25. Feb, 2021.
Hasan Helja

Hasan Helja


Čovek je biće prakse!

Među brojnim značajnim datumima koji se u velikom broju zemalja obeležavaju jednom godišnje  je 14. februar, kao svetski dan očuvanja energije. Ovaj datum uvek podseti kakav je pojedinačni i kolektivni odnos prema proizvodnji ( transformaciji ) i racionalnom korišćenju energije.

Kroz školovanje smo uglavnom naučili da je energija sposobnost tela da izvrši rad, te da postoje različiti oblici energije i da se energija ne može uništiti, niti iz ničega stvoriti, već se pretvara iz jednog oblika u drugi bez ikakvih gubitaka ( Džulov zakon ). Kroz nastavu fizike u osnovnoj i srednjoj školi izučava se mehanička energija ( potencijalna, kinetička i toplotna ), opšti zakon o očuvanju energije, a na višem stepenu obrazovanja detaljnije i nuklearna energija u okviru nastavnog predmeta atomska fizika.

Polazeći od relevantne pretpostavke da je energija pokretač svih promena u društvu, pozabavićemo se pitanjem njene proizvodnje, ali i potrošnje. Postoje različiti izvori energije koje je čovek na sebi svojstven način koristio od njegovog postanka i tokom evolucije. Danas je aktuelno da govorimo o obnovljivim i alternativnim izvorima energije, te o energiji čija proizvodnja ne zagađuje životnu sredinu. Zalihe nafte i uglja sve su siromašnije, tako da su realne prognoze da će ovi izvori energije jednog dana presušiti i da se na vreme moramo okrenuti nekim drugim izvorima, kao što su energija vode, vetra, Sunca, biomase i drugih obnovljivih izvora. U svetu se sve više koriste automobili na električni pogon, a vetrogeneratori i solarni paneli postali su naša realnost. Pored obaveza u pristupnim pregovorima ka EU, korišćenje obnovljivih izvora energije je imperativ u promeni načina ponašanja i odustajanja od daljne gradnje termoelektrana koje rade na ugalj, zagađujući radnu i životnu sredinu. Istina je da plaćamo najjeftiniju električnu struju u Evropi, koja je nedavno poskupela ( 01.02.2021. ), ali će biti neodgovorno ako se to poskupljenje prvenstveno usmeri na povećanje ionako velikih zarada u EPS-u ( prosek oko 100.000 dinara ), a ne na traganju za racionalnim rešenjima u proizvodnji i distribuciji električne energije.

Drugo, takođe važno pitanje je kako koristimo raspoloživu energiju. Pre svega, da li se ponašamo odgovorno, ili rasipnički, bez razmišljanja o najjeftinijem načinu grejanja koje je najveća stavka troškova u zimskom periodu, zameni klasičnih sijalica LED i štedljivim sijalicama, korišćenju dnevnog svetla svugde gde je moguće, isključivanju većine električnih uređaja dok ih ne koristimo i o načinu gradnje objekata koji obezbeđuje što manji gubitak energije. Štedljivo korišćenje energije ne podrazumeva narušavanje kvaliteta života, već niz konkretnih mera i aktivnosti koje će dovesti do promene načina ponašanja i odgovornijeg odnosa svih članova domaćinstva. Takve pozitivne navike stiču se od malih nogu, a ponašanje starijih treba da služi kao primer, ne samo u porodici, već i na radnom mestu, na ulici i na svim drugim mestima gde se koristi neki od oblika energije.

Na kraju recimo da je koeficijent korisnog dejstva parametar o kome itekako moramo voditi računa kod preispitivanja racionalnog korišćenja energije. On je savršen ukoliko se približava broju jedan, ili ukoliko je odnos Ek : Eu blizu 100 procenata. Ako pojednostavimo taj odnos, korišćenje energije racionalno je ukoliko je veći koeficijent korisnog dejstva, koji se izražava u procentima. Prostije rečeno, ako je koristan rad približno jednak uloženom radu, koeficijent korisnog dejstva je blizu jedinice. Pošto se rad i energija mere istom jedinicom ( J - džul ), matematički gledano dolazimo do toga da je koeficijent korisnog dejstva neimenovan broj, te da „Perpetuum mobile“ niko još nije uspeo da napravi, mada je kroz istoriju bilo raznih poduhvata, čak i lažnih prezentacija u pravljenju idealne mašine koja bi proizvodila više energije nego što se u nju ulaže. Nauka je odavno proglasila taj zadatak nerešivim, jer se protivi prvom zakonu termodinamike: “Količina toplote predata nekom sistemu troši se na povećanje njegove unutrašnje energije, a drugi deo se pretvara u rad protiv spoljašnjih sila.”

(U pomen Nikoli Tesli, 07. 01. 1943.)

