Pre polaska na duži odmor potrebno je naći nekoga ko će u vašem odsustvu da zaliva cveće. Ovo nije lak problem za rešavanje, jer mnogi odlaze na godišnji odmor, ili su već otišli, ili jedostavno ne žele da brinu o tuđem cveću. Zbog toga se itekako isplati praktična ideja kako sagraditi uređaj koji će u našem odsustvu automatski zalivati cveće, čime ćemo se rasteretiti dela briga oko domaćinstva.

Šema uređaja data je na slici sa koje se vidi da se u saksiju koju treba zalivati stave dve elektrode koje moraju da budu hromirane, ili pocinkovane kako bi se izbegla moguća korozija provodnika. Otpornost između ovih elektroda raste u zavisnosti od toga koliko se zemlja osušila. Kada ova otpornost pređe zadatu vrednost, struja baze tranzistora T1 smanji se toliko da tranzistori T1, T2 i T3 skoro ne provode struju, odnosno ona se kroz T3 smanji do te mere da rele u kolu njegovog kolektora otpusti kotvu, čime se zatvori mirni kontakt „a“ preko koga se uključi mala pumpa za vodu. Posle kraćeg vremena, kada se zemlja natopi vodom, otpornost Rx između elektroda A1 i A2 smanji se taman toliko da tranzistori T1, T2 i T3 ponovo počnu da provode struju, pa rele otvori mirni kontakt.

Nivo okidanja uređaja, odnosno najveća dozvoljena „suvoća“ zemlje podešava se pomoću potenciometra P1. Dioda vezana paralelno namotaju relea služi da zaštiti tranzistor T3 od prevelikog indukovanog napona prilikom promene struje u njegovom kolektoru. Zbog velike ulazne otpornosti kola uređaj je vrlo osetljiv na indukovani napon brujanja od 50 Hz, pa je zato na ulazu vezan blok kondenzator ( C1 ) relativno velikog kapaciteta. Tranzistori T1 i T2 mogu da budu klase BC107, a za tranzistor T3, pored 2N16113, preporučujem BC286.

Na kraju se, po ustaljenom običaju, postavlja opravdano pitanje isplativosti konstrukcije i mogućih iznenađenja ako uređaj zataji u radu. Veoma je bitno da se dobro podesi osetljivost sondi koje se mogu staviti samo u jednu ( najmanju ) saksiju, a u slučaju nestanka struje u mreži efikasno rešenje je preklapanje mreža-baterija koje sam opisao u mom članku na ovom portalu, 25.08.2014.  godine. Voditi računa i o izboru relea ( radni napon, naponi privlačenja i otpuštanja kotve ) kao i male pumpe za vodu koja radi na jednosmernu struju ( 12 V ). Elektroniku treba zaštititi da od vlage, tako da je najbolje da se smesti u neku plastičnu kutiju. Delovi su toliko jeftini i pristupačni da se mogu nabaviti u bilo kojoj specijaliziranoj prodavnici elektronskih komponenti. Preporuka je da se elektronika detaljno ispita u radnom režimu i u određenom dužem vremenskom periodu proveri da ne bi bilo neprijatnih iznenađenja od vode. Rizik sa te strane objektivno postoji ako uređaj nije do kraja ispitan, odnosno proveren njegov rad i ako nije siguran sistem cevčica i plastičnih creva sa kojima dovodimo vodu do saksija sa cvećem. Ovaj sistem može efikasno da radi i kada smo u kući, ili stanu, tako da smo dobili besplatnu zamenu u zalivanju cveća, kako u saksijama, tako i u dvorištu.

Izvor saznanja: Elektor” stručni engleski časopis za elektroniku broj 4/84.

Aluminijum ( Al ) je izvanredan materijal za mehaničke konstrukcije, a sve češće se upotrebljava i u elektronici. Lagan je i mekan pa se lako obrađuje, ali ima i jednu „negativnu osobinu“: ne može se lemiti. Malo je poznata jednostavna metoda lemljenja aluminijuma koju može izvesti svako sa prosečno opremljenom radionicom. U početku je taj posao i meni  izgledao komplikovano, ali spretnost i dugogodišnja praksa u lemljenju pokazuju da nije baš tako.

