“Surogat hleba – hrpa laži” – tako jedan autor poznatog bestselera naziva današnji beli hleb. “To je bizarna kombinacija najmanje hranljivih delova pšeničnog zrna sa nizom veštačkih hemikalija koje mogu biti čak i štetne.”

Šta je loše u belom hlebu? Problem je u onome što se sa pšenicom događa tokom procesa prerade. Pšenično zrno sastoji se od spoljnog omotača (mekinja), embriona (pšenične klice) i endosperma. Mekinje sadrže najviše vlakana, obilje vitamina i minerala i nešto belančevina. Klica je bogat izvor vitamina B grupe i vitamina E, kao i nekolicine minerala i vlakana.

Endosperm, na koji otpada oko četiri petine celog zrna, sadrži uglavnom samo skrob. A to je jedini deo koji se koristi za proizvodnju belog brašna. Najveća je ironija u tome što se hranljive mekinje i pšenične klice, koje se uklanjaju mlevenjem, prodaju kao hrana za stoku.

Prehrambena industrija, osim toga, povećava probleme sa pitanjem hranljivosti belog hleba time što u njegovoj proizvodnji koristi nekoliko veštačkih hemikalija, poput:

- propilen glikola (inače antifriz) koji održava belu boju hleba;

- diacetil-vinske kiseline (emulgator) da bi se uštedelo na masnoći;

- kalcijumovog sulfata (gips) da bi se olakšalo mešanje velikih komada testa.

Treba li da izbegavamo upotrebu belog hleba? Nijedan hleb nije u potpunosti loš. Ova bela, mekana namirnica je čak bogata skrobom i siromašna masnoćama. Stvar je u tome što su neke vrste hleba mnogo kvalitetnije i bolje od drugih.

Razmislimo, na primer, o vlaknima. Kriška belog hleba sadrži oko pola grama vlakana, dok se u istoj količini integralnog hleba nalazi najmanje dva grama vlakana. Neke vrste integralnog hleba mogu sadržavati čak i do četiri grama vlakana po kriški.

To, u suštini, znači da treba da pojedete osam kriški belog hleba da biste dobili jednaku količinu vlakana koja se nalazi u jednoj kriški integralnog hleba.

Šta je sa obogaćenim brašnom i obogaćenim hlebom? Tokom obrade pšenice, iz brašna se uklanjaju 24 poznata minerala i vitamina.

Kada se shvatilo da su se, kao posledica komercijalne proizvodnje, počele javljati bolesti povezane sa nedostatkom tih hranljivih materija, na tržištu su se pojavile i posebne smese obogaćenog brašna.

U mnogim zemljama pekare još uvek nisu obavezne da koriste takva brašna niti da prilože specifikaciju.

Međutim, čak i kada se koriste takva obogaćena brašna, u njima nisu nadomešteni svi nedostaci. Naime, dodaje se svega nekoliko izgubljenih sastojaka kao što su tiamin, riboflavin, niacin i gvožđe. Ali nijedan

obogaćeni beli hleb nikada se ne može svojom vrednošću upoređivati sa integralnim hlebom.

Kakav je hleb najzdraviji? Istinski zdrav hleb sadrži u sebi sve delove pšeničnog zrna: mekinje, klice i endosperm. Takav hleb ima dvostruku, trostruku, a u nekim slučajevima čak i četvorostruku prehrambenu vrednost u upoređenju sa svojim rafinisanim imenjacima.

Ukoliko takav hleb jedemo uz sveže voće, povrće, krompir ili mahunarke, dobićemo bogat i hranljiv obrok koji će učiniti da se osećamo sitim, i koji doprinosi održavanju stalnog nivoa energije kroz duže vremensko razdoblje.

Kupujte čvrst hleb koji nije naduvan vazduhom. Koristite integralno i graham brašno. Odličan je i hleb od pšeničnih klica. Pronađite pouzdanu pekaru. Ili, još bolje, sami pecite hleb.

