Svetski dan planete Zemlje obeležava se 22. aprila od 1970. godine. Možda je paradoksalno što umesto da slavimo rođendan i mogućnost boljeg života na Zemlji, ovaj dan služi da upozori na mnogobrojne ekološke probleme za koje su odgovorne lokalne zajednice, ali i građani ukoliko nema njihove akcije za promenu postojećeg stanja.

Sličan uvodni pasus namerno sam istakao i ove godine jer se situacija nije ništa popravila, čak je postala još gora, imajući u vidu ratna razaranja i naftna polja koja su u plamenu zbog ratnih sukoba i borbe velikih sila za prirodna bogatstva i hegemoniju kojom se ruše gotovo sva međunarodna prava. Planeta Zemlja sve to stojički trpi, tako da se opravdano pitamo do koje granice izdržljivosti i kako zaštititi radnu i životnu sredinu!

Pošto, objektivno, ne možemo uticati na neke globalne svetske tokove, da bismo barem na neki način uticali na bolji život na našoj planeti potrebna je akcija svakog pojedinca da vodi računa o radnoj i životnoj sredini. Na lokalnim zajednicama je da dnevno vode računa o pravilnom odlaganju otpada, njegovoj preradi, prečišćavanju otpadnih voda i stvaranju zelenih površina. Njih uništavaju novi stambeni blokovi i industrijske zone koje se preko noći šire kao divlja gradnja, ali i manji parking prostori koji su nedovoljni za narastajući broj motornih vozila većine gradova.

Odnos prema prirodi i životnom kutku ne formira se preko noći, jer je to stvar radne i kulturne navike pojedinaca i kolektiva sa krajnjim ciljem da se stvore što bolji uslovi za život. Da bi takva navika bila postojana formiramo je od malih nogu, pre svega u porodici, zatim u školi i na radnom mestu. Nekome ne smetaju razbacani alati u radionici u kojoj se teško može snaći. Interesantna je priča kada sam sa mojim bivšim učenicima jedne osnovne škole pokušao dovesti u red radionicu školskog majstora uz njegovo odobrenje. Nije mogao da se snađe u sređenoj radionici, pošto je navikao na nered i razbacane alate i materijale, tako da je nastavio po starom. Isto se dešava, primera radi, u nekim seoskim domaćinstvima, ili u nesređenim podrumima stambenih objekata gradskog naselja.

Daleko ozbiljnije pitanje je odnos prema planeti Zemlji koja se svojim neprikosnovenim zakonima „bori“ protiv uništavanja njenih resursa. Upečatljivi primeri su zagađena mora, reke i jezera u kojima se nalaze tone plastike koja se teško i dugo razgrađuje, tačnije, za razgradnju je potrebno od 500 do 1.000 godina. Još veći problem je sve veće zagađenje atmosfere u koju se ispuštaju otrovne čestice koje direktno ugrožavaju biljni i životinjski svet. Otrovni gasovi utiču na zdravlje čoveka i skraćuju njegov životni vek, tako da se treba ozbiljno zamisliti da li treba uništavati prirodu, biljno zelenilo gradova i sela koja u pojedinim delovima Srbije pružaju sumornu sliku nakon iskopavanja ruda, ili stvaranja divljih deponija i opasnih materija koje postaju sve veći problem.

Zaključimo da je planeta Zemlja jedino mesto za naš život, koju treba čuvati i negovati kao kap vode na dlanu, što treba da bude polazna strategija razvoja bilo koje sredine, lokalne i šire zajednice. Proizvodnja zdrave hrane i zaštita izvora pitke vode, koje je sve manje, biće unosniji posao od bilo kog rudarenja, jer je zaštita zdravlja čoveka primaran zadatak našeg postojanja i sretnije budućnosti. Poruka ne sme ostati samo na rečima, već potvrđena delima svakog pojedinca i društva u celini.