Čitav problem proizilazi iz brze, gotovo trenutne oksidacije aluminijuma na njegovoj površini, što sprečava dodir aluminijuma sa sredstvom za lemljenje ( cin, tinol ). Da bi se omogućilo lemljenje, potrebno je na neki način brzo i efikasno sprečiti oksidaciju. Za manje komade ovog metala to se može učiniti vrlo jednostavno. Potrebna je lemilica veće snage ( preko 100 W ), cin, ili tinol, kantica sa mašinskim uljem za podmazivanje i nožić, ili žilet. Delove koje želimo zalemiti prvo ćemo prevući slojem cina, ili tinola na sledeći način: na površinu koju lemimo kapnemo nekoliko kapi mašinskog ulja, tako da se površina potpuno prekrije. Ulje će sprečiti dodir vazduha i aluminijuma i na taj način sprečiti oksidaciju. Žiletom, ili oštrim nožićem preko ulja ostružemo površinu aluminijuma tako da postane sjajna. Ostrugani delovi moraju biti stalno prekriveni sa uljem, jer će u protivnom ponovo doći do oksidacije. Pomoću dobro zagrejane lemilice kapnemo rastopljeni tinol sa visine od 10 mm na ostrugane delove koje spajamo, tako da prekrije sve ostrugane delove, jer će posle izgaranja ulja tinol preuzeti zaštitu površine. Dobro zagrejan vrh lemilice prislonimo na površinu aluminijuma i zagrevamo tako dugo dok ulje ne izgori i tinol se „uhvati“ za aluminijum. Potrebno je snažno lemilo zato što je aluminijum dobar provodnik toplote koja će se brzo prenositi.

Na taj način potrebno je prevući oba dela koje želimo zalemiti (čvrsto spojiti). Kada smo to učinili delove međusobno dodirnemo i ponovo zagrejemo dok se ne spoje. Ako je potreban bolji spoj, možemo dodati još tinola, ili cina. Spoj će biti veoma čvrst i posao je završen. Na kraju, za one koji ne veruju da se i aluminijum može lemiti preporučujem da pogledaju ceo postupak u mom serijalu „Mala škola elektronike“, emisija 9, koja se može preuzeti sa YouTube.

U gradu Vršcu, koji je odvajkada poznat po vinogradima, proizvodnji lekova i brojnim turističkim atrakcijama, interesantna je i pijaca koju nazivamo „Buvljak“, na kojoj se mogu naći brojne stvari za kućnu upotrebu. Pijaca je prošle godine premeštena na novu lokaciju, nedaleko od stare. Stariji meštani iz grada i sa sela kažu da je nekada buvljak bio daleko bolji jer su, pored domaćih trgovaca, dolazili Mađari, Rumuni i Poljaci koji su donosili šaroliku polovnu i novu robu po dosta povoljnim cenama. Danas na vršačkom buvljaku, koji radi četvrtkom i subotom, ima dosta polovne i nove odeće, tehničke robe širokog izbora, stariteta, auto-delova, poljoprivrednih i drugih mašina, kompjuterskih komponenti i drugih sitnica koje zatrebaju svakom seoskom, ili gradskom domaćinstvu. Često se na buvljaku prodaje potpuno nov, ili polovan nameštaj koji se dovozi kamionima.

Buvljak mi je interesantan iz razloga što ljubitelji tehnike, ako se iole razumeju, mogu pronaći dosta delova koji zatrebaju, ili se mogu preraditi i od njih napraviti korisni uređaji i mašine. Primera radi, sa buvljaka sam sastavio računar koji mi radi daleko bolje od mašine koju sam poodavno kupio na kredit za 800 evra. Prvo sam našao potpuno novu matičnu ploču, pa onda sledeći put i druge komponente koje dolaze na nju i koje su u trendu. Sa nekoliko poseta sastavio sam konfiguraciju koja je proradila. Za divno čudo, sve što sam kupovao bilo je ispravno, a plaćanje je funkcionisalo sistemom pogađanja, kako to obično rade na pijacama. Ukoliko se neko ne razume u tehniku, ovakav način kupovine i snadbevanja nikako ne preporučujem. Jednostavno se ne isplati, jer pojedini vešti trgovci nude i pokvarenu, oštećenu, ili odbačenu robu, koju zovemo elektronskim otpadom, te je treba pravilno odložiti. Međutim, ako se neko razume u tehniku, dobro je da ponese neki multimetar sa kojim će ispitati ispravnost onoga što kupuje, pošto i takvo zadovoljstvo trgovci na pijaci dozvoljavaju. Ima i onih koji pristaju na vraćanje neispravne robe. Napraviću samo neka poređenja: nove elektrolite od 2.200 mikrofarada ( 50V ) sam plaćao po 50 dinara, a u prodavnici su deset puta skuplji, diode i tranzistori su sa istim odnosom cena, što je približno  i sa drugim delovima i komponentama. Sve ovo iznosim sa određenom rezervom, pošto je potrebno znanje i spretnost da se na licu mesta utvrdi ispravnost robe.