Izgleda da integralno brašno privlači žiške! Integralno brašno ima u sebi zdrav i uravnotežen odnos skroba, belančevina, prirodnih masnoća i vlakana, a bogato je i vitaminima i mineralima. Izgleda da insekti to jako dobro znaju.

Sa druge strane, belo brašno je tako male prehrambene vrednosti da su insekti previše pametni da bi se oko njega previše trudili. Skladištite integralno brašno u frižider ili zamrzivač. Ili kupujte pšenicu koju ćete samleti neposredno pre upotrebe.

Zar hleb, pa i onaj od čitavog zrna, ne goji? Ne, ne goji sam hleb, već ono što sa njime radimo.

Kriška integralnog hleba sadrži 70 kalorija – ne više od jedne jabuke. Ali ako je premažemo debelim slojem maslaca od kikirikija i džema, ona može sadržavati blizu 300 kalorija.

Nije problem u osnovnoj sirovini, već u njenim dodacima koji tu niskokaloričnu, hranljivu, zdravu krišku dobrog hleba pretvaraju u kaloričnu katastrofu.

Hleb je tradicionalno, tokom vekova, bio osnovna namirnica ljudske ishrane. Ukoliko vratimo hlebu počasno mesto koje mu pripada, učinićemo veliki korak prema dobrom zdravlju. Kada sledeći put kupujete hleb, potražite onaj koji će stvarno moći biti osnova vašeg jelovnika i temelj vašeg zdravlja.

Izvor: vestinet.rs

Autor: Nikola Marković

Članovi Vršačkog atletskog kluba 1926, zajedno sa volonterima iz Erste banke i Viner štediše osiguranja, sređivali su i ulepšavali sportske terene i Breg, u cilju što bolje pripreme staze za “Trku uz stepenice” koja će se održati narednog vikenda.

Vredno se radilo na pet lokacija. Čišćene su i farbane tribine na košarkaškom terenu na Poletu, ofarbano je 33 klupa duž čitavog stepeništa i na vidikovcu kod Crkvice, ofarbane su klupe na izletištu “kod Slaviše”, farban je mobilijar Info-centra kod Kule, čišćena je okolina Crvenog krsta i iskopan temelj za postavljanje nove vrteške na dečjem igralištu koju je poklonila Erste banka.

U ovoj akciji učestvovalo je 50 ljudi, osim domaćina bilo je volontera iz Beograda, Novog Sada, Pančeva, Zrenjanina, Kule, Vrbasa, Plandišta…

Izvor: eVršac

Zašto skoro sve vlade sveta putem raznih propisa, normi podržavaju i nameću GMO seme i GMO proizvode mimo volje naroda, a za koje je u nekoliko navrata dokazano ne samo da ostvaruju manji prinos, iziskuju više đubriva, vode i pesticida, već i dokazano štetno deluju na zdravlje ljudi i životinja, kao i na samu genetičku raznovrsnost?

Iako živimo u vremenima kada bi bilo logično da zbog finansijske krize, nezaposlenosti, poskupljenja energenata i hrane i gladi u svetu vlade država na sve mile i nemile načine podstiču i ohrabruju ljude na uzgoj / proizvodnju vlastite hrane, u Hrvatskoj kao i u većini zemalja sveta događa se upravo suprotno, mala gazdinstva, mali proizvođači putem raznih propisa i normi doslovno su uništeni, a sadnja vrta za vlastite potrebe na korak je da bude proglašena kažnjivim delom.

