01. Apr, 2020.

Radnici mini-hidroelektrane u Kuršumliji nedeljno očiste oko 200 kubnih metara smeća iz kanala koji protiče kroz kuršumlijska naselja i napaja elektranu.Sve to smeće ponovo vraćaju u reku Toplicu, a zatim ga Toplica nosi kroz Prokuplje u Moravu, jer nemaju rešenje za odlaganje smeća. Kanal koji dovodi vodu do elektrane služi kao plutajuća deponija, pa ga čiste najmanje tri puta nedeljno.

Smeće se najčešće nagomilava pored jednog od mostova, radnici ga tovare u kolica i prebacuju sa druge strane mosta ponovo u kanal koji ga odnosi dalje ka Toplici.

- Za samo dva-tri dana ispred ove ćuprije doplovi nekoliko stotina flaša koje mi vilama vadimo u kolica i prebacujemo pet metara dalje ponovo u kanal, kako bi voda normalno tekla. Kad ove flaše dođu do centrale, one preko preliva odlaze u Toplicu - kaže jedan od radnika centrale.

U komunalnom preduzeću navode da kanal pripada hidroelektrani i da su oni dužni da ga održavaju. S druge strane, meštani kažu da su odgovorni za nagomilavanje otpada u kanalu, ali da bi komunalna inspekcija trebalo da kažnjava one koji bacaju smeće.

Pored mostića, gde radnici ručno prebacuju smeće, postoji kontejner namenjen za plastičnu ambalažu, ali je uvek prazan. Radnici elektrane kažu da je mali za tu količinu smeća, a nemaju prevozno sredstvo da ga odvoze na deponiju.

Glavni grad Norveške, Oslo, ima veliki problem sa nedostatkom otpada jer se polovina grada i većina škola greju spaljivanjem otpada. Oslo je grad koji je ekološki vrlo osvešćen i veliki deo otpada u njemu se preradi, pa je počeo da "pati" od nestašice glavnog izvora energije. Otpad su počeli da uvoze iz Engleske, Irske i Švedske. "Voleo bih da uvozim i iz SAD-a. Transport morem je jeftin", rekao je šef jednog takvog pogona za preradu smeća Pal Mikelsen.

Isti problem imaju i neke druge zemlje i gradove Severne Evrope, koji su poslednjih godina toplotnu energiju počeli da proizvode spaljivanjem otpada. "U toj regiji se godišnje proizvede samo 150 miliona tona otpada, što je veoma malo da zadovolji apetite svih postrojenja koja na taj način proizvode toplotnu energiju. Potrebno je više od 700 miliona tona, a Švedska gradi još takvih postrojenja, kao i Austrija, Nemačka...", rekao je Mikelsen. Stokholm je čak uverio neke norveške preduzetnike da otpad prodaju Švedskoj, tako da mnogobrojni kamioni i brodovi s otpadom putuju tamo.

S obzirom na to da je Norveška jedan od deset najvećih izvoznika nafte i plina, ima ogromne rezerve uglja i vrlo razgranatu mrežu hidroelektrana, činjenica da se greje na otpad nekima je potpuno bizarna. Međutim, Mikelsen objašnjava da je spaljivanje otpada "igra obnovljivom energijom, kako bi se smanjila upotreba fosilnih goriva".

Iako su u Evropi neka područja preplavljena otpadom, poput Napulja, Oslo ipak ne prihvata bilo kakav otpad. Radije uzima "čistiji i sigurniji" engleski otpad.

Izvor: ekokuce.com

Pripremila: Dragana Žarkov II - 4

Oko 37 tona opasnog medicinskog otpada reciklirano je tokom 2010. godine u regionalnom Centru za reciklažu medicinskog otpada u Zdravstvenom centru u Prokuplju.

U tom centru uništava se medicinski otpad iz svih zdravstvenih ambulanti, bolnica i domova zdravlja iz jugozapadne Srbije. Reciklaža se vrši po najsavremenijoj tehnologiji koju je propisala Evropska unija.

Ceo sistem upravljanja opasnim infektivnim medicinskim otpadom kreće od sakupljanja specijalizovanim vozilom "autoklavom", do dopremanja u Reciklažni centar u Prokuplju gde se vrši njegova selekcija i sterilizacija.

