19. Jan, 2022.

Ponekad se desi da neka jednostavna konstruktorska rešenja budu bolja i praktičnija od složenih, posebno ako je u pitanju mali prostor i preciznost rada elektronike uređaja. Regulatori temperature fabričke izrade daleko su složeniji, sa nešto većim brojem funkcija, ali su opravdano skuplji u odnosu na konstrukcije date na šemi koje, zavisno od potreba, u praksi mogu dati zadovoljavajuće rezultate. Eksperimentisao sam sa različitim regulatorima temperature koji imaju daljinsko relejno upravljanje pomoću senzora od NTC otpornika, ali i sa termistorima fabričke proizvodnje. Kod jednog složenog aparata, sa nekoliko povezanih funkcija, zahtev je bio da se temperatura zadaje sa dva bliska mesta kontrole, pod uslovom da regulator radi u režimu povišene temperature ( 20 - 80 stepeni C ).

Upotreba IC za tražene uslove rada nije bila moguća, tako da sam pribegao veoma jednostavnim šemama koje sam našao u nemačkom časopisu („Radio Fernsehen Elektronik“) koje su se pokazale dosta pouzdanim. Ključ rešenja je upotreba isključivo silicijumskih tranzistora. Regulator sa slike 1. napravljen je na bazi Šmitovog okidnog kola sa temperaturno-zavisnim deliteljem napona u bazi tranzistora T1. U jednoj grani ovog delitelja nalazi se senzor-termistor R8, a u drugoj otpornik R2. Delitelj se napaja stabilnim naponom sa cener diode D1. Okidno kolo upravlja sa naponom koji vlada na termistoru R8. Napon pri kome nastupa prelazak iz jednog u drugi režim tranzistora T1, a time i celog okidnog kola, iznosi oko 1,3 V. Pomoću promenljivog otpornika R4 moguće je podesiti režim u kolu tako da se izabrana temperatura održava konstantnom, a opseg izbora temperature kreće se od 20 do 80 stepeni (C).

U drugoj šemi regulatora temperature izabrani su komplementarni tranzistori (slika 2.). Ovde je davač (senzor) R7 vezan u jednu granu mosta, a ostale grane sačinjavaju otpornici: R2/R3-R4-R1/R8. U jednu od dijagonala mosta vezan je stabilan izvor napajanja od 12 V, a u drugu spoj baza-emiter tranzistora T1. Napon na otporniku R4 iznosi približno 5,8 V. Ako ovom naponu dodamo napon praga tranzistora T1, dobićemo napon preklapanja regulatora temperature, tj. napon pri kome kolo prelazi iz jednog stanja u drugo stanje, odnosno kada se uključuje, ili isključuje zagrevanje preko nekog odabranog grejnog tela.

Tranzistori T1 i T2 u šemi na slici 1. mogu biti poznati domaći, tipa BC-107 - BC109, cener dioda D1 može da bude BZ5, a za D2 i D3 mogu se upotrebiti domaće AAZ21. U šemi na slici 2. za T1 u obzir dolazi neki od domaćih tranzistora BC212 - BC214. Tranzistor T2 može da bude iz klase BC107 - BC109, a dioda domaća AAZ21. Relej treba sigurno da privlači kotvu pri struji od 30 mA ( 12 V ), ili manjoj, a za prebacivanje se koriste mirni kontakti releja. Kao termistor može da se koristi neki manji NTC otpornik, uz uslov da mu se pogodnom obradom ( na šmirgl-šajbni ) debljina tela  znatno smanji i tako poveća otpornost, a istovremeno smanji toplotna inercija, jer mu se time smanjuje i masa. Navedenu radnju treba pažljivo uraditi kako ne bi došlo do oštećenja NTC otpornika. Najbolje je, naravno, upotrebiti fabričke termistore od kojih zavisi preciznost regulacije željene temperature. Izbor odabrane temperature najbolje je kontrolisati, a ujedno podešavati nekim preciznim živinim, ili elektronskim termometrom.

Na kraju, šta se korisno dobilo ovom jednostavnom elektronskom konstrukcijom: pouzdan rad regulatora temperature sa komponentama koje nisu preterano osetljive na visoku temperaturu, male dimenzije uređaja koji nema elektrolitičkih kondenzatora, koji se na visokim temperaturama veoma brzo suše i tačnost regulacije pri izabranoj temperaturi: vrednosti od +/- 1 stepen ( C ) za uređaj sa slike 1. i +/- 0,1 stepen ( C ) za uređaj sa slike 2, što znači da je ovaj dosta precizniji u kontroli zadate temperature. Šeme su proverene u praksi sa rezultatom koji je iznad očekivanog, pošto regulator brzo reaguje i na najmanju promenu temperature. Za stabilan rad regulatora treba koristiti stabilan izvor napajanja vrednosti 12 V ( 300 mA ).

U gradu Vršcu, koji je odvajkada poznat po vinogradima, proizvodnji lekova i brojnim turističkim atrakcijama, interesantna je i pijaca koju nazivamo „Buvljak“, na kojoj se mogu naći brojne stvari za kućnu upotrebu. Pijaca je prošle godine premeštena na novu lokaciju, nedaleko od stare. Stariji meštani iz grada i sa sela kažu da je nekada buvljak bio daleko bolji jer su, pored domaćih trgovaca, dolazili Mađari, Rumuni i Poljaci koji su donosili šaroliku polovnu i novu robu po dosta povoljnim cenama. Danas na vršačkom buvljaku, koji radi četvrtkom i subotom, ima dosta polovne i nove odeće, tehničke robe širokog izbora, stariteta, auto-delova, poljoprivrednih i drugih mašina, kompjuterskih komponenti i drugih sitnica koje zatrebaju svakom seoskom, ili gradskom domaćinstvu. Često se na buvljaku prodaje potpuno nov, ili polovan nameštaj koji se dovozi kamionima.