Da li ste se ikada zapitali zašto u doba kada hrvatskom trese najveća kriza, nezaposlenost, nemaština, pad standarda, kada ljudi nemaju novaca kako bi prehranili sopstvenu porodicu, Hrvatska vlada 2012. g donosi zakon, odnosno Pravilnik o sporednim šumskim proizvodima koji ne samo da ograničava, iziskuje dozvolu za kretanje Hrvatskim (dakle našim) šumama, već iziskuje i dozvolu koja se naplaćuje 50, 100 ili 200 kuna, ovisno o tome želimo li dnevnu, nedeljnu ili mesečnu dozvolu za branje gljiva, kestena i drugih šumskih plodova?Kazna za sakupljanje šumskih plodova bez dozvole iznosi od hiljadu do čak sedam hiljada kuna.

Da li ste se ikada zapitali zašto Evropska komisija želi ubuduće nametnuti poljoprivrednicima i baštovanima upotrebu standardizovanog semenja, čime stare i retke sorte imaju malu verovatnoću da će biti odobrene, te zašto se za njihovu kultivaciju predviđa zakonska kazna, čak i kada se bilje sadi na privatnom zemljištu?

Sad kada nam je to najpotrebnije, ako se pitaju birokrate iz EU, uzgajanje sopstvene hrane možda će postati protivzakonito i kažnjivo.

Zašto skoro sve vlade sveta putem raznih propisa, normi podržavaju i nameću GMO seme i GMO proizvode mimo volje naroda, a za koje je u nekoliko navrata dokazano ne samo da ostvaruju manji prinos, iziskuju više đubriva, vode i pesticida, već i dokazano štetno deluju na zdravlje ljudi i životinja, kao i na samu genetičku raznovrsnost?

Zašto vlade država vode politiku uništavanja malih proizvođača pa i onemogućavanja sadnje vrta za vlastite potrebe?

Odgovore na sva ova pitanja daje famozni Zakon o hrani, iliti Codeks Alimentarius.

Zakon o hrani (Codeks Alimentarius)

Službeno, Zakon o hrani (Codeks Alimentarius) uveden je radi brige o sanitarnoj bezbednosti prehrambenih proizvoda. No, budući da je u sukobu s alternativnom medicinom ili s dodacima ishrani, otkrivaju se sasvim druge ambicije.

Iako ljudi širom sveta smatraju da je proizvodnja hrane za vlastite potrebe deo osnovnih ljudskih prava (što i jeste) zajedno sa sakupljanjem semena, kišnice, prava na čist vazduh i zdravu biosferu, sve češće možemo videti kako se ta prava krše i limitiraju upravo putem propisa i normi koje nameće Zakon o hrani.

Zakon o hrani je zbirka međunarodnih normi, smernica i preporuka o ishrani. Tekstove je prikupila i razradila Komisija za Zakon o hrani, telo formirano 1962. godine u okviru dve ustanove UN-a: Organizacija za prehranu i poljoprivredu (engl. FAO), i Svetska zdravstvena organizacija (SZO).

Zakon o hrani svoj nastanak delimično duguje napretku hemijske industrije, i svojim vezama s njom, a njihova je međusobna povezanost, bez obzira radi li se o farmaceutskoj ili fitosanitarnoj grani, iz dana u dan sve očitija.

Codeks Alimentarius, odnosno Zakon o hrani nije osmišljen od strane naše vlade i lokalnih zakonodavaca, njegovim formiranjem su upravljali i još uvek diriguju veliki igrači iz UN-a, tačnije lobisti najvećih korporacija za proizvodnju, trgovinu i distribuciju semena, hrane i lekova.

Očito je da se prehrambena i agrohemijska industrija zalaže da se mi hranimo upravo onako kako je ona odlučila, i nikako drugačije. Zbog toga se, je li, treba pobrinuti da proizvodi koji nisu došli iz velikih multinacionalnih fabrika agrobiznisa već iz malih seoskih domačinstva nestanu s naših jelovnika.

Ovde u igru ulazi Zakon o hrani, i tome služe norme koje on donosi: pod maskom osiguranja kvaliteta naše hrane, on zapravo osigurava da nekoliko multinacionalnih grupacija preuzme potpunu kontrolu nad onim što imamo mogućnost i pravo konzumirati.