Posle sterilizacije otpad se drobi i od njega se dobija sterilna masa koja je bezopasna po zdravlje ljudi i životnu okolinu. Ona se na kraju otprema na sanitarnu regionalnu deponiju.

Izvor: Beta

Pripremila: Natalija Đorđević III-4

Ovo je tragicna nacionalna bruka.

Isto ovo se dogodilo prosle godine u prolece na Drini, na jezeru Perucac, kod Bajine baste. Kad je poceo da se topi sneg, krenule su sa okolnih brda bujice i sobom u jezero donele tone otpada i djubreta koje je oko potoka i recica ranije odlagano. Tako se svo djubre iz okoline, bacano u potok i oko njega naslo u jezeru. Kao sto se na ovom snimku napravio "cep" na suzenju recnog toka, tamo je prepreka bila brana od hidroelektrane. I tek tada se saznalo da niko - od hidroelektrane, preko opstine, do Srbijasuma - nema opremu kojom bi se sa povrsine jezera uklonilo smece i otpad koji plivaju.

Drugim recima - o ovome niko nije ni razmisljao, bas ih briga.

A oprema postoji - to je camac odgovarajuceg oblika, sa alatom za prikupljanje i presovanje pet boca i ostalog. Proizvode je u pametnijim drzavama, u kojima pet amabalaza nije djubre, nego polusirovima koja se preradjuje. A kad se za to proculo (posle snimaka koje je napravio Jovan Memedvic sa RTS), onda se saznalao da bi takvi camci mogli lako da se naprave i kod nas. Kad god vidim ovakve stvari (a ima ih puno), setim se one mo.ron.ske ideje da "Srbija moze da hrani pola Evrope"

Moze - kao sto i Morava moze da bude cista i bistra.

Izvor: Blic

Priredila: Natalija Đorđevic III-4

Budi Eko fin

Baterije svih oblika i veličina su prenosiv i praktičan izvor energije. Tokom nestanka struje, telefonske linije i dalje rade jer su opremljene baterijama. Pomažu i kod oscilacija napona i obezbeđuju napajanje kako za kućne računare tako i za potrebe bolnica.

Sa stanovišta zaštite životne sredine, baterije su proizvodi koji sadrže opasne supstance. Bez obzira na to koliko se baterije međusobno razlikovale jedno im je zajedničko: sve sadrže elektrolit i teški metal. Problem koji se javlja nakon što prestanu da budu upotrebljive je što se najčešće odlažu na komunalne deponije zajedno sa otpadom iz domaćinstava. U sredini koja vlada na deponijama baterije korodiraju, teški metali se rastvaraju i dospevaju u zemljište, a odatle se ispiraju u podzemne ili površinske vode. Ako se baterije spale, teški metali dospevaju u vazduh u obliku finih čestica ili ostaju u pepelu. Pre ili kasnije, zbog neodgovornog postupanja sa baterijama dolazimo u kontakt sa teškim metalima putem vazduha, vode ili hrane.

Zbog mnogih štetnih uticaja koje teški metali imaju na zdravlje ljudi (a ja dodajem: i životinja) do danas je usvojen niz direktiva čiji je cilj regulisanje označavanja i postupanja sa baterijama što uključuje njihov transport, sakupljanje, razvrstavanje i tretman. Republika Srbija ima od 2010. godine odgovarajući pravilnik kojim se propisuje postupanje sa baterijama. Ali šta se dešava u praksi? Koliko često primetite obaveštenje na vidnom mestu da u određenoj radnji možete ostaviti svoje istrošene baterije? Znamo li šta se dešava sa sakupljenim baterijama u našim firmama, školama i prodavnicama?

U zemljama gde se zakonska regulativa primenjuje uz odgovarajuću kaznenu politiku, postoje mnoge firme koje preuzimaju baterije i vrše njihovu reciklažu. Korisnici svoje baterije ostavljaju u centrima za sakupljanje baterija koji takođe podležu pravilima za privremeno skladištenje kako opasnog, tako i neopasnog otpada.

Baterije se razdvajaju po svom hemijskom sastavu, a zatim recikliraju. Metali se u tom procesu izdvajaju i prodaju industriji. Teški metali su ograničene sirovine što utiče na rast njihove cene. Kad je tako, zašto nema više onih koji se bave izdvajanjem i prodajom istih?