Buvljak mi je interesantan iz razloga što ljubitelji tehnike, ako se iole razumeju, mogu pronaći dosta delova koji zatrebaju, ili se mogu preraditi i od njih napraviti korisni uređaji i mašine. Primera radi, sa buvljaka sam sastavio računar koji mi radi daleko bolje od mašine koju sam poodavno kupio na kredit za 800 evra. Prvo sam našao potpuno novu matičnu ploču, pa onda sledeći put i druge komponente koje dolaze na nju i koje su u trendu. Sa nekoliko poseta sastavio sam konfiguraciju koja je proradila. Za divno čudo, sve što sam kupovao bilo je ispravno, a plaćanje je funkcionisalo sistemom pogađanja, kako to obično rade na pijacama. Ukoliko se neko ne razume u tehniku, ovakav način kupovine i snadbevanja nikako ne preporučujem. Jednostavno se ne isplati, jer pojedini vešti trgovci nude i pokvarenu, oštećenu, ili odbačenu robu, koju zovemo elektronskim otpadom, te je treba pravilno odložiti. Međutim, ako se neko razume u tehniku, dobro je da ponese neki multimetar sa kojim će ispitati ispravnost onoga što kupuje, pošto i takvo zadovoljstvo trgovci na pijaci dozvoljavaju. Ima i onih koji pristaju na vraćanje neispravne robe. Napraviću samo neka poređenja: nove elektrolite od 2.200 mikrofarada ( 50V ) sam plaćao po 50 dinara, a u prodavnici su deset puta skuplji, diode i tranzistori su sa istim odnosom cena, što je približno  i sa drugim delovima i komponentama. Sve ovo iznosim sa određenom rezervom, pošto je potrebno znanje i spretnost da se na licu mesta utvrdi ispravnost robe.

Pored opisane konfiguracije računara, nedavno sam od odbačenog elektro-motorića napravio idealnu stonu mašinicu ( vidi sliku ), a od elektronike za spoljni hard-disk kompletirao disk velikog kapaciteta koji koristim za arhivu dokumenata. Verovali ili ne, nekada sam od navodno pokvarenih uređaja, uz primenu znanja i veštine, sa sitnim opravkama, dolazio do vrednih mašina koje se, ili ne mogu naći, ili skupo koštaju. Neki delovi su neupotrebljivi i služe samo kao elektronski otpad.

Mnogi će se zapitati, čemu ova moja čudna priča o otpadu i korišćenju delova sa buvlje pijace, kada jednostavno možemo kupiti sve što poželimo u prodavnici tehničke robe? U eri galopirajućeg napretka nauke i tehnike toliko smo se otuđili od manulenog ( ručnog ) rada, da mnogi ne znaju ni za sitne opravke u kući, ili stanu, a kamo li za neku pametnu gradnju, ili naprednu konstrukciju. Ovo se posebno odnosi na omladinu koja uglavnom želi nove i gotove uređaje, a ne zanimaju ih nikakve opravke, gradnje, ili konstrukcije. Dobrim delom su u pravu, ali je posebno zadovoljstvo kada čovek svojom rukom napravi nešto što mu koristi u svakodnevnom životu. Stvaranje i rad ( hobi ) u slobodnom vremenu, ukoliko ga imamo, osvežava naše mentalno zdravlje, pospešuje unutrašnje zadovoljstvo i ubeđenje da smo korisni za porodicu. Pored opravki i ličnog zadovoljstva, korisno je da upotpunimo našu kolekciju alata, pribora i materijala koji nam treba u svakodnevnom životu. Nekada smo kupovali sve što nam dođe do ruke, a danas je najbolje kupiti samo ono što  nam treba, a često se desi da na pijacama ovakvog tipa nađemo robu po ceni koja je smešna i zanemarljiva u odnosu na kućni budžet. Pored svega iznetog, na kraju dajem prednost prodavnicama robe koja je pod garancijom, bez obzira što i kod njih imamo izuzetaka i neprijatnih iznenađenja! Mudri kažu da je iskustvo prava mera da ocenimo šta je najbolje.

 

Voda koju pijemo, pored svog osnovnog hemijskog sastava ( H2O ), u sebi sadrži, za golo oko nevidljive čestice koje su rastvorene, ili nerastvorene i daju joj karakterističan ukus. Destilovana voda je, zbog navedenih osobina, bljutavog ukusa i nije za piće. Za ispitivanje pijaćih voda pomoću električne struje upotrebio sam zanimljiv opto-elektronički uređaj koji je zapaženo debitovao na Republičkoj smotri iz naučno-tehničkog stvaralaštva, koja je održana u Rumi 2004. godine. Pošto je ovaj uređaj i danas aktuelan i veoma koristan za ispitivanje vode koju pijemo, posvetiću detaljniju pažnju njegovoj gradnji i principijelnoj šemi, bez slika kako izgleda, pošto se koristi u školi ( gde sam radio ) kao nastavno sredstvo.

Namena ovog uređaja nije da prečišćava, niti da poboljšava kvalitet vode za piće, već da bude efikasan signalizator stanja bilo koje vode u smislu njenog elektrolitičkog sastava. Brzo izdvojeni koloidni rastvor na elektrodama od aluminijuma ( Al ) i gvožđa ( Fe ), svojom bojom, a pre svega strukturom najbolje potvrđuje kakva je voda koju pijemo. Metod upoređivanja sa destilovanom vodom u jednoj od staklenih posuda ( gde su smeštene elektrode ), je uporedna analiza sastava, a mogućnost analize optičkim putem ( pomoću svetlosti i osetljive foto-ćelije ) indirektno potvrđuje količinu organskih i neorganskih materija u pijaćoj vodi. Ako se izdvoji koloidni rastvor, pored opto-elektronske analize, pruža se idealna mogućnost mikroskopije, odnosno direktnog posmatranja posledica pozitivnog, ili negativnog naelektrisanja ispod objektiva mikroskopa sa velikim uvećanjem. U realizaciji ovog konstruktorskog rada ispitane su vode sa nekoliko izvora sa teritorije Republike Srbije, gde se voda sa izvora Mesić pokazala sa posebnim kvalitetom, a odmah iza nje i voda sa izvora ispod crkve u Zagajici.

