Pre dve godine ( 28.12.2013. ) sam na ovom portalu pisao na sličnu temu, ali se radilo o nazivu „Mašina za pretvaranje prošlosti u budućnost“ i nekim mojim slobodnim razmišljanjima, protkanim naučnim pristupom, o fantastičnom napredovanju nauke i tehnike. Pošto je od vajkada u prirodi sve relativno, tako su nas barem učili već u osnovnoj školi, pitamo se šta bi se desilo ako bi se materija kretala brzinom koja je veća od brzine svetlosti, koja iznosi 299.792.458 m/s.
Za početak, oslanjajući se na Ajnštajnovu teoriju relativnosti, pretpostavimo da je putovanje kroz vreme moguće. Najinteresantnije naučne teorije o putovanju kroz vreme imaju protkanu vezu sa „crvotočinama“. “Pokušajmo to jednostavnim primerom. Zamislimo svet u formi 2D crva. Bića žive na površini ogromne jabuke koju zovu „Jabuka“. Pretpostavljaju da je njihov svet dvodimenzionalan, jer postoje u dve dimenzije. Oni samo mogu zamisliti tri dimenzije. Ali tu je i jedan potpuno uvrnuti crv po imenu X koji uvek ima čudne ideje. Svi ostali se smeju kada ga vide, jer on priča naokolo kako je njihov svet ustvari zakrivljen u treću dimenziju koju niko ne oseća. X želi da dokaže da je u pravu i počinje svoje putovanje. Nakon nekog dužeg vremena stiže na potpuno isto mesto odakle je pošao. Ovo dokazuje postojanje zakrivljenog trodimenzionalnog prostora. Ali, X ne prestaje sa ovom idejom, on tvrdi da postoji kraći put nego što je dvodimenzionalni i progrize svoj put kroz jabuku” ( www.zvezdarnica.com ). Ove male rute kroz jabuku zovu se, kako je dalje navedeno, „crvotočine“.
Mi možemo biti upoređeni sa ovim malim crvima. Za sada poznajemo tri dimenzije i četvrtu temporalnu dimenziju koju nazivamo vreme. Mogli bismo, analogno tome, putovati kroz četvrtu dimenziju koristeći prečicu, a ona je, jednostavno rečeno, putovanje brzinom koja je veća od brzine svetlosti. Brzina svetlosti ( c ), kao posebna fizička veličina, ugrađena je 1905. godine u čuvenu Ajnštajnovu formulu, koja je potvrđena tek posle 103 godine: E = m*c2, što znači da, ako je masa konstantna, fantastično povećanje brzine dovodi do fantastičnog porasta energije. Ako bi se materija kretala brzinom većom od brzine svetlosti, teoretski je moguće da se budućnost vrati u prošlost. Po navedenoj i nekim drugim Ajnštajnovim jednačinama iz teorije relativiteta, univerzum se ne širi, niti smanjuje, nego rotira i pulsira. Jedna od posledica života u takvom univerzumu, bila bi da je moguće, krećući se potpuno pravim putem, stići na njegov početak. Svaka tačka na rotirajućem univerzumu nalazi se na zatvorenoj vremenskoj krivoj.
Ukoliko bi se desilo da se, ipak, napravi mašina koja pretvara budućnost u prošlost, što je po Ajnštajnu teoretski moguće, pala bi Njutnova klasična mehanika i život bi bio potpuno drugačiji. Naravno, da postoje i druge vremenske mašine sa kojima se treba nositi. Među ostalim, teoretski mogućim rešenjima, je petodimenzionalna rotirajuća crna rupa, poznata kao BMPV crna rupa. One mogu postati vremenske mašine ako se kreću brzinom koja je veća od brzine svetlosti.
Zaključimo da problem vremenskog putovanja još uvek realno nije moguć, ali se prisetimo da je nastala prava pometnja (septembra 2011.) u laboratoriji „Cern“ u Švajcarskoj, kada je, navodno, otkrivena čestica (neutrino) koja ima brzinu veću od brzine svetlosti. Kasnije je to demantovano. Vremenske krive ne mogu biti pristupačne posmatraču i ne mogu biti predmet eksperimentisanja. Na neki način svaka nova ideja o vremenskoj mašini razdvaja stvarnost i iluziju sa zatvorenim vremenskim krivama koje padaju na stranu vremenske iluzije.
Izvor saznanja:
1. www.zvezdarnica.com2. www.planeta.rs