Odgovor verovatno leži u činjenici da se još prilikom dizajniranja većine baterija nije razmišljalo o njihovom iskorišćenju nakon što dotraju. Količina vrednih metala u njima je niska, a tehnologije za njihovo ponovno dobijanje komplikovane i skupe, naročito kad se uzme u obzir broj različitih vrsta baterija. One koje su najisplativije za reciklažu su olovne i za to je zaslužna automobilska industrija koja je to i omogućila još početkom dvadesetog veka. Treba imati u vidu i da postrojenja koja se bave reciklažom baterija moraju ispunjavati rigorozne standarde koji se tiču emisija štetnih supstanci u životnu sredinu što se, između ostalog, postiže ugradnjom skupih filtera i detektora za teške metale u krugu postrojenja. Sakupljanje, transport i tretman postaju isplativi tek ukoliko postoji stalan dotok sirovine i ukoliko cene na tržištu metala ne variraju značajno. Firme koje se bave proizvodnjom baterija i akumulatora u Srbiji na osnovu pomenutog pravilnika imaju obavezu da preuzimaju (i tretiraju) baterije ali to čine samo za one koje su sami proizveli i samo ako baterije nisu oštećene. Ako pretpostavimo da jesu oštećene, ko je dužan da ih preuzme i pobrine se za njihovo odlaganje?

Problem postupanja sa baterijama u Srbiji nije nerešiv ali zahteva plan. Da li se više isplati izgradnja postrojenja za reciklažu ili izvoz baterija u inostranstvo? U svakom slučaju apsolutno je neophodno napraviti mrežu centara za sakupljanje baterija i odrediti mesta za njihovo (privremeno) skladištenje. Zakonska regulativa, i kad je imamo, ne pomaže mnogo ako ne postoje uslovi za njeno sprovođenje. Građani Srbije su sa pravom zabrinuti za svoje zdravlje i svest o pravilnom postupanju sa baterijama će lako naći svoj put do potrošača. Potrebno je da nadležne institucije prvo naprave konkretne korake, a onda svim žiteljima daju jasna i jednoznačna obaveštenja i uputstva. Dok se ti koraci ne naprave, šta je ono što možemo da učinimo?

Pomak se pravi nizom akcija za najmlađe kojima se deci (ali i roditeljima) ukazuje na važnost odgovornog postupanja sa baterijama, a društveno odgovorne firme mogu organizovati zajednička predavanja za svoje zaposlene. Više puta do sada su organizovana prikupljanja baterija u okviru raznih ekoloških manifestacija. Umesto jednom, mogu se organizovati više puta godišnje i biti bolje medijski propraćena. Poželjno je koristiti punjive baterije; jesu skuplje od običnih ali se ulaganje u njih isplati na više nivoa. Pravilnom upotrebom baterija po specifikaciji proizvođača produžava se njihov radni vek i odlaže trenutak odlaganja. Kad god kupite uređaj koji koristi baterije, bez obzira da li je to baterijska lampa, ručni sat, mobilni telefon ili automobil raspitajte se kod prodavca da li prihvata istrošene baterije. Možemo biti i prijatno iznenađeni.

Autor teksta: Dragana Grujičić

Korisni linkovi:

http://batteryuniversity.com/learn/

Pravilnik o načinu i postupku upravljanja istrošenim baterijama i akumulatorima „Sl. glasnik RS“, br. 86/2010: http://www.kombeg.org.rs/Slike/CeTranIRazvojTehnologija/pravilnik%20baterije%20i%20akumulatori.pdf

EU: http://ec.europa.eu/environment/waste/batteries/index.htm

SAD: http://www.epa.gov/osw/conserve/materials/battery.htm

O autoru:

Dragana Grujičić je rođena 1982. godine u Beogradu. Nakon završenih osnovnih akademskih studija stekla je zvanje analitičar za zaštitu životne sredine. Bila je autor/koautor radova na domaćim i međunarodnim konferencijama i učestvovala na brojnim seminarima i ekološkim kampovima. Stručnu praksu je završila u Agenciji za zaštitu životne sredine, Ministarstva energetike, razvoja i zaštite životne sredine. Trenutno završava master studije i aktivan je član strukovnog udruženja Ambasadori održivog razvoja i životne sredine gde je asistent na programu Eko-škole.