Ovim zanimljivim uređajem, koji radi pod visokim naponom ( oko 300 V = ) ne vrši se hidroliza vode, već proces razdvajanja elektrolita na jone ( nosioce pozitivnog i negativnog naelektrisanja ) na elektrodama od aluminijuma i gvožđa. Njihova hemijska ( atomska ) struktura je opredelila da se Al štapić veže za minus pol izvora, a štapić od Fe za pozitivan pol izvora struje visokog napona. Koncentracija materijala ( koloidnog rastvora )  vrši se na svakoj elektrodi, što zavisi kako se koji materijal ponaša prema „plus“, ili „minus“ polu izvora jednosmerne struje na elektrodama, koja se dobije priključenjem mrežnog napona ( 230 V ) na „grec“ spoj. Tako ispravljen napon dostiže do 300 V na svakoj elektrodi, što, traži posebne mere bezbednosti i zaštite od visokog napona.

Pod uticajem visokog napona, samo smo grupisali i razdvojili prenosioce naelektrisanja koje možemo izolovano posmatrati i utvrđivati njihova svojstva i prirodu. Pomoću jakog snopa svetlosti, a delimično spektralnom analizom, mernim instrumentom utvrđujemo stepen prisustva sastojaka vode koju ispitujemo. Posuda sa destilovanom vodom, posle analize, ostaje gotovo čista, a pijaća voda koju ispitujemo, zavisno od njenog kvaliteta, ima manje, ili više koncetrisan koloidni rastvor ( koji kod loših voda liči na žabokrečinu ). Da se ne radi ni o kakvoj optičkoj varci, ispitivanje je vršeno sa više različitih izvora, tako da su rezultati demonstrirani i zvanično prezentovani na pomenutom republičkom takmičenju. Uzeti  uzorci sa deset udaljenih izvora evidentno su pokazali različite situacije ( boja i gustina ) koloidnih rastvora, gde se posebno izdvajala barska voda, koja pored neorganskih, u svom sastavu ima i organskih materija.

U jednom mom ranijem članku ( 16.09.2014. ) pisao sam opširno o prenosnom stereo-pojačalu snage 2 x 40 W koji je, kao opis korisne konstrukcije, naišao na izvanrednu pažnju sa 4.777 posetilaca našeg sajta. Povod za taj opis konstrukcije bilo je druženje u vinogradima izbištanskog kraja i potreba da se ponekad pusti muzika sa kartice mobilnog telefona. Da bi se to uradilo, pošto u vinogradima nema struje, rešenje sam našao sa akumulatorom koji je obezbeđivao neprekidan rad od nekoliko časova. Pitaćete se zašto se ponovo vraćam ovoj temi. Napominjem, za svaku gradnju imam valjan razlog!

 

Prilikom ovogodišnjeg prvog februarskog izlaska u vinograde, kada se okupilo staro društvo, umalo da propadne ugođaj, jer je društvo uz kuvanu rakiju i nekoliko partija tablića tražilo nešto od muzike. Kod sebe sam imao samo mobilni telefon sa dosta muzike na rezervnoj kartici, a zbog glomaznosti ranije pomenutog pojačala rešio sam da ga ne nosim, tako da nisam imao čime da pojačam muziku, pa sam telefon stavljao u čašu, pa onda u kutiju, usput razmišljajući kako smisliti pojačalce koje se može poneti u torbici, a da zadovolji kvalitetom reprodukcije.

 

Odabrao sam najmanju snagu pojačala od 5W i napajanje pomoću četiri kvalitetne Acu baterije koje se mogu puniti preko 1.000 puta. Pošto baterije takvog tipa zahtevaju precizan režim punjenja, kao punjač sam upotrebio adapter od jednog mobilnog telefona kojim se baterija napuni za relativno kratko vreme.

 

U integrisanom kolu pojačala ( TBA 800 ), od kojeg je sagrađen ovaj zanimljivi pojačavač, sakupljene su sve komponente za kvalitetan zvuk. To su desetine tranzistora i dioda, te isto toliko otpornika. Sve to se nalazi na jednom kristalu silicijuma na pločici koja je sa svojim izvodima smeštena u posebno malo plastično kućište sa dvanaest izvoda i sa bakarnim limom za hlađenje.

 

Pošto je plastična kutija malih dimenzija za smeštanje dva zvučnika, zbog stereo izlaza telefona, upotrebio sam stari trik lažne stereofonije stapanjem dva kanala u jedan sa širim spektrom frekvencije, čime se gotovo ništa ne gubi na kvalitetu stereo zvuka, a dobija se dosta na prostoru za ugradnju ostalih zanimljivih dodataka, pre svega korisne led signalizacije. To su signalna dioda punjenja Acu baterije, duo-led dioda kontrole stanja napunjenosti baterije sa bojom crveno-zeleno i signalna dioda rada uređaja. Odabrane su led diode sa malom strujom potrošnje kako bi se sporije praznila baterija, a time dobilo na dužem vremenu reprodukcije. Sve je smešteno u plastičnu kutiju sa dobrim rasporedom komponenti bez šumova i sa dobrom bojom tona.

 

Posle svake zanimljive konstrukcije, obično se pitam o nameni i isplativosti gradnje uređaja. Veoma je praktičan za izlet, vinograd, vikendicu i, zajedno sa mobilnim telefonom, zamenjuje tranzistorski prijemnik, CD ( DVD ) plejer sa dovoljnim kapacitetom baterije za rad od nekoliko časova. Spada u racionalne potrošače energije, jer sa odabranom snagom ima malu potrošnju struje iz Acu baterije koja se može brzo puniti, čime izbegavamo kupovinu skupih alkalnih baterija. Najmanji izdatak za ovu gradnju je pojačalo koje sam, verovali, ili ne, zamenio tonskim modulom iz rashodovanog EI televizora. Ova varijanta zahteva poznavanje svih ulaza i izlaza na pločici modula koja je, kao potpuno ispravna, korisno upotrebljena. Kod ove gradnje imao sam nadogradnju nekih dodatnih funkcija uređaja u odnosu na navedeni komplet ( namerno smanjena snaga izlaza sa 5W na 2W, automatska kontrola napona baterije i njenog punjenja, odnosno pražnjenja do kritične granice ), što se vidi na priloženim slikama. Ostali delovi za gradnju nabavljeni su iz rezervnih delova moje hobi-radionice.