Pored opisane konfiguracije računara, nedavno sam od odbačenog elektro-motorića napravio idealnu stonu mašinicu ( vidi sliku ), a od elektronike za spoljni hard-disk kompletirao disk velikog kapaciteta koji koristim za arhivu dokumenata. Verovali ili ne, nekada sam od navodno pokvarenih uređaja, uz primenu znanja i veštine, sa sitnim opravkama, dolazio do vrednih mašina koje se, ili ne mogu naći, ili skupo koštaju. Neki delovi su neupotrebljivi i služe samo kao elektronski otpad.

Mnogi će se zapitati, čemu ova moja čudna priča o otpadu i korišćenju delova sa buvlje pijace, kada jednostavno možemo kupiti sve što poželimo u prodavnici tehničke robe? U eri galopirajućeg napretka nauke i tehnike toliko smo se otuđili od manulenog ( ručnog ) rada, da mnogi ne znaju ni za sitne opravke u kući, ili stanu, a kamo li za neku pametnu gradnju, ili naprednu konstrukciju. Ovo se posebno odnosi na omladinu koja uglavnom želi nove i gotove uređaje, a ne zanimaju ih nikakve opravke, gradnje, ili konstrukcije. Dobrim delom su u pravu, ali je posebno zadovoljstvo kada čovek svojom rukom napravi nešto što mu koristi u svakodnevnom životu. Stvaranje i rad ( hobi ) u slobodnom vremenu, ukoliko ga imamo, osvežava naše mentalno zdravlje, pospešuje unutrašnje zadovoljstvo i ubeđenje da smo korisni za porodicu. Pored opravki i ličnog zadovoljstva, korisno je da upotpunimo našu kolekciju alata, pribora i materijala koji nam treba u svakodnevnom životu. Nekada smo kupovali sve što nam dođe do ruke, a danas je najbolje kupiti samo ono što  nam treba, a često se desi da na pijacama ovakvog tipa nađemo robu po ceni koja je smešna i zanemarljiva u odnosu na kućni budžet. Pored svega iznetog, na kraju dajem prednost prodavnicama robe koja je pod garancijom, bez obzira što i kod njih imamo izuzetaka i neprijatnih iznenađenja! Mudri kažu da je iskustvo prava mera da ocenimo šta je najbolje.

Voda koju pijemo, pored svog osnovnog hemijskog sastava ( H2O ), u sebi sadrži, za golo oko nevidljive čestice koje su rastvorene, ili nerastvorene i daju joj karakterističan ukus. Destilovana voda je, zbog navedenih osobina, bljutavog ukusa i nije za piće. Za ispitivanje pijaćih voda pomoću električne struje upotrebio sam zanimljiv opto-elektronički uređaj koji je zapaženo debitovao na Republičkoj smotri iz naučno-tehničkog stvaralaštva, koja je održana u Rumi 2004. godine. Pošto je ovaj uređaj i danas aktuelan i veoma koristan za ispitivanje vode koju pijemo, posvetiću detaljniju pažnju njegovoj gradnji i principijelnoj šemi, bez slika kako izgleda, pošto se koristi u školi ( gde sam radio ) kao nastavno sredstvo.