Da, radi se o kontroli snabdevanja sveta hranom, o njenoj sledljivosti od proizvođača do potrošača (od polja do stola), kako to kaže PA Tailor, i nastavlja: “Kontrolišući pristup zdravoj ishrani i prirodnim lekovima, privredni interesi koji se skrivaju iza zakona o hrani žele kontrolisati naše živote. „

Prema Tejloru, tom kontrolom, i takvim ograničavanjem našeg pristupa zdravoj hrani i zdravim dodacima ishrani, Zakon o hrani zapravo štiti interese nekolicine multinacionalnih farmaceutskih kompanija. Za tu industriju, sve što razvija dobro zdravlje nauštrb bolesti predstavlja direktnu pretnju prodaji hemijskih i sintetičkih lekova.

Pravila, koja nameće Zakon o hrani razrađena su sa ciljem da osiguraju zaradu ogromnih korporacija koje proizvode hranu, i za kompanije, koje se bave genetskim inženjeringom. Ova pravila predstavljaju ogromnu opasnost za zdravlje svake osobe na ovoj planeti, jer to što oni predlažu je apsurdno.

Prirodni dodaci ishrani, alternativni lekovi, vitamini i minerali će postati nezakoniti, dok će se otrovne hemikalije koristiti kao dodaci ishrani i aditivi. Većina hrane će biti podvrgnuta zračenju, a na genetski modifikovane proizvode neće se smeti staviti oznaka GMO.

Paul A. Tejlor i neki drugi ovo nazivaju „trgovanjem bolešću“, jednom vrstom biznisa. Optimalno zdravlje i dobra ishrana oduvek su pretnja farmaceutskoj industriji koja zapravo ‘trguje bolešću’, jer joj smanjuje tržište sintetičkih prehrambenih proizvoda.

Ishrana oslobođena ostataka pesticida, veštačkih aditiva i drugih zagađivača po definiciji zavisi o smanjenju, ako ne i o potpunoj eliminaciji hemijskih proizvoda iz hrane. Takva evolucija nikako ne može biti u interesu farmaceutskih i hemijskih kompanija koje ih prizvode.

Kao što stoji na početku jednog zanimljivog članka:

… Zamislite svet bez vitamina i minerala. Svet, u kojem je proizvodnja i prodaja prirodnih lekova kažnjivo delo. Trgovine, pune genetski modifikovanih proizvoda bez oznake GMO. Krave, koje moraju biti tretirane sa genetski modifikovanim hormonima rasta sa dodatkom antibiotika. Hranu, koja da bi dospela na police trgovina, mora biti podvrgnuta zračenju.

Mislite, da je to scenario još jednog sci-fi filma? Grešite!

Ovo je – moguća bliska budućnost!

Evo nekih od kriterijuma koje nameće Zakon o hrani:

• uvođenje genetski modifikovanih proizvoda na globalnom nivou

• GMO kampanja se vodi od strane SAD-a i Kanade, a Evropa će morati da popusti pod njihovim pritiskom

• biće dozvoljeno da se seme „Terminator“ prodaje na međunarodnom nivou

• stižu novi genetski modifikovani životinjski proizvodi

• genetski modifikovani proizvodi više ne moraju imati oznaku GMO na etiketi

Ekološki uzgoj:

• smanjenje standarda eko uzgoja

• podrška ogromnim poljoprivrednim korporacijama sa „isplativijom“ proizvodnjom

• uvođenje različitih sintetičkih aditiva i metoda

• procesiranja u eko-proizvodnju

• prema zakonu eko-uzgajivači od sada smeju podvrgnuti svoje proizvode zračenju

• na etiketi eko-proizvoda ne moraju biti navedeni sastojci ne-organskog porekla

Aditivi:

• više od 300 različitih aditiva (većinom sintetičkih) su odobreni kao „sigurni“. Među njima su aspartam, BHA, BHT, potassium bromat, tartrazine itd