 

Termometar je merni instrument za merenje temperature ( jedinica u SI: kelvin, oznaka K ). Pogrešno ga je zvati toplomer, jer on ne meri toplotu, već temperaturu ( T ), koja se, kao veličina, razlikuje od toplote ( Q ). Može biti sa tečnostima ( živin i alkoholni ), gasni, metalni i elektronski. Njegova upotreba zasniva se na pravilnom  temperaturnom širenju nekog tela prilikom zagrevanja, odnosno njegovom skupljanju prilikom hlađenja. Interesantno je da se termometrom ne meri temperatura apsolutno, već samo razlika temperature. Danas obično koristimo živin ( Hg ), ili alkoholni termometar, ređe metalni, a sve više digitalne termometre koji su nekada bili skupi, a već se mogu naći po veoma povoljnim cenama, ne samo u specijaliziranim radnjama. Za prave sladokusce elektronike izazov je samostalna konstrukcija  digitalnog termometra. Povod za njegovu konstrukciju bilo je stalno praćenje temperature u prostoriji koja se dogreva pomoću solarnog kolektora. U njegovoj elektronici, pored diferencijalnog temperaturnog prekidača, svoje vidno mesto zauzeo je i digitalni termometar.

Prednosti digitalnog termometra nad ostalim termometrima su: njegova preciznost i mogućnost očitavanja temperature na mestima sa izraženo niskom, ili visokom temperaturom, pri čemu koristimo odgovarajuću osetljivu sondu. Kao manu možemo navesti potrebu stalnog napajanja odgovarajućim naponom jednosmerne struje, što se, ako koristimo odgovarajuću bateriju, uopšte ne isplati. Zbog toga je najbolje da imamo mogućnost napajanja iz namenskog ispravljača. Termometar, koji je sagrađen iz kompleta RK 3269, podešen je da se napaja preko stabilisanog ispravljača napona 12 V, strujom od 0,2 A. Merni opseg mu je od -50 do +150 stepeni Celzijusovih. Rezolucija, odnosno mogućnost očitavanja temperature, mu je 0,1 stepen C. Skalu mu čine četiri sedmosegmentna 13,5 mm LED displeja. Dimenzije štampane pločice RK 3269 su 85 mm x 64 mm.

Elektronski termometar u principu predstavlja digitalni voltmetar koji meri napon zavisno od temperature, a koji nastaje na temperaturnom senzoru ( videti sheme ). Koristi se standardno integrisano kolo ICL7107 koje se koristi kao upravljački modul za digitalne voltmetre, koje ima potrebnu automatiku, uključujući i drajvere za LED sedmocifrene displeje sa zajedničkom anodom. Ovaj komplet nije za baterijsko napajanje, što se ne odnosi na RK 3270 sa LCD displejem ( koristi bateriju od 9 V, a troši samo 0,002 A struje, 100 puta manje ).

Pored donekle složene konstrukcije LED termometra, posebno je zanimljiva njegova kalibracija, koja se vrši eksperimentalno. Temperaturu od nula stepeni C dobićemo ako istucani led stavimo u čašu i mešamo ga sve dotle dok se led prestane topiti. U toj zasićenoj mešavini leda i vode stabilna je temperatura nula stepeni. Pozitivnu referentnu temperaturu od 100 stepeni najlakše je pronaći u lončetu ključale vode. Plus 100 stepeni C podešava se potenciometrom P1, a nula stepeni sa potenciometrom P2. Radi sigurnosti, navedene operacije proveriti  nekoliko puta, a radi tačnosti, referentne temperature ( „0“ i „100“ stepeni Celzijusa ) proveravati kvalitetnim živinim termometrom. Tek nakon nekoliko poređenja postiže se velika preciznost merenja ( 0,1  ͦ C ) digitalnim termometrom. Bilo kakvo kolebanje napona neće obezbediti željenu preciznost u radu.

Na kraju recimo da se konstrukcija isplati, ali je dosta precizna i da treba koristiti lemilicu sa regulacijom temperature, pošto sam imao neprijatno iskustvo da sa jakom lemilicom„spržim“ jednu štampanu pločicu. Naime, štampa na pločici je sitna i osetljiva, što za pažljivog konstruktora ne predstavlja poseban problem.

 

Izvor saznanja i nabavke delova za konstrukciju:
1. “Mala škola elektronike”, Vladimir i Željko Krstić, Beograd, 2002. godine,
2. Radio-kompleti ( RK 3269 i RK3270 ), “Kelco Doo” Beograd.

 

Kod upotrebe Al limenki za solarni kolektor, koji sam pre nekoliko godina uspešno pravio sa učenicima osnovne škole u kojoj sam radio, da bi efekat bio što bolji, koristio sam tzv. diferencijalni temperaturni prekidač iz radio kompleta pod oznakom RK 3284. Prekidač nije složene konstrukcije, a može se nabaviti u kompletu ( RK ), zajedno sa delovima i štampanom pločicom. Pored prekidača, u istu kutiju uređaja ugradio sam precizni LED termometar koji pokazuje trenutnu temperaturu odabranog prostora. Pošto se uređaj pokazao preciznim u praksi, opisaću njegovu konstrukciju i praktičnu primenu za solarni kolektor.

Uloga diferencijalnog temperaturnog prekidača je takva da pomoću dva osetljiva senzora “prati” kretanje temperature u određenom ambijentu i da automatski uključuje ( kada temperatura opadne ) i isključuje ( kada temperatura dostigne zadatu vrednost ) ventilator, koji kroz tunel solarnog sistema ubacuje vazduh. U konkretnom slučaju korišćen je ventilator koji radi na 220 V, a pre toga eksperimentalno, zbog mera bezbednosti prema učenicima, ventilator koji se koristi u računarima i koji se napaja jednosmernim naponom od 12 V. Osetljivi senzori ( 2 x KTY81-210 ) postavljaju se na ulaze operacionog pojačavača LM741 u DIP kućištu. Za senzore sam koristio Phlips-ove „hladne provodnike“, što praktično znači  da ovi elementi bolje provode u hladnom nego u toplom stanju.