 

Izvor: senergy.rs

Priredila u okviru projekta "ZNANJE PODELI, NAGRADU OSVOJI" Željana Jokić, III-2

Pokupim oko 100 kilograma boca, a u proseku 20 dinara je kilogram. Zaradim između 1.500 do 2.000 dinara, kaže Boro Sekulić, penzioner iz sela Šumarice kod Kraljeva.

KRALJEVO - Boro Sekulić, penzioner iz sela Šumarice kod Kraljeva, od otpada i smeća koje mu donosi Morava već godinama porodicu vodi na more. Kad sezona nije dobra ima, kako kaže, bar za džeparac.

Najbolji "ulov" donose mu, kako kaže, vodene bujice, koje samo u par dana na obale Morave znaju da izbace tone otpada. "Sve ću ja to da pokupim i odnesem tamo gde treba", kaže Boro Sekulić. U odnosu uloženo-zarađeno, lagana šetnja pored reke sedamdesettrogodišnjem Bori donosi pozitivan rezultat. Vreme vađenja jedne boce je, kaže, samo desetak sekundi.

"Pokupim oko 100 kilograma boca, a u proseku 20 dinara je kilogram. Zaradim između 1.500 do 2.000 dinara", kaže on. Svaka prazna flaša iz reke Bori je jedan korak bliže morskoj plaži. Od smeća sa obala Morave svoju porodicu Sekulić vodi na letovanje svake godine.

"Sad ovu turu kad nakupim i prodam odmah pare nosim u agenciju da platim more", kaže Bora. On dodaje da flaša ima dovoljno za sve, jer su, kako kaže, obale Ibra i Morave duge, a otpada ima dovoljno i za mladu radnu snagu.

Izvor: Kurir

Pripremila: Olivera Olujić  III-4

Proces reciklaže obuhvata: sakupljanje otpada, izdvajanje, preradu i izradu novog proizvoda. Otpad nije dovoljno samo smanjivati i izbegavati. Potrebno ga je razdvajati na mestu nastanka prema vrstama otpada, jer samo odvojeno sakupljeni otpad može se iskoristiti. Reciklaža je skup aktivnosti kojima se obezbeđuje ponovno korišćenje otpadnih materijala.

Reciklaža se primenjuje sa tri osnovna principa tri slova R (RRR)

  • R - reduce - smanjiti
  • R - reuse - ponovo koristiti
  • R - recycle – reciklirati

Iako milioni tona dragocenih metala leže u fiokama stolova potpuno beskorisno, ipak recikliranje elektronskog otpada dovodi do problema toksičnosti i zagađenosti  supstanci koje nastaju kroz procese reciklaže.

Više od 38 različitih hemijskih elemenata se može pojaviti kao priozvod procesa reciklaže elektronskog otpada, od kojih neki mogu biti zaista štetni za životnu okolinu i oni se moraju uništiti u posebnim postrojenjima, jer ne postoji mogućnost njihovog iskorišćenja na bolji način.

Danas je posao reciklaže elektronskog otpada u svim oblastima razvijenog sveta veoma rasprostranjen i brzo se razvija. Elektronski sistemi za preradu EE otpada su sazreli u poslednjih nekoliko godina, nakon povećane regulatorne, javne i komercijalne inicijative, a srazmerno rastu preduzetničkih interesa. Deo ove evolucije je izazvao ozbiljnije razdvajanje elektronskog otpada iz energetski intenzivnih procesa, za razliku od  konvencionalne reciklaže, gde se oprema zasnivala na formi sirovog materijala. Ovo se postiže putem diverzije i ponovnog regenerisanja različitim hemijskim i fizičkim procesima.

Audiovideo komponente, televizori, video rekorderi, stereo oprema, mobilni telefoni, drugi ručni uređaji i računarske komponente sadrže vredne elemente i supstance pogodne za regenerisanje, uključujući olovo, bakar i zlato...