• ne uzima se u obzir potencijalan rizik dugoročnog korišćenja namirnica sa tim aditivima

Procenat pesticida u hrani:

• dopuštaju se visoke količine više od 3,275 vrsta pesticida u hrani, uključujući i te, za koje se zna da su kancerogeni ili poremećuju rad endokrinog sistema, na primer, 2,4-D, atrazine, methil bromide

• ne uzima se u obzir rizik za zdravlje usled dugoročnog korišćenja namirnica sa pesticidima

Hrana i dodaci ishrani

• minimalna dnevna doza vitamina i minerala je spuštena za 75%

• postavljena je oštra granica između hrane i lekova. Nutrijenti će od sada spadati u kategoriju lekova

• dodaci ishrani će morati prolaziti klinička ispitivanja, što je preskupo za većinu proizvođača. Ovo daje zeleno svetlo velikim korporacijama i uništava male proizvođače.

• spuštanje minimalne dnevne doze nutrijenata će imati ozbiljan negativan uticaj na zdravlje čovečanstva

Neki upozoravaju kako je krajnji cilj Codeksa:

• tretiranje svih životinja sa antibioticima i hormonima

• 100% genetski modifikovani usevi

• hrana, podvrgnuta zračenju

• izbacivanje sa tržišta eko-proizvoda i prirodnih lekova

• svi nutrijenti (npr vitamini i minerali) se moraju smatrati toksinima / otrovom, i biti uklonjeni iz sve hrane jer Zakon o hrani zabranjuje upotrebu nutrijenata za „sprečavanje, lečenje bilo kojeg stanja ili bolesti“.

• smanjenje populacije

„Ko kontroliše hranu, kontroliše ljude“ Codeks Alimentarius (zakon o hrani) je savršeni alat za preuzimanje potpune kontrole nad hranom, odnosno ljudima.

Tokom zadnjih par decenija postali smo svedoci masovnog gubitka genetičke raznovrsnosti, industrijalizacija poljoprivrede stvorila je ogromne ekološke probleme, dok je agro-hemijska industrija nastavila da dominira nad tržištem semenja – stoga regulativa za marketing reproduktivnog biljnog materijala koju pokušava nametnuti Evropska komisija nastavlja isti destruktivni pristup prema izvorima hrane.

Sistem obavezne registracije i sertifikacije će biti još više totalitaristički, restriktivniji i regulisan do najsitnijih detalja – kakav nije bilo u prošlosti. I naravno, malo je mehanizama zaštite ostalo u rukama država članica EU koje sada neće moći osigurati suverenitet hrane na sopstvenoj teritoriji.

Baštovani, mali poljoprivrednici, seljaci, farmeri i svi oni koji žele da sačuvaju biljno seme sa svojih poseda i koji će ga razmenjivati baviće se protivzakonitim radnjama!

Ili još gore, kao u primeru Novog Zelanda, umesto da vlasti podstiču porodice na uzgoj vlastite hrane, oni će nam to pravo u koliko se ne informišemo, pokušati oduzeti.

Koje je rešenje i šta se može učiniti?

Širite ovu vest. Recite svim prijateljima, poznanicima, školskim prijateljima, saradnicima, porodicom i jednostavno svima koje poznajete. Pišite blogove, šaljite mailove, pričajte o tome. Vremena je malo, ali još nije prekasno. 1994. godine su pokušali uvesti Zakon o hrani u SAD, ali su ljudi uvideli o čemu se radi i naveliko pisali lokalnim političarima, kongresmenima.

Trgovačkim lancima je postalo jasno da će propasti ukoliko se uvede Zakon o hrani, pa su sami lobirali za sprečavanje njegovog uvođenja i zajedno postigli da Zakon o hrani na kraju nije uveden.

Izvor: vestinet.rs

Autor: Velimir Gašparić