Promenljivi otpornik senzora je uvek u nizu sa dva stalna otpornika. U levom ogranku ( pogledati shemu ) sa senzorom Th1 su R1+P1, dok se u desnom ogranku sa Th2 radi o otpornicima R2+R3. Kada potenciometar P1 ima istu vrednost kao R3, a oba senzora Th1 i Th2 su na istoj visini, na oba ulaza IC741 dolazi isti napon. Eksperimentom se može utvrditi stanje sondi kada su, objektivno, temperature različite, jer je jedna sonda pri dnu, a druga pri vrhu prostorije. Ispitivanje i podešavanje elektronskog prekidača je dosta precizno, a dalja preciznost u radu itekako zavisi od stabilnog napajanja elektronike uređaja. Da ne bi bilo neprijatnih iznenađenja, najbolje je koristiti ispravljač sa dobrom stabilizacijom i filtracijom napona. Razlika ( diferencija ) temperature se određuje  polupromenljivim otpornikom koji je sa oznakom P1. Veoma je bitno da senzori budu na različitim visinama kontrolisanog prostora. Paljenje ( gašenje ) ventilatora se vrši preko relejnog prekidača ( Re1 ). Ukoliko na kontaktima releja koristimo 220 V, potrebno je uraditi određene mere zaštite od visokog napona, a to su odgovarajući priključci ( kleme ) i  odgovarajuća plastična kutija za uređaj.

Za opisanu konstrukciju elektronskog prekidača koristio sam, kao odvojenu i funkcionalnu celinu sa istim napajanjem, LED termometar ( RK 3269 ), koji očitava trenutnu temperaturu prostorije. Njegova gradnja je daleko složenija od gradnje diferencijalnog temperaturnog prekidača ( pogledati shemu ), a biće opisana u nekom od narednih članaka. Ugradnjom navedene precizne elektronike potpuno sam rešio automatsko uključivanje ventilatora na zadatu temperaturu gornjeg i donjeg praga senzora. Preko jednog se aktivira uključenje ventilatora, a preko drugog njegovo isključenje. Kasnijom dogradnjom rešen je mogući problem u slučaju nestanka struje u mreži ( 220 V ), tako što je dodat jedan NiCd akumulator malog kapaciteta i napona 12 V, koji se automatski puni, a kada nestane struje preuzima funkciju alternativnog napajanja. Navedena konstrukcija demonstrirana je na Republičkoj smotri iz naučno-tehničkog stvaralaštva u Aranđelovcu, 18. maja 2013. godine, kao zapažen rad iz oblasti korišćenja solarne energije.

Izvori saznanja i nabavke materijala za konstrukciju:
1. “Mala škola elektronike”, Vladimir i Željko Krstić, Beograd, 2002. godine,
2. Radio-kompleti ( RK3284 i RK 3269 ), “Kelco Doo” Beograd.

 

Pošto se već dugo i aktivno bavim elektronikom, veoma često od članova moje porodice dobijam opravdana upozorenja da pripazim na nagomilane strujne i druge kablove koji mogu biti potencijalna opasnost od požara. Iako ih često opominjem da o tome itekako vodim računa, nije na odmet još jednom podsetiti samog sebe i sve ostale korisnike blagodeti struje na mere u vezi toga. Ovo je posebno značajno zbog paklenih julskih vrućina koje nas prate već danima.

Električne instalacije u stanu, ili u porodičnoj kući, nisu uvek bezbedne, tako da ih sami, ili uz pomoć profesionalnog električara moramo proveriti. Proveru vršimo od spoljašnjeg priključka kućne instalacije, koji veoma često nije sa odgovarajućim presekom kabla. Dovodni kabal za napajanje razvodne table ( PP-Y ) mora biti 5x4 mm2, a glavni osigurači za tri faze da imaju odgovarajuću amperažu, koja zavisi od ukupne snage potrošača u stanu, ili u kući. Osigurači se po pravilu vezuju na svaki fazni vod. Postoje tri glavna osigurača ( 20 A ), koji su se nekada stavljali na banderu pored kuće i osigurači za pojedine grane potrošača  (6A, 10A i 16 A). Nije dobro da pregorele osigurače pravimo ubacivanjem određenog broja licni, ili da koristimo jeftine automatske osigurače. Za utičnice koristimo osigurače od 16 A, a za sijalice od 10 A.

Veoma česta pojava je da u kutiji sa osiguračima ima vidljivo nagorelih i oštećenih provodnika, zatim da nije izvršena pravilna raspodela snage potrošača po pojedinim fazama koje se označavaju sa R, S i T. Napon između faze i nule, po standardu, treba da iznosi 230 V, a između dve faze 380 V. Kod instalacije je veoma važno da li koristimo FID-ovu sklopku (zaštitni uređaj diferencijalne struje - ZUDS FID 25/0,03A), ili je izvršeno nulovanje. Jedno i drugo ne može zajedno. Nulovanje podrazumeva vezivanje nultog voda (plavi provodnik) i uzemljenja (žuto-zeleni provodnik) u jedno čvorište. U tom slučaju nije moguće postaviti FID-ovu sklopku koja služi za brzo prekidanje strujnog kola u slučaju kvarova, ili dodira faznog provodnika. Loši provodnici, nestabilna i nagorela kućišta osigurača dovode do zagrevanja i do čestih padova napona. Ukoliko je mesto koje se greje u blizini zapaljivih materijala (drvo, plastika, trska, vuna) veoma je moguće izbijanje požara koji se ne sme gasiti vodom. Zbog toga moramo obezbediti provodnike odgovarajućeg preseka ( 3x1,5 mm2, zatim 3x2,5 mm2 i 5x2,5 mm2 ), sa dobrim spajanjem u razvodnim kutijama, kvalitetnom izolacijom i sa odgovarajućom kutijama za osigurače i za brojila ( merenje potrošnje struje, uklopni sat za višu i nižu tarifu ).

