tranzistorski elektroskop, pored znatno veće osetljivosti, nije namenjen merenju, međutim spretan konstruktor može uspešno rešiti i takvo zadovoljstvo. Elektroskop se sastoji od šest tranzistora BC546B, ili sličnih ( NPN tipa ), spojenih u Darlington spoju, čime postižemo neverovatno pojačanje od nekoliko miliona puta. Na ulazu ovog pojačivača, na bazi prvog tranzistora, sa leva, nalazi se komad žice dužine 5 cm, To je “kuglica”, ili SENZOR našeg tranzistorskog elektroskopa. Na emiteru zadnjeg levog tranzistora spojena je LED dioda koja služi kao indikator rada ovog neobičnog pojačivača. Otpornik vrednosti 820 oma spaja se između minusa na štampanoj pločici i minus pola baterije. U bazu poslednjeg, desnog tranzistora, spojen je potencimetar, ili trimer, ( 15 K ) kojim se ceo sistem dovodi pred paljenje LED diode. Tada je sistem najosetljiviji. Pored LED diode može se lako ugraditi i neki osetljivi miliampermetar ( nije prikazano na shemi ) koji svojim otklonom pokazuje količinu naelektrisanja. Instrument se napaja malom baterijom napona 9 V, a zbog štednje dobro je ugraditi  neki mikro-prekidač. Potrošnja instrumenta je veoma mala.

Ovim instrumentom, pored merenja naelektrisanja, mogu se registrovati prisutna zračenja na nekom prostoru, kojima smo prosto zapljusnuti sa svih strana. Zbog velike osetljivosti instrumenta, registruje se gotovo svako zračenje električnog polja, što je veoma interesantno kako na manjem, tako i na većem prostoru. Pored toga što je korisno i dosta efikasno nastavno sredstvo, njime možemo ispitati štetna zračenja, o čemu je detaljnije bilo reči u navedenom članku. Njime možemo registrovati prisustvo podzemnih voda koje svojim kretanjem stvaraju električna polja, čak i zračenja plitko ukopanih električnih vodova i kućnih aparata.

Izvor saznanja:
“Mala škola elektronike”, Vladimir D. Krstić i Željko V. Krstić, Beograd 2002. godine