O Nikoli Tesli, nenadmašnom geniju i pronalazaču, napisane su brojne knjige, snimljeni dokumentarni i igrani filmovi u domaćoj i prestižnoj svetskoj produkciji, tako da dobrim poznavaocima stvaralaštva ovog naučnika preostaje da to prepričavaju, ili da nalaze neke nove spoznaje za negovanje njegovog lika i dela. U eri ubrzanog razvoja mobilne telefonije i Interneta mnogi tvrde da je Nikola Tesla izmislio i jedno i drugo, što je relativno tačno. On je imao potpuno jasnu viziju takvih otkrića, ali se nije bavio konkretnim tehničkim rešenjima i konstrukcijama, što potvrđuje sačuvana zaostavština, te pisani tragovi i mišljenja Teslinih savremenika i  naučnika koji su vrsno poznavali domete do kojih se Tesla vinuo u tim oblastima rada. Baveći se idejom bežičnog prenosa i daljinskog upravljanja naučnik je bio daleko ispred svog vremena, tako da ga mnogi nisu potpuno shvatali, pogrešno ga razumeli, ili su smatrali da je potpuno skrenuo s uma, posebno kada je govorio o kosmosu i nekim dalekim svetovima i kontaktu sa njima, te kako je razgovarao sa Mark Tvenom ( ? ), književnikom koji nije bio među živima.

Suštinu svoje vizije bežičnog prenosa Nikola Tesla je prvo najavio u projektu "Svetski sistem" iz 1900. godine. Govoreći ondašnjim tehničkim rečnikom, opisao je u dvanaest tačaka ono što se danas zove bežični Internet, mobilna telefonija i GPS. U autobiografiji "Moji izumi", 1919. godine, Tesla piše da je „Svetski sistem" bežičnog prenosa počeo da se komercijalizuje 1900. godine i objašnjava da je taj sistem kombinacija izumiteljevih originalnih otkrića u toku dugotrajnog perioda istraživanja i eksperimentisanja. Ne samo što putem bežičnog prenosa ovaj sistem omogućava da se trenutno i precizno prenese bilo koji signal, poruka ili znak u sve krajeve sveta, već se isto tako uspostavlja veza između postojećih telegrafskih, telefonskih i drugih signalnih stanica.

Potom je sve to konkretnije opisao 1908. godine u svetskom časopisu "Wireless Telegraphy & Telephony", u članku "The Future of the Wireless Art", a to njegovo, za neke zbunjujuće, predviđanje budućnosti objavio je 1909. godine "New York Times", a preneo časopis "Popular Mechanics" u članku "Wireless of the future", u kome Tesla, između ostalog, kaže:

„Uskoro će biti moguće, na primer, da poslovni čovek u NJujorku diktira uputstva koja će se istog trena otkucana pojaviti u Londonu ili negde drugde. Moći će, sedeći za svojim stolom, da razgovara s bilo kojim telefonskim pretplatnikom u svetu. Biće potrebno samo nošenje instrumenta pristupačne cene, ne većeg od sata, koji će svom nosiocu omogućiti da čuje bilo gde na moru ili kopnu na udaljenosti od hiljadu milja. Moći će da se sluša ili šalje govor ili pesma u najudaljenije krajeve sveta. Na isti način, bilo koja vrsta slike, crteža ili štampane stvari moći će da bude transferovana sa jednog na drugo mesto. Milionima takvih instrumenata moći će da se upravlja iz jedne jedine stanice. Tako će biti krajnje jednostavno najudaljenije krajeve sveta držati u međusobnom kontaktu. Pesma nekog velikog pevača, govor političkog vođe, predavanje naučnika tako će moći da budu preneseni publici raštrkanoj širom sveta.“

Neki proizvođači mobilnih telefona ukazuju da je Teslina vizija još tada bila najava pametnih mobilnih uređaja. Ipak, kada se danas temeljitije sagleda šta je Tesla pisao i govorio početkom 20. veka, zaključak je da njegove reči vizionarski govore o tehnologiji današnjice koja objedinjuje sve aspekte komunikacije i prenosa informacija, a to je upravo Internet, bez obzira na konkretan uređaj koji koristimo. Čini se, ipak, da je Tesla predvideo stvaranje smartfonova još 1926. godine u jednom intervjuu, gde kaže: "Kada bežično povezivanje bude potpuno dostupno, cela zemlja će biti pretvorena u jedan veliki mozak. Bićemo u stanju da komuniciramo odmah, bez obzira na udaljenost”, što se zaista ostvarilo nakon toliko godina od smrti Nikole Tesle. Umro je 07. 01. 1943. godine tiho i usamljeno u hotelskoj sobi u Njujorku.