U nekim starim objektima obično postoje provodnici sa nedovoljnim presekom koji ne odgovaraju jačim potrošačima. Oni se moraju zameniti, a nikako nastavljati. Veoma precizno su propisani uslovi za polaganje kablova u prostorijama. Dopunsko izjednačavanje potencijala izvodi se tako što se provodljivi odvodni elementi na kadi, ili tuš-kadi, metalnoj kadi, metalnoj tuš-kabini, metalnim vodovodnim cevima, a po potrebi i ostalim cevovodnim sistemima od provodljivog materijala moraju međusobno spojiti pomoću provodnika za izjednačavanje potencijala. Ne moraju se međusobno spajati strani metalni delovi, kao što su ramovi tuš-kabine, prozori, vrata, rukohvati, poklopac podnog slivnika, ispirač WC šolje i slično. Najmanji presek provodnika za izjednačavanje potencijala je 4 mm2, CU, ili vruće pocinkovana dvoredna traka 2,5x20 mm. Kutija za izjednačavanje potencijala ( PS-49 ), po pravilu, se stavlja u kupatilu, a ona mora imati zaštitni kontakt i poklopac. Provodnik od glavnog razvodnog ormara do ispitnog spoja P/F-Y 1x6 mm2 se vodi u zaštitnoj PVC cevi. Za urađeno uzemljenje izvođač je dužan da izda odgovarajući atest, a po potrebi proveri izolovanost ugrađenih provodnika (220 kilooma prema zemlji, odnosno 380 kilooma između faznih provodnika). Za uzemljenje objekta se koristi pocinkovana traka “FeZn”, 25x4 mm2, koja se odvodi na propisan način u zemlju.

Uređaji koje koristimo moraju biti ispravni, te da se napajaju sa odgovorajućim naponom i sa dovoljnom jačinom struje koja itekako zavisi od preseka napojnog kabla. Ako koristimo produžne kablove, i oni moraju imati odgovarajući presek, uzemljenje i dobru izolaciju priključne kutije. Bilo kakvo varničenje u razvodnoj kutiji, ili na spojevima utičnica, grla sijalica i  prekidača je direktna opasnost od požara. Opasni su loši spojevi i nedostatak uzemljenja na priključnim kablovima električnih šporeta, grejalica, lemilica,  bojlera i drugih većih potrošača.

Na kraju recimo da su najčešći uzroci požara: pregrevanje električnih provodnika, kratak spoj, veliki prelazni otpor, varničenje, električni luk i kvarovi na elektrotermičkim uređajima. Zlatno pravilo je da prilikom dužeg odsustva iz kuće, ili stana, isključimo struju svugde gde je to moguće, posebno kod TV aparata i računara. Ukoliko to nije realno moguće ( frižideri, zamrzivači, neka napajanja – alarmi, automati za svetlo ) moramo biti potpuno sigurni u ispravnost i kvalitet strujnih vodova, kao i uređaja koji su stalno pod naponom.

 

Ovih dana imao sam neprijatnu situaciju da prilikom pomoći jednoj sportskoj organizaciji u Vršcu, ni kriv ni dužan, kao slučajni akter događaja budem indirektno odgovoran za probleme sa tehnikom. Pošto nas svako novo iskustvo uči da neke stvari ne ponovimo, iznosim neka moja razmišljanja u vezi ovog problema. Ovo radim sa najboljim namerama, a posebno sa namerom da se lično izvinim članici Opštinskog veća za sport i omladinu (  Julkica Mitrašinović )  za propust za koji sam najmanje odgovoran, ali ne mogu da “perem ruke” od odgovornosti.

Protekog vikenda ( 13.06.2015. ) bio sam na volonterskoj ispomoći za turnir osnovaca u odbojci, koji je trajao čitav dan, sa dosta zanimljivih detalja i sa prilično dobrom organizacijom. Moja konkretna pomoć ogledala se u obezbeđenju ozvučenja koje sam dan pre toga pregledao i ustanovio da je delimično u redu, ali me posebno bunio bežični mikrofon profesionalnog tipa koji je imao prekide u radu. Kasnije sam ustanovio da su u pitanju kablovi koji ga spajaju sa bazom, ali i njegovo nesigurno napajanje. Kada sam video da to nije u redu, bez puno razmišljanja sam upotrebio drugi mikrofon sa koaksijalnim kablom koji je besprekorno funkcionisao. Drugi kvar, koji sam odmah primetio, je da na pojačalu radi samo jedan kanal, te da je neko od ranijih korisnika na isti kanal moćnog pojačala paralelno vezao dva snažna zvučnika ( 2 x 200 W, 4 oma ), što je, zbog smanjenja otpornosti, opterećivalo njegov izlaz. Da bih u startu rešio problem, koristio sam ispravan kanal sa rednom ( serijskom vezom ) dva zvučnika, čime sam izbegao primetno zagrejavanje izlaznog stepena i neprijatno „štucanje“ pojačala snage 400 W. Kasnije, iz radoznalosti pitam, zašto ga ne oprave, a odgovor vlasnika je da se čeka da se pokvari i drugi kanal, što znači da će kvar biti sigurno veći i skuplji.

U drugom delu moje priče dolazi detalj koji je povod ovom članku. Organizator večernjeg turnira u malom fudbalu (neću da ga pominjem zbog reklame) traži malu tehničku pomoć oko muzike za folklorno društvo iz Uljme uz korišćenje iste tehnike, ali po njima ispravnog bežičnog mikrofona. Nisam mogao da odbijem uslugu za koju su hteli da plate, ali nije sve ni u plaćanju, ako su u pitanju sport i omladina. Obezbedio sam volonterski tu uslugu uz pomoć laptopa, ali sam se uplašio kada sam video da je upotrebljen bežični mikrofon o kome sam govorio na početku. Kažu organizatori da su ga probali, ali se na samom otvaranju dešava peh koji nisu očekivali. Mikrofon prekida, čas se čuje, čas ne čuje, što publika doživljava sa malim negodovanjem. Posebno mi je krivo što se kvar ispoljio prilikom obraćanja pomenute članice Opštinskog veća. Kada se organizator setio da promeni četvrtastu bateriju od 9 V, nije bilo prekidanja, ali sam i dalje strepeo zbog oštećenog kabla koji povezuje mikrofon sa bazom.