Namena ovog uređaja nije da prečišćava, niti da poboljšava kvalitet vode za piće, već da bude efikasan signalizator stanja bilo koje vode u smislu njenog elektrolitičkog sastava. Brzo izdvojeni koloidni rastvor na elektrodama od aluminijuma ( Al ) i gvožđa ( Fe ), svojom bojom, a pre svega strukturom najbolje potvrđuje kakva je voda koju pijemo. Metod upoređivanja sa destilovanom vodom u jednoj od staklenih posuda ( gde su smeštene elektrode ), je uporedna analiza sastava, a mogućnost analize optičkim putem ( pomoću svetlosti i osetljive foto-ćelije ) indirektno potvrđuje količinu organskih i neorganskih materija u pijaćoj vodi. Ako se izdvoji koloidni rastvor, pored opto-elektronske analize, pruža se idealna mogućnost mikroskopije, odnosno direktnog posmatranja posledica pozitivnog, ili negativnog naelektrisanja ispod objektiva mikroskopa sa velikim uvećanjem. U realizaciji ovog konstruktorskog rada ispitane su vode sa nekoliko izvora sa teritorije Republike Srbije, gde se voda sa izvora Mesić pokazala sa posebnim kvalitetom, a odmah iza nje i voda sa izvora ispod crkve u Zagajici.

Ovim zanimljivim uređajem, koji radi pod visokim naponom ( oko 300 V = ) ne vrši se hidroliza vode, već proces razdvajanja elektrolita na jone ( nosioce pozitivnog i negativnog naelektrisanja ) na elektrodama od aluminijuma i gvožđa. Njihova hemijska ( atomska ) struktura je opredelila da se Al štapić veže za minus pol izvora, a štapić od Fe za pozitivan pol izvora struje visokog napona. Koncentracija materijala ( koloidnog rastvora )  vrši se na svakoj elektrodi, što zavisi kako se koji materijal ponaša prema „plus“, ili „minus“ polu izvora jednosmerne struje na elektrodama, koja se dobije priključenjem mrežnog napona ( 230 V ) na „grec“ spoj. Tako ispravljen napon dostiže do 300 V na svakoj elektrodi, što, traži posebne mere bezbednosti i zaštite od visokog napona.

Pod uticajem visokog napona, samo smo grupisali i razdvojili prenosioce naelektrisanja koje možemo izolovano posmatrati i utvrđivati njihova svojstva i prirodu. Pomoću jakog snopa svetlosti, a delimično spektralnom analizom, mernim instrumentom utvrđujemo stepen prisustva sastojaka vode koju ispitujemo. Posuda sa destilovanom vodom, posle analize, ostaje gotovo čista, a pijaća voda koju ispitujemo, zavisno od njenog kvaliteta, ima manje, ili više koncetrisan koloidni rastvor ( koji kod loših voda liči na žabokrečinu ). Da se ne radi ni o kakvoj optičkoj varci, ispitivanje je vršeno sa više različitih izvora, tako da su rezultati demonstrirani i zvanično prezentovani na pomenutom republičkom takmičenju. Uzeti  uzorci sa deset udaljenih izvora evidentno su pokazali različite situacije ( boja i gustina ) koloidnih rastvora, gde se posebno izdvajala barska voda, koja pored neorganskih, u svom sastavu ima i organskih materija.

Prođoše praznici, već je polovina jaunara 2016. godine, a članovi „Cefiksa“ ugrabe priliku da se uobičajeno sastanu, čestitaju praznike ko kome nije čestitao i razmene pokoju šalu, ali i mišljenje oko projekata koji nas čekaju. Pošto se isključivo bavim primenjenom elektronikom, jedan od uvaženih članova udruženja mi malo u šali, malo za ozbilje kaže da napišem nešto oko uštede energije što može koristiti ama baš svakome. Pošto je za nas cefiksovce obećanje pravilo koje se mora poštovati, bez puno razmišljanja, spremajući moju radionicu od otpada starih računara, raspakujem jedan pokvareni hard-disk ( HDD ) koji se ne isplati opravljati i za nepuna dva sata napravim fantastičnu mašinicu sa šmirgl papirom. Na ovakav korak sam se odlučio iz razloga što sve moje članke vezujem za uređaje koje sam napravio i ispitao koliko su korisni u našem svakodnevnom životu.

Da ostanem dosledan obećanju, pokvareni HDD nisam bacio kao elektronski otpad, a kao drugo, napravio sam ekonomičnu šmirgl mašinu na struju, što sam video kod nekoliko elektroničara i majstora na Internetu. Da bih malo više unapredio tu korisnu mašinicu, umesto napajanja računara, upotrebio sam već napravljeno napajanje od 5 V i 12 V koje mi pokreće zanimljivu mašinicu za šmirglanje. Od pokvarenog hard-diska upotrebio sam deo elektronike koji pokreće step-motor koji ima oko 5400 obrtaja u minuti. Sa hard-diska sam skinuo laserski čitač sa njegovim konektorima i veoma jake magnete koji mi nisu potrebni. Posle uklanjanja tih delova odvrnuo sam posebnim imbusom šest šrafića, skinuo ploču diska i na nju nalepio šmirgl papir koji jednako naleže na nju. Posle sušenja lepka odrezao sam višak šmirgl papira po obodu i na unutrašnjem delu ploče, a onda sam disk ponovo vratio na osovinicu i čvrsto stegao sa pomenutim šrafićima.

