U zvezdanom jatu Hijade, udaljenom od Zemlje 150 svetlosnih godina, otkriven je par mrtvih zvezda “zagađenih” sa materijom planeta poput naše.

“Identifikovali smo hemijske dokaze postojanja “temelja” stenovitih planeta. Kada su ove zvezde rođene one su oformile planete i postoji dobra šansa da trenutno sadrže nešto od tog materijala. Dokaz tome je postojanje stenovitih ostataka – u najgorem slučaju je stenovita koliko i najprimitivnija takva tela u Sunčevom sistemu”, naveo je u saopštenju naučnik Džej Farihi, sa Univerziteta Kembridž, preneo je portal “Spejs”.

Većina zvezda, uključujući naše Sunce, okončaće svoje živote kao gusta i nejasna zvezdana jezgra, zvana beli patuljci. Naučnici tragaju za znakovima formiranja planate u ovim tipovima zvezda u jatu Hijade, grupi u sazvežđu Bika koja sadrži zvezde stare 625 miliona godina.

Atmosfera belih patuljaka je obično veoma “čista”, a teži elementi su u jezgru. Međutim, u atmosferi dve mrtve zvezde u jatu Hijade otkriven je “zagađivač” - silicijum, glavni sastojak stenovitih materijala koji su formirali Zemlju. Takođe su uočeni niski nivoi ugljenika.

“Na osnovu odnosa silicijuma i ugljenika u našoj studiji, možemo da kažemo da je ovaj materijal u osnovi kao na Zemlji”, naveo je Farihi.

Smatra se da je ta materija ostatak stenovitih planeta koje su se oformile kada su zvezde rođene. Nakon što su postale beli patuljci, ostaci iz njihovih asteroidnih pojaseva možda su odgurnuti u orbite zvezda. Izlomljen gravitacijom belih patuljaka, ostaci su počeli da kruže oko mrtvih zvezda u prstenu koji je izvrnuo materijal, kažu naučnici.

Smatra se da zvezdana jata u principu ne sadrže planete. Od 800 poznatih egzoplaneta, svega četiri kruže oko zvezda u ovim gusto “naseljenim” stelarnim područjima, uključujući jednu u jatu Hijade.

Novo istraživanje ukazuje da je formiranje planeta u zvezdanim jatima možda uobičajenije nego što se prethodno mislilo.

Izvor: Blic

Priredila: Aleksandra Blitva III-4

Japanske i američke svemirske sonde pronašle su vodu na više mesta na Mesecu: u mesečevoj prašini, na njegovoj površini, u vidu leda u senovitim kraterima i na polovima, a takođe i u vezanom obliku, unutar stena.

U najnovijem broju naučnog časopisa “Nauka” (Science) osvanuo je, međutim, članak koji na osnovu analize Mesečevih stena tvrdi da su sastav i poreklo vode na Mesecu i na Zemlji identični.

O pravom poreklu te vode naučnici, pak, mogu samo da nagađaju, a njihovo nagađanje izgleda od prilike ovako: brojni stenoviti meteoriti u svojoj unutrašnjosti imaju sastavne delove vode, vodonik i kiseonik, ili čak vodu.

Takozvani ugljeni hondriti, vrlo star oblik meteorita, raspolažu vodom. U fazi nastanka našeg Sunčevog sistema, oni su se spajali u sve veće objekte, koji su konačno formirali pra-Zemlju.

Pre oko 4,5 milijardi godina, pra-Zemlju je okrzla druga velika proto-planeta, a toplota udara je rastopila male delove pra-Zemlje.

Oni su se odvojili i formirali prsten stenovitih formacija, od kog je kasnije nastao Mesec, a voda sadržana u stenju pra-Zemlje preživela je ovaj proces.

Izvor: Blic

Priredila: Aleksandra Blitva III-4

Nije u pitanju neka egzotična životinja, već najobičnija kišna glista. Naučnici su pronašli da ova životinja može u svom telu da sastavi neke supstance koje pokazuju neobična svetleća svojstva. Do sada se znalo da to mogu samo neke bakterije i gljive. Ovo otkriće je dobro došlo naučniku koji inače izgrađuje tzv. kvante tačke – nanometar velike komade poluprovodnih metala koji intenzivno fluoresciraju zbog načina kako se njihovi elektroni ponašaju. Ove tačke su veoma značajne, jer mogu da se primene za poboljšanje efikasnosti solarnih panela i izradu visoko tehnoloških ekrana. Da bi se koristile u ljudskom telu, za praćenje ćelija kancera, na primer, potrebni su komplikovani i skupi hemijski procesi. To ipak može da se izmeni primenom terestričnih crvića.

Izvor: bioloskiblog.wordpress.com

Naučnici su razvili do sada najnapredniji model uz pomoć koga dokazuju da vetra ima dovoljno na kopnu i blizu obale da se generiše struja koja višestruko premašuje svetske potrebe. Mark Džekobson sa Stenford univerziteta i Kristina Arčer sa Delaver univerziteta su u svom modelu pretpostavili da vetroelektrane mogu da se postave svuda bez obzira na društvena, klimatska ili ekonomska pitanja.

Dve prethodne studije kažu da potencijal vetra opada što je više postavljenih turbina jer one kradu energiju vetra od drugih turbina. Po prvi put se ovim softverom ispituju i ove dileme – a navodni problemi se opovrgavaju. „Svaka turbina smanjuje količinu energije dostupnu drugim,“ kaže Arčerova, “ali to smanjenje postaje značajno tek kad se postavi mnogo veći broj turbina nego što bi nama ikada trebalo.“

Najviše obećava podatak da se potencijal vetra u svetu meri u stotinama teravata. Ukoliko bi se 100 metara visoke vetrenjače postavile širom cele planete (kopno i voda) dobili bismo više od 250 teravata energije, a ako bismo ih postavili samo na kopnu (bez Antarktika) i duž obale dobili bismo 80 teravata, što je sedam puta više od svetskih potreba. „Mi ne kažemo, Postavite turbine svuda, već samo pokazujemo da potencijala ima, samo ako izgradimo dovoljno turbina,“ kaže Džekobson.Postavlja se pitanje koliko je onda vetroturbina potrebno da bi se pokrile današnje potrebe čovečanstva – oko 5.75 teravata. Pri maksimalnom iskorišćenju, ova studija pokazuje da je potrebno oko 4 miliona turbina širom sveta. Danas imamo instalirano malo više od 1% od ovog broja. Džekobson i Arčerova bi polovinu postavili na vodi, a za drugu polovinu bi bilo potrebno pola procenta Zemljinog kopna, a za tu namenu bi, na primer, bilo najbolje iskoristiti pustinju Gobi, američke ravnice i Saharu.

Izvor: ekologija.rs

Pripremila: Dragana Žarkov II - 4