Naravoučenije svega ovoga je, da se pod hitno mora pregledati i osposobiti tehnika koju koristimo u javnim nastupima, bez obzira ko je vlasnik, ili kome ga ustupa na korišćenje. Saniranje tih kvarova nije velika stavka troškova, kada se ima u vidu koje neprijatnosti možemo doživeti. Lično za mene, ovo je velika pouka da prilikom bilo kakve volonterske usluge, ili ugovorene pomoći, treba da razmislim da li prihvatati nešto što je nepoznato i nepouzdano. Tehnika je takva da su mogući kvarovi i zbog visokih temperature, ali pre svega, zbog nestručnog rukovanja i odsustva bilo kakve kontrole. Tehnika je kao živo biće, treba sa njom pažljivo rukovati, poštovati propisane norme rada, a mikrofone bežićnog tipa povremeno pregledati, posebno spojeve baterije i baze preko koje radi. Uređaje koji su delimično u kvaru treba što pre opravljati  i nikako ne čekati da se desi još teži kvar. Tako ćemo na vreme izbeći neprijatna iznenađenja.

Napredni konstruktori veoma često dolaze u situaciju da im je potreban stabilan izvor jednosmerne struje sa mogućnosti brze promene napona, što zavisi od vrste i namene uređaja sa kojim se eksperimentiše. Korišćenje galvanskih elemenata za takve eksperimente nije isplativo, niti odgovarajuće prilikom izbora željenog napona napajanja. U cilju rešenja tog problema, posvetio sam se samogradnji funkcionalnog višenamenskog ispravljača sa strujama koje svojim vrednostima ne prelaze 1 A, a čiji izlazni napon može da se, grebenastim prekidačem, podešava na željeni nivo napajanja osetljivih komponenti.

Svako jednosmerno napajanje, ukoliko nije „čoperskog tipa“, a dolazi od mrežnog napona ( 220 V ), zahteva četiri koraka: transformaciju, ispravljanje, filtraciju i stabilizaciju. Transformacijom obično pretvaramo viši u niži napon, a može biti i obrnuto. Za konstrukciju navedenog ispravljača upotrebio sam dva mrežna transformatora manje snage zbog zahtevne funkcije za dobijanje pozitivnog i negativnog napona (+12V i -12V), kao i za napone od +5V i -5 V. Snaga transformatora zavisi od preseka njegovog jezgra ( a*b ) koji se meri u cm2. Presek ( S ) se određuje vađenjem kvadratnog korena iz snage transformatora (P), tako da je veoma važno kolika je potrebna snaga za pojedine uređaje (P = U*I ). Za ekperimentisanje sa uređajima veće snage ovaj ispravljač ne može koristiti.

 SimetricnoNapajanje-Sema

Šema za pozitivan i negativan napon napajanja

Ispravljanje napona obezbedio sam pomoću dve ispravljačke diode koje su postavljene na izlazu sekundara transformatora. Radi se o dosta interesantnom spoju, gde je jedan kraj sekundara na nultom naponu napajanja. Za filtraciju napona sam upotrebio elektrolitičke kondenzatore određenog kapaciteta ( 1.000 mikrofarada ) kao i odgovarajuće zavojnice na feritnom štapiću, koje nisu prikazane na šemi, a postavljene su redno između elektrolitičkog i blok kondenzatora. Tako se „pegla“ talasasti izgled napona, što smanjuje brujanje pri radu uređaja koji ispitujemo. Stabilizacija napona urađena je sa poznatim stabilizatorima ( IC ) čiji su izlazi 5V i 12V negativno i pozitivno. Minijaturne su konstrukcije, sa tri izvoda (ulaz, masa i izlaz) sa oznakama: T805 i T812, dok sam kod izvora simetričnog, pozitivnog i negativnog napona upotrebio T905 i T912 stabilizatore. Jačina struje kod ovih stabilizatora ne bi trebalo da bude veća od 1A. Za jače struje mogu se naći odgovarajući stabilizatori. Blok kondenzatori od 100 nF ugrađeni su na ulazu, dok su na izlazu postavljeni elektrolitički kondenzatori kapaciteta 22 mikrofarada. Radi funkcionalnosti uređaja, izbor napona sam rešio sa jednim višepolnim preklopnikom i sa odgovarajućom višebojnom signalizacijom ( odgovarajuće LED-diode ) koja pokazuje o kom naponu se radi. Finalizacija konstrukcije obavljena je preciznim merenjem dobijenih napona i jačina struje pri praznom hodu i sa opterećenjem višenamenskog ispravljača.

Na kraju, često postavljeno pitanje, šta se dobilo sa konstrukcijom i čemu ona služi!? Za rad sa nekim operacionim pojačivačima ( integralnim kolima ) često je potreban pozitivan i negativan napon. Za ispitivanje ispravnosti brojnih uređaja moramo imati stabilan jednosmerni napon i odgovarajuću jačinu struje. Iako je upotrebljena odgovarajuća plastična kutija, na njoj treba ( u planiranoj završnici konstrukcije ) uraditi slovne i brojevne oznake pojedinih napona, kako ne bi došlo do greške prilikom eksploatacije. Uređaj je vredan za svaku preciznu laboratoriju, tako da nam nije potrebno da kupujemo skupe baterije, niti da dobijamo potrebne napone i jačinu struje njihovim serijskim, ili paralelnim vezivanjem. Pošto se radi o strujama čiji je napon ispod 24 V, nisu potrebne neke posebne mere bezbednosti, mada su tačke sa visokim naponom zaštićene sa dobrim izolacijama provodnika i mesta spajanja. Ispravljač se pokazao veoma korisnim u praksi, a posebno je interesantna mogućnost izbora različitih napona pomoću višepolnog prekidača, čime se smanjuje broj izlaznih mesta za napajanje. Može poslužiti i za punjenje osetljivih NiCd i litijum jonskih baterija (akumulatora) mobilnih telefona i drugih prenosnih uređaja, pri čemu se mora dimenzionisati struja punjenja, kao i predviđeni napon.

