Svega tridesetak kilometara dugačka, Topčiderska reka već više decenija predstavlja sinonim za izrazito zagađen vodotok. Na ušću u Savu gotovo je bez kiseonika. Fabrike koje su je nekada zagađivale više ne rade, ali Topčiderka na putu kroz četiri beogradske opštine, dobija različite namene, od divnog prizora u prirodnom okruženju, preko zamene za kanalizaciju do uloge najbližeg kontejnera.

Primetno zagađenje Topčiderske reke mehaničkim otpadom počinje u naseljenom delu njenog priobalja, gde njeno korito poprima izgled smetilišta. Petar Antić iz nevladine organizacije „Urbana ekološka grupa“ navodi da se oni već pet godina bave ovim problemom. „Čistili smo reku i obale, pokaznim vežbama učili građane kako treba da se odnose prema priobalju i vodotoku, edukovali populaciju školskog i predškolskog uzrasta, ali je sve to dalo kratkoročne rezultate. Ljudi su lenji, nevaspitani ili, pak, nemaju dovoljno razvijenu ekološku svest i bacaju smeće u reku i pored nje“.

Otpad koji se može videti u koritu Topčiderke samo je deo zagađenja. Golim okom nevidljive, zagađujuće materije svrstavaju vodu ove rečice, prema analizama republičkog Hidrometeorološkog zavoda, u III i IV klasu vodotoka.

„Na osnovu rezultata ispitivanja zabeleženo je povećano prisustvo amonijačnog azota i nitrita, a od opasnih i štetnih materija u pojedinim serijama registrovane su povećane vrednosti gvožđa, mangana i u jednom slučaju fenola“, kaže Milica Nadeždić, načelnica odeljenja kvaliteta voda RHMZ-a. Ona objašnjava da se posebno tokom letnjih meseci, usled povećane temperature vode i vazduha, javlja i deficit kiseonika koji izaziva povećano zagađenje.

Vodoprivredna inspekcija, pod čijim je nadzorom Topčiderska reka, nije utvrdila obavljanje delatnosti privrednih subjekata čije se tehnološke otpadne vode bez prečišćavanja ispuštaju u reku. „Inspekcija raspolaže i svim registrovanim ispustima u Topčidersku reku i stalnom kontrolom tih ispusta nije primetila bilo kakve nepravilnosti“, kaže Sonja Simić, šef odseka Gradske vodoprivredna inspekcije.

Rezultati istraživanja Gradskog zavoda za javno zdravlje o kvalitetu površinskih voda pokazuju da ovaj, dugo godina degradiran, bujični vodotok nepovoljno utiče na kvalitet vode reke Save, posebno na Čukarički rukavac u koji se uliva i u čijem se mulju sve taloži, jer je cirkulacija vode u Rukavcu zanemarljiva.

Izvor: zelenevesti.org

Prriredila: Natalija Đorđevic III-4

Ovo je tragicna nacionalna bruka.

Isto ovo se dogodilo prosle godine u prolece na Drini, na jezeru Perucac, kod Bajine baste. Kad je poceo da se topi sneg, krenule su sa okolnih brda bujice i sobom u jezero donele tone otpada i djubreta koje je oko potoka i recica ranije odlagano. Tako se svo djubre iz okoline, bacano u potok i oko njega naslo u jezeru. Kao sto se na ovom snimku napravio "cep" na suzenju recnog toka, tamo je prepreka bila brana od hidroelektrane. I tek tada se saznalo da niko - od hidroelektrane, preko opstine, do Srbijasuma - nema opremu kojom bi se sa povrsine jezera uklonilo smece i otpad koji plivaju.

Drugim recima - o ovome niko nije ni razmisljao, bas ih briga.

A oprema postoji - to je camac odgovarajuceg oblika, sa alatom za prikupljanje i presovanje pet boca i ostalog. Proizvode je u pametnijim drzavama, u kojima pet amabalaza nije djubre, nego polusirovima koja se preradjuje. A kad se za to proculo (posle snimaka koje je napravio Jovan Memedvic sa RTS), onda se saznalao da bi takvi camci mogli lako da se naprave i kod nas. Kad god vidim ovakve stvari (a ima ih puno), setim se one mo.ron.ske ideje da "Srbija moze da hrani pola Evrope"

Moze - kao sto i Morava moze da bude cista i bistra.

Izvor: Blic

Priredila: Natalija Đorđevic III-4