RECIKLAŽOM SE POSTIŽU SLEDEĆI CILJEVI:

  • Štednja sirovinskih resursa (svi materijali potiču iz prirode i ima ih u ograničenim količinama)
  • Štednja energije (nema trošenja energije u primarnim procesima, kao ni u transportu koji te procese prati, a dobija se dodatna energija sagorevanjem materijala koji se ne recikliraju)
  • Zaštita životne sredine (otpadni materijali degradiraju životni ambijent, pa se reciklažom štiti životna sredina)
  • Otvaranje novih radnih mesta (procesi u reciklaži materijala podrazumevaju ulaganje znanja i rada, što stvara potrebu za radnim mestima).

MATERIJALI ZA RECIKLAŽU

  • U pogledu mogućnosti ponovnog iskoršćenja, materijali mogu biti:
  • Reciklabilni (mogu se iskoristiti ponovnim vraćanjem u proces proizvodnje)
  • Nereciklabilni (ne mogu se vratiti u proces i koriste se za dobijanje energije - spaljivanjem ili se na ekološki bezbedan način skladište)
  • Opasni – hazardni (materijali koji su štetni za coveka i njegovo okruženje)
  • Bezopasni (materijali koji nisu štetni za čoveka i njegovo okruženje)

U našoj okolini svakodnevno nastaju velike količine otpada koji bi mogao biti recikliriran.

Izvor: www.ereciklaza.com

Priredio: Uroš Kiš, II-2

Nedavno je broj ljudi na zemlji premašao brojku od 7.000.000.000 (sedam milijardi). Zaista izuzetno veliki broj. Da li ste se ikada zapitali šta svi ti ljudi jedu?! Koja je hrana najzastupljenija?! Znamo svi da dosta veliki broj ljudi gladuje...

Povodom tog dana National Geographic je napravio zanimljiv prikaz koliko se na godišnjem nivou pojede životinja! Brojevi su zaista zapanjujući i čvrst dokaz kako hrana zaista nije adekvatno raspoređena. Samo broj pilića / kokošaka premašuje više od sedam puta ukupan broj ljudi što bi značilo da sviki stanovnik planete zemlje bi trebalo da za godinu dana pojede barem 7 pilića ili kokošaka a znamo da to nije tako!

Kada sledeći put bacate ostatke hrane setite se podataka sa slike i pomislite na one koji nemaju pa prilikom sledeće kupovina pokušajte da budete efikansniji!

Naučnici upozoravaju da je količina svemirskog otpada dostigla kritičnu tačku.

Nacionalno istraživačko veće iz Amerike saopštava da komadi otpada mogu da naprave fatalne posledice kod svemirskih brodova, raketa ili satelita.

Otpad je nastao od starih satelita i druge opreme koju je čovek poslao u zemljinu orbitu. Đubreta ima toliko da se već sada sudara stvarajući sve više sitnih čestica koje donose probleme. Naučnici navode kako je 2007. Kina sprovela testiranje antisatelitskog oružja koje je uništilo stari satelit tako što ga je pretvorilo u 150.000 komada većih od 1 cm.

Procena je da postoji oko 22.000 velikih komada otpada koji može da napravi nemerljivu štetu.

Izvor: Domio magazin

Pogledajte šta su novinari Domino Magazina pronašli u samom centru Beograda.

Mesto gde se Topčiderska rekla uliva u Savu izgleda kao da ste zakoračili u kanalizacionu cev. Neposredno ispod velelepnog mosta koji će spojiti Novi Beograd i Sajam, samo nekoliko kilometara od strogog centra Beograda i odmah na ulazu u Adu Ciganliju gde se okuplja stotine hiljada Beograđana zatičemo zastrašujući prizor.

Vodom plutaju fekalije, otpadne vode, gomile đubreta, plastične flaše i kese. Smrad je toliki da skoro pa ne može da se diše. Koliko je situacija alarmanta govori i podatak da iz vode neprekidno izlaze mehurići gasa nastali raspadanjem materija.

Upravo ovde mladi članovi veslačkih klubova Partizan i Crvena Zvezda prolaze svakog dana, a na istom mestu smo videli i učenike Brodarske škole.

Zamislite kako će samo biti kada počnu letnje vrućine. Obratite pažnju na fotografiju mosta koji bi trebalo da predstavlja Beograd, a onda ispod njega pogledajte fekalije koje plivaju Savom.


Izvor: Domio magazin

PokloniIOtpadSkloni