Izvori saznanja:

  1. http://kesatnet.me/laboratorijsko-napajanje/
  2. “Radioamater”, broj: 8/82,

Republika Srbija se, kao potpisnik finalnih akata konferencije u Ženevi ( RCC-06), obavezala da će prelazak na digitalno emitovanje TV programa u frekvencijskim opsezima od 174-230 MHz i 470-862 MHz i potpuno gašenje analognog servisa u ovim opsezima izvršiti do 17. juna 2015. godine. Planirani poslovi oko izvršenja te obaveze odvijaće se u šest sukcesivnih faza: prva faza Vršac do 30. marta, druga faza Kikinda, Sombor - Subotica do 27. aprila, treća faza Čot - Venac do 18. maja, četvrta faza Avala do 25. maja, peta faza Rudnik-Crni vrh, Deli Jovan, Tornik-Ovčar, Tupižnica do 01. juna i šesta faza Besna Kobila, Jastrebac, Cer-Maljen, Kopaonik do 15 juna 2015. godine ( Informacija preuzeta sa: www.etv.rs ). Prema istom izvoru, digitalnu televiziju trenutno može da prati 93,6 % stanovništva. Iako smo o navedenom prilično informisani preko više izvora i nadležnih organa, neki građani su zbunjeni zbog nedoumica oko nabavke opreme za digitalnu televiziju koja se u nekim selima nudi na crno bez garancije i po različitim cenama opreme i usluga. Pošto ima i onih koji bi na tuđem neznanju da zarade, prenosim neka oprobana lična iskustva, saznanja, moguća iznenađenja i korisne savete.

Tranzicioni period u kome ima digitalnog i analognog emitovanja počeo je od 01. septembra 2014. godine, a do juna 2015. godine će se u potpunosti preći na digitalno emitovanje. Kablovski operateri SBB, KDS, JET TV i BEOGRID, koji posluju u okviru regionalne United Grupe, poručili su svojim korisnicima da ne moraju da brinu da će izgubiti mogućnost da prate TV program. Oni ne moraju nabavljati dodatnu opremu, samo će se opredeliti za odgovarajući izbor digitalnih paketa koji su već u ponudi. Cena zavisi od izbora paketa.

Za prijem signala digitalne zemaljske TV, građani ne moraju da kupe novi televizor, već je dovoljno da nabave odgovarajući STB (Set Top Box) koji ima ulogu da obradi digitalni signal koji je primljen preko antene i prilagodi ga prikazivanju na postojećem televizoru. Cena ovog uređaja, u čijem kompletu su risiver, adapter i odgovarajući kabal, kreće se od 3-4 hiljade dinara. Izbor kabla zavisi od ulaza slike i tona u TV koji može biti preko činčeva (L, R , Video ), skarta, ili HDMI (1,2). Televizori koji imaju samo jedan klasičan priključak antene nemaju mogućnosti da primaju kvalitetan digitalni signal iz STB-a. Zbog toga, oni koji se, ipak, odluče da kupe novi TV, ali i STB uređaj treba da obrate pažnju na znak “Digital TV”, koji označava da uređaj ispunjava sve uslove za kvalitetan prijem digitalnog signala. Na STB uređaju obično stoji zelena kvačica, na što treba obratiti posebnu pažnju prilikom kupovine u prodavnicama, ili od nekog drugog distributera. Najbolje je uzeti STB sa odgovarajućom garancijom.

Mnogi televizori, koji se danas u svetu proizvode, su opremljeni sa STB-om koji je već integrisan u sam prijemnik. Nezavisno od toga da li kupujete takav “kompletan” televizor, ili STB uređaj, treba da ustanovite da li je on namenjen prijemu digitalnog signala DVB-T ( u sebi ima MPEG 2 dekoder i DVB demodulator), ili DVB-T2 standarda (u sebi ima MPEG 4 dekoder i DVB demodulator). Kako je Srbija usvojila DVB-T2 standard prenosa, pri nabavci STB-a neophodno je voditi računa o tome da on ima ugrađen MPEG 4 dekoder i DVB-T2 demodulator, jer će jedino tako biti moguć prijem signala po DVB-T2 standardu i prikazivanje slike na ekranu. Kupovina STB uređaja je jednokratna investicija posle koje građani koji televiziju gledaju pomoću sobne, ili postojeće krovne antene, nemaju nikakve dodatne troškove za gledanje digitalne televizije, a imaće na raspologanju dvadesetak besplatnih televizijskih programa.

Priključenje STB-a na TV je dosta jednostavno, prvo se priključi antenski kabal na STB, zatim kabal za sliku i ton (činč-činč, skart-činč, skart-skart, HDMI), koji vezuje STB sa TV prijemnikom i na kraju adapter (ispravljač) za STB. Sa STB-a uređaja izlaz je obično preko činčeva, skarta, ili HDMI, a na televizoru ćemo imati najbolji video signal i ton preko HDMI kabla. Kod kupovine ovog kabla voditi računa o njegovom kvalitetu i potrebnoj dužini, jer neki lošiji, ili suviše dugi, kablovi nemaju vezu za ton, ili se javljaju smetnje u prijemu. Posle uključenja adaptera STB-a u mrežu, na daljinskom za TV biramo u njegovom meniju vrstu ulaza. Kod nekih starijih TV aparata izbor vršimo tipkom na daljinskom, gde stoji “TV/AV”. Učitavanje digitalnih signala traje dosta brzo, posle čega oni ostaju memorisani. Nakon memorisanja kanala možemo uraditi ostala gruba i fina podešavanja, kao što su jezik, slika (format, svetlo, kontrast, boja), ton, kao i neka napredna podešavanja. Na daljinskom STB-a postoji dosta dodatnih opcija i pogodnosti za rad, tako da je najbolje pogledati uputstvo koje se dobije uz uređaj. Na većini risivera postoji USB priključak, čime je omogućeno snimanje na USB memoriju, ili na neki spoljašnji hard-disk. Moguće je gledanje (vraćanje) omiljenih emisija unazad do 72 sata, snimanje i pauziranje programa, kao i slušanje radio-kanala. Biranje memorisanih digitalnih kanala vršimo na daljinskom STB-a, a daljinski za TV služi za njegovo paljenje i gašenje.

Izvor saznanja:
1.Internet portali,
2.“Službeni glasnik RS”, 13.02. 2015. godine,
3.Obaveštenja nadležnih republičkih organa

PokloniIOtpadSkloni