Rezultat radne operacije sa starim HDD je izvanredan, mogao sam popraviti sve oštećene, čak i slomljene odvijače, naoštriti istupljeni nožić za skidanje izolacije sa kablova, naoštriti istupljene makaze koje su mi itekako potrebne u hobi-radionici. Takođe, mašinica može poslužiti za oštrenje grafitne olovke, čak istupljenog šila i za druge brojne operacije sa minimalnim utroškom energije. Mislim da sam opravdao obećanje, pošto mašinica može služiti majstorima, đacima, studentima, čak i domaćicama koje se iole razumeju u tehniku, a verovali, ili ne, i za finu obradu noktiju, ali samo onih koji ne pucaju i koji su malo duži.

Za ovu mašinicu možemo koristiti i kompjutersko napajanje, ukoliko imamo neki višak, ali moramo znati kako da ga pokrenemo bez matične ploče računara. Nije preporučljivo da koristimo napajanje direktno iz računara, jer nije praktično, pošto zbog opterećenja prilikom oštrenja alatki dolazi do većih padova napona koji mogu oštetiti komponente računara. Zbog toga je bolje koristiti izdvojeno napajanje, ili poseban ispravljač čemu sam pribegao kao sigurnijem rešenju. Napajanje se efikasno uključuje tzv.  remote ulazom ( zelena žica ) na 24-polnom konektoru. Dovoljno je kratko spojiti remote ( zelena žica ) sa bilo kojim crnim provodnikom  na konektoru, posle čega će ono dati potreban napon za pokretanje step-motora na odbačenom hard-disku. O korišćenju kompjuterskog napajanja, sa raznim varijantama napona, pisao sam detaljnije u članku ( 25.04.2014 ) objavljenom na ovom sajtu.

Izvori saznanja: YouTube sa nekoliko demonstracija.

U jednom od mojih ranijih članaka ( 14.02.2014. ) pisao sam o regulatorima napona sa dve isprobane šeme koje koristim pri konstrukciji regulacije grejnih tela i brzine elektromotora snage preko 2 kW. Nakon dvogodišnje eksperimentalne provere njegovog rada vraćam se priči o regulatorima koji nisu fabričke izrade. Konstrukciju, bez prekida, radim uslužno za jednu privatnu firmu u Vršcu na univerzalnoj štampanoj pločici dimenzija 40 x 40 mm, koja se može smestiti i u okruglu plastičnu kutiju prekidača za svetlo. Posle velikog broja urađenih regulacija, na koje sam za dve godine imao samo dve reklamacije, iako su uslovi za rad regulatora u blizini grejnih tela prilično otežani, opredelio sam se za namensku konstrukciju regulatora za vlastitu kućnu upotrebu. Koristim ga za regulaciju svetla za radnim stolom u mojoj hobi-radionici, za lemilicu, bušilicu, kao i za eksperimente sa različitim vrednostima napona ( 0 V–220 V ) prilikom ispitivanja uređaja. Smešten je u metalnoj kutiji sa nekoliko priključaka promenljivog mrežnog napona i sa signalizacijom mrežnog napona pomoću LED diode.

Regulator napona, pre svega, može se koristiti za klasične sijalice, za lemilice, grejna tela, neke elektromotore, usisivače, a nikako za televizore, računare, niti adaptere većine prenosnih uređaja. Strogo moramo voditi računa koje uređaje priključujemo na regulator, tako da je najbolje da njihovi napojni kablovi budu u blizini uređaja, kako ne bi došlo do neplaniranih i fatalnih grešaka.

