Zakon je pojava u prirodi koja uvek funkcioniše na isti način. Ako je svet nastao slučajno, a prava nauka kaže da nema slučajnosti, pojave u prirodi bi se povremeno slučajno događale, a nekada ne bi. Kada se nešto dešava uvek na isti način, opravdano se postavlja pitanje kako i kada je to uređeno, da li se može menjati i ima li izuzetaka. Naučnici samo objašnjavaju kako neki zakon funkcioniše, ali ne mogu da objasne kako puka slučajnost u prirodi stvara zakone. Zakoni su postojali i pre naučnika koji su ih otkrili, pojedinačno, ili grupno. Kad neko kaže da je svet nastao slučajno, to je vera, religija, a ne naučno tvrđenje.

Među opštevažećim zakonima je opšti zakon o održanju energije koji se izučava još u osnovnoj školi, ali ga mnogi slabiji, pa i bolji poznavaoci različito tumače kada se susretnu sa nekim rešenjima u praksi. Da bismo ga bolje razumeli, podsetimo se njegove školske difinicije: “Energija se ne može ni stvoriti ni uništiti, već se može samo preneti sa jednog tela na drugo, ili pretvoriti iz jednog vida u drugi, bez ikakvih gubitaka” ( Fizika VII, Jovan P. Šetrajčić i Darko V. Kapor, Zavod za udžbenike Beograd, izdanje 2009. godine, strana 74). Dublja analiza ove definicije, ako je povežemo sa Ajnštajnovom teorijom relativnosti i čuvenom formulom: E=mc2, dovodi u vezu masu, energiju i brzinu. Jedan od glavnih stavova klasične fizike bio je da je masa konstantna u svim procesima. Specijalna teorija relativnosti tvrdi da postoji zavisnost mase od brzine, tj. promenljivost mase. Posledica ovog zakona je da tzv. “perpetuum mobile” mašine mogu da rade neprekidno samo ako ne ispuštaju energiju u okruženje. Ako takve mašine proizvode više energije od one uložene u njih, one moraju da gube masu i nakon određenog vremena prestaju da postoje, pa prema tome nisu ni moguće. Neki su pokušavali da ostvare takav san, čak i prevarama, što i danas susrećemo kod nekih rešenja za proizvodnju električne struje pomoću jakih magneta, da se iz gotovo ničega dobije nešto. S tim u vezi, poznati engleski fizičar Džul (Džejms Preskot Džul, 1818-1889.) je dao potpuno jasnu matematičku formulaciju koeficijenta korisnog dejstva, odnosno da je to količnik između korisnog i ukupnog uloženog rada ( Ak/Au ), što se može računski primeniti i na snagu ( Pk/Pu ). U praksi koeficijent korisnog dejstva nikada ne može imati vrednost jedan, jer bi to bila idealna mašina, a njegova vrednost  od, ili preko jedinice bi se kosila i protivrečila sa osnovnim zakonima i postulatima klasične, a posebno atomske fizike.

Opšti zakon održanja, ponegde se u knjigama kaže očuvanja, energije dokazuje da se, realno gledajući, iz ničega ne može dobiti nešto, te da se energija pretvara ( transformiše ) iz jednog oblika u drugi, a najjednostavniji oblik njenog postojanja je toplotna enregija ( toplota ). Ona suštinski podrazumeva svu unutrašnju ( potencijalnu i kinetičku ) energiju jednog tela. Ukupna unutrašnja energija jednaka je zbiru potencijalne i kinetičke energije. Interesantno je da se unutrašnja energija ( Eu ) ne može uvek transformisati u neki drugi željeni oblik energije. Navedimo jedan banalan primer: bilo bi idealno da od jednog kubnog metra vazduha, koji se nalazi na sobnoj temperaturi, možemo iskoristiti svu raspoloživu energiju koja je brojno jednaka radu kojim bi se telo mase četiri tone moglo podići na visinu od jednog metra. Mašina za tranformaciju takve energije još uvek ne postoji. Drugi izazov je unutrašnja energija atoma, pogotovo kod radioaktivnih elemenata, koja je ogromna, možda još uvek do kraja neistražena.

Na kraju podvucimo da čovek, poštujući prirodne zakone, teži da energiju koristi na racionalan i njemu uvek prilagodljiv način. Koliko u tome uspeva, stvar je znanja i tehničkih mogućnosti, jer svaka nova mašina, koja ga uspešno zamenjuje u radu, ima nešto drugačiji koeficijent korisnog dejstva i ako se on približava broju jedan, mašina je rentabilnija. Konačan cilj tehničkog napretka civilizacije je povećanje koeficijenta korisnog dejstva i što manje zagađenje životne sredine. Da se od ničega može dobiti nešto u našem svetu i prirodi nije moguće, niti postoji, tako da su čiste laži i prevare upotreba, ili izumi nekakvih mašina koje rade, a ne troše energiju, jer takvu teoriju ne poznaje klasična mehanika, niti novija teorija kvantne i atomske fizike. Čak i “zarobljena” energija atoma ima svoje tumačenje i zakone koje je najbolje objasnio Albert Ajnštajn ( 1879-1955 ).

Pozivamo Vas da preuzmete novu, unapređenu verziju programa KT2 PRO , verziju 25, u kojoj smo na zahtev mnogobrojnih korisnika, implementirali dodatni format štampe izveštaja (Elaborata EE ali  i pojedinačnih sklopova i energetskog bilansa) u skladu sa uglednim primerom koji se prezentuje u sklopu obuke za odgovorne inženjere EE (licenca 381) u Inženjerskoj komori Srbije – format štampe smo iz tog razloga nazvali „Komora“

Druga velika novina koju želimo da istaknemo je mogućnost rada u programu na Engleskom jeziku (omogućen unos podataka kao i štampanje Elaborata na ENG jeziku) a takođe su i svi materijali u bazi programa prevedeni na ENG jezik!

Da biste preuzeli novu verziju programa postetite internet prezentaciju Knauf Insulation klikom ovde.

Prošla 2012. godina bila je deveta najtoplija godina u svetu još od 1880. godine kada je počela da se prati globalna temperatura, objavile su danas američka svemirska i klimatološka agencija.- Bitno je da je ova dekada toplija od prethodne, a ta dekada toplija je od one pre nje. Planeta se zagreva. Razlog za zagrevanje je to što emitujemo sve veću količinu ugljen-dioksida u atmosferu - izjavio je klimatolog NASA-e Gevin Šmit.

Naučnici NASA i američke agencije za istraživanje okeana i atmosfere (NOAA) saopštili su i to da se, uključujući 2012. godinu, svih 12 godina u ovom veku nalazi u prvih 14 godina na listi najtoplijih u poslednje 133 godine.

U 20. veku jedino je 1998. godina globalno bila toplija od 2012. godine, saopštili su naučnici.