Izvor: https://www.domen.rs/srlatn/teslinavizijainterneta
Video: https://www.youtube.com/watch?v=HCXGXNrkwPg&t=57s

 

 

Nedavno sam na ovom portalu izneo ideju kako preraditi ATX napajanje u dobar ispravljač i ujedno punjač akumulatora različitih vrsta i namena. Pošto sam imao na raspolaganju kvalitetnu metalnu kutiju od jednog rashodovanog uređaja, rešio sam da je za relativno kratko vreme prilagodim za konstrukciju „pametnog“ punjača akumulatora. Osnova gradnje bilo je polovno, ali ispravno i kvalitetno kompjutersko napajanje. Tako sam ideju pretvorio u koristan uređaj za eksperimente, ali i punjenje akumulatora.

Poštujući osnovna pravila konstrukcije, posle nabavke kutije, napravio sam plan smeštaja elektronskih komponenti, gde je najveći deo prostora pripao ATX napajanju kod koga sam objedinio kablove iste boje u čvrste zajedničke spojeve zalemljene na okruglim kabal stopicama, vezujući ih po rastućem naponu na rednu keramičku stezaljku. Kod uređaja sam na napojnom kablu namerno izostavio uzemljenje, odnosno bez njegovog vezivanja za nulu, da ne bi došlo do neželjenih kratkih spojeva, jer je u ovom slučaju plavi provodnik na potencijalu od -12 V, a uzima se kao minus pol izvora, crni su na nuli, narandžasti na 3,3 V, crveni na 5 V i žuti na 12 V. Kombinovao sam potencijale od  -12 V i 3,3 V, te sam tako dobio kvalitetno napajanje akumulatora ( 15,3 V ) sa strujom koja može preći i 5 A, što zavisi od stanja napunjenosti akumulatorske baterije. Za kontrolu punjenja uradio sam elektronsku regulaciju napona i struje punjenja i pražnjenja ( određena je potpuno drugačija namena dva potenciometra sa prednje strane kutije ), na taj način što sam zadao vrednost do 14,8 V, tako da punjenje akumulatora prestaje kod zadatog napona za akumulator. Biranjem jačine struje punjenja finom regulacijom samo produžavamo, ili skraćujemo vreme punjenja. Za vizuelnu kontrolu odabrao sam digitalni V/A - metar čije spajanje je dosta jednostavno, pošto se uz instrument dobiju odgovarajući kablovi. Odabrao sam ugradnju instrumenta koji precizno registruje jačinu struje do 10 A i napon do 100 V. Za njegovo napajanje upotrebio sam poseban izvor struje sa regulatora napona LM7812. Ugradio sam dva ventilatora ( „kulera“ ), jedan za direktno hlađenje ATX napajanja i drugi za stalnu cirkulaciju zagrejanog vazduha iz kutije. Ventilatori se napajaju stabilnim izvorom napona od 12 V koji sam uzeo sa ATX-a. Posebnu brigu  posvetio sam da sve izvode na kutiji uređaja preradim za dostupne izvore tri različita napona: 3,3 V, 5 V i 12 V, a da se stabilno punjenje akumulatora do 14,8 V može ostvariti preko dve ugrađene buksne na prednjoj strani kutije ( crna - minus i crvena - plus ), strogo pazeći da plavi provodnik bude galvanski odvojen od mase, odnosno spleta crnih provodnika ATX napajanja. Pored navedenog napajanja ugradio sam mrežni transformator manje snage koji služi za napajanje složene elektronike kontrole i fine regulacije pojedinih procesnih radnji kojima se obezbeđuje potpuno kontrolisano punjenje i sigurna elektronska zaštita od kratkog spoja i pogrešnog polariteta.

Uređaj je detaljno testiran u režimu eskploatacije i maksimalnog opterećenja, pri čemu se pokazao stabilnim izvorom napajanja, ali i punjenja akumulatora. Cena ugrađenih komponenti nije velika jer je korišten raspoloživi materijal koji nije završio kao odbačeni elektronski otpad. Ispravljač može poslužiti za različite namene, a cilj gradnje bio je da se praktično pokaže kako uspešno preraditi ATX napajanje za neku drugu namenu. Ovim je dobronamerno demantovana tvrdnja nekih konstruktora da se akumulator može uspešno puniti i sa 12 V sa ATX napajanja. Za sigurno punjenje akumulatora potrebno je obezbediti napon koji je do 23,33 % viši od 12 V. Sa naponom od 12 V akumulator se ne može nikako napuniti. Poređenja radi, to bi izgledalo kao da iz bokala manje zapremine punimo vodom posudu nešto veće zapremine. Posudu ćemo napuniti do nekog nivoa, ali nikada neće biti potpuno puna!

PokloniIOtpadSkloni