Srce samog sklopa je trijak BTA 16/600 ( 16 A, 600 V ) koji je smešten u klasično TO-220 kućište sa izolovanom masom, što podrazumeva da se pri postavljanju na hladnjak ne moraju stavljati liskunski izolatori. Otporno-kapacitivna kombinacija R3-C3 ( pogledati sheme ) obrazuje zaštitno kolo koje sprečava stvaranje smetnji koje su posledica prekidačkog rada trijaka. To je često zapostavljena veličina kod trijaka, obzirom da mnogi obraćaju pažnju na ampere i volte, a miliampere struje gejta zaboravljaju. Ukoliko bi stavili trijak sa izuzetno velikom strujom gejta, naš sklop ne bi korektno radio. Smer struje nije bitan, ali ako postoji mala razlika u osetljivosti trijaka, on će se uključiti na pozitivnoj i na negativnoj poluperiodi naizmenične struje. Otporno-kapacitivna mreža sastoji se od R1, R2, P1, C1 i C2, koja stvara signal naizmeničnog oblika frekvencije električne mreže koji se pojavljuje na vrućem kraju kondenzatora C2. Podešavanjem potenciometra P1 kontrolišemo struju i napon gejta, odnosno provodnost trijaka. Na taj način kontrolišemo intenzitet svetla, ili broj obrtaja elektromotora. Kada napon na krajevima C2 dostigne 30 V, struja će poteći preko kapije ( gejta – G ) trijaka, dovodeći ga u provodno stanje. To stanje trijak će zadržati sve dok napon ne padne na nulu. Onda on zadržava neprovodno stanje  dok se ponovo ne okine. Iako je disipacija na trijaku mala u provodnom, kao i neprovodnom stanju, radi veće sigurnosti, dobro je upotrebiti neki Al hladnjak za odvođenje viška toplote. Od ostalih delova za konstrukciju upotrebljen je dijak ER900, odgovarajući blok-kondenzatori, nekoliko otpornika i štampana pločica.

Uređaj koji sam opisao, i u praksi proverio sa različitim opterećenjima, delimično se razlikuje za grejna tela i za elektromotore, jer kod regulatora elektromotora postoje dva trimer-potenciometra za regulaciju donjeg i gornjeg praga napona. Pošto se radi o visokom naponu, potrebno je izvesti sve potrebne mere bezbednosti i zaštite, a ukoliko smo regulator smestili u metalnu kutiju, obavezno izvesti sigurno uzemljenje te kutije. Preporučuje se njegova ugradnja u plastičnu kutiju sa odgovarajućom signalizacijom prisustva mrežnog napona koji menjamo pomoću opisanog regulatora. Dugme i osovinica potenciometra trebalo bi da budu od plastike radi dodatne sigurnosti od proboja visokog napona.

Izvori saznanja: “Mala škola elektronike”, Vladimir D. Krstić i Željko V. Krstić, Beograd 2002.

Audio video produkcija "Vila", dvanaestom epizodom, završava emitovanje drugog ciklusa serijala "Mala škola elektronike". Autor je profesor Hasan Helja, novinar Sretko Marjanov, a snimatelj Branislav Vila. Video materijal montirala je AVP "Vila". Serijal "Mala škola elektronike" možete da gledate na TV Banat, na portalu evrsac.rs i na sajtu udruženja Centra za energetsku efikasnost cefix.rs, podržalo je Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije. U ovoj emisiji govori se o konstrukciji uređaja.

Audio video produkcija "Vila", jedanaestom epizodom, nastavlja emitovanje drugog ciklusa serijala "Mala škola elektronike". Autor je profesor Hasan Helja, novinar Sretko Marjanov, a snimatelj Branislav Vila. Video materijal montirala je AVP "Vila". Serijal "Mala škola elektronike" možete da gledate na TV Banat, na portalu evrsac.rs i na sajtu udruženja Centra za energetsku efikasnost cefix.rs, podržalo je Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije. U ovoj emisiji govori se o izradi štampanih ploča.

Audio video produkcija "Vila", desetom epizodom, nastavlja emitovanje drugog ciklusa serijala "Mala škola elektronike". Autor je profesor Hasan Helja, novinar Sretko Marjanov, a snimatelj Branislav Vila. Video materijal montirala je AVP "Vila". Serijal "Mala škola elektronike" možete da gledate na TV Banat, na portalu evrsac.rs i na sajtu udruženja Centra za energetsku efikasnost cefix.rs, podržalo je Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije. U ovoj emisiji govori se o pravilnoj upotreni mernih instrumenata.

Kod upotrebe Al limenki za solarni kolektor, koji sam pre nekoliko godina uspešno pravio sa učenicima osnovne škole u kojoj sam radio, da bi efekat bio što bolji, koristio sam tzv. diferencijalni temperaturni prekidač iz radio kompleta pod oznakom RK 3284. Prekidač nije složene konstrukcije, a može se nabaviti u kompletu ( RK ), zajedno sa delovima i štampanom pločicom. Pored prekidača, u istu kutiju uređaja ugradio sam precizni LED termometar koji pokazuje trenutnu temperaturu odabranog prostora. Pošto se uređaj pokazao preciznim u praksi, opisaću njegovu konstrukciju i praktičnu primenu za solarni kolektor.

Uloga diferencijalnog temperaturnog prekidača je takva da pomoću dva osetljiva senzora “prati” kretanje temperature u određenom ambijentu i da automatski uključuje ( kada temperatura opadne ) i isključuje ( kada temperatura dostigne zadatu vrednost ) ventilator, koji kroz tunel solarnog sistema ubacuje vazduh. U konkretnom slučaju korišćen je ventilator koji radi na 220 V, a pre toga eksperimentalno, zbog mera bezbednosti prema učenicima, ventilator koji se koristi u računarima i koji se napaja jednosmernim naponom od 12 V. Osetljivi senzori ( 2 x KTY81-210 ) postavljaju se na ulaze operacionog pojačavača LM741 u DIP kućištu. Za senzore sam koristio Phlips-ove „hladne provodnike“, što praktično znači  da ovi elementi bolje provode u hladnom nego u toplom stanju.

Promenljivi otpornik senzora je uvek u nizu sa dva stalna otpornika. U levom ogranku ( pogledati shemu ) sa senzorom Th1 su R1+P1, dok se u desnom ogranku sa Th2 radi o otpornicima R2+R3. Kada potenciometar P1 ima istu vrednost kao R3, a oba senzora Th1 i Th2 su na istoj visini, na oba ulaza IC741 dolazi isti napon. Eksperimentom se može utvrditi stanje sondi kada su, objektivno, temperature različite, jer je jedna sonda pri dnu, a druga pri vrhu prostorije. Ispitivanje i podešavanje elektronskog prekidača je dosta precizno, a dalja preciznost u radu itekako zavisi od stabilnog napajanja elektronike uređaja. Da ne bi bilo neprijatnih iznenađenja, najbolje je koristiti ispravljač sa dobrom stabilizacijom i filtracijom napona. Razlika ( diferencija ) temperature se određuje  polupromenljivim otpornikom koji je sa oznakom P1. Veoma je bitno da senzori budu na različitim visinama kontrolisanog prostora. Paljenje ( gašenje ) ventilatora se vrši preko relejnog prekidača ( Re1 ). Ukoliko na kontaktima releja koristimo 220 V, potrebno je uraditi određene mere zaštite od visokog napona, a to su odgovarajući priključci ( kleme ) i  odgovarajuća plastična kutija za uređaj.

Za opisanu konstrukciju elektronskog prekidača koristio sam, kao odvojenu i funkcionalnu celinu sa istim napajanjem, LED termometar ( RK 3269 ), koji očitava trenutnu temperaturu prostorije. Njegova gradnja je daleko složenija od gradnje diferencijalnog temperaturnog prekidača ( pogledati shemu ), a biće opisana u nekom od narednih članaka. Ugradnjom navedene precizne elektronike potpuno sam rešio automatsko uključivanje ventilatora na zadatu temperaturu gornjeg i donjeg praga senzora. Preko jednog se aktivira uključenje ventilatora, a preko drugog njegovo isključenje. Kasnijom dogradnjom rešen je mogući problem u slučaju nestanka struje u mreži ( 220 V ), tako što je dodat jedan NiCd akumulator malog kapaciteta i napona 12 V, koji se automatski puni, a kada nestane struje preuzima funkciju alternativnog napajanja. Navedena konstrukcija demonstrirana je na Republičkoj smotri iz naučno-tehničkog stvaralaštva u Aranđelovcu, 18. maja 2013. godine, kao zapažen rad iz oblasti korišćenja solarne energije.

Izvori saznanja i nabavke materijala za konstrukciju:
1. “Mala škola elektronike”, Vladimir i Željko Krstić, Beograd, 2002. godine,
2. Radio-kompleti ( RK3284 i RK 3269 ), “Kelco Doo” Beograd.