10. Jul, 2020.

Komon rejl sistem je takoreći preko noći učinio dizel motore znatno efikasnijim, tišim, čistijim dinamičnijim i ekonomičnijim. Prvu generaciju revolucionarnog sistema ubrizgavanja pratio je obavezni turbo punjač, a režim pritiska ubrizgavanja iznosio je prvobitnih 1.350 bara. Već druga generacija podiže pritisak u zajedničkoj cevi iz koje se odvajaju uže cevi sa brizgaljkama za  napajanje svakog cilindra posebno na 2.000 bara zahvaljujući solenoidnim ventilima, dok je najnovija, treća generacija sa piezo brizgaljkama omogućila još veći pritisak koji se penje na 2.200 bara. Piezo brizgaljke, ustvari predstavljaju vrlo precizne ventile sa iglicama koji omogućuju znatno brže i preciznije ubrizgavanje goriva od nekoliko frekvencija u jednom ciklusu paljenja, zahvaljujući naponu koji se stvara na keramici. Na ovaj način unos goriva može se smanjiti sa dosadašnjih 16, na samo 4 grama po ciklusu. Takođe, ostvareno je i preciznije doziranje u odnosu na broj obrtaja motora, od početnih do onih kada je obrtni moment sile najveći, a to je iznad 1.600 o/min do visokih iznad 3.000 o/min. Time je izbegnuta i pojava takozvane turbo rupe karakteristične kod prvih modela sa komon rejl dizel motorima.

Zanimljivo je da je prvi auto koji je u sebi imao ugradjen komon rejl sistem bio „alfa romeo 156“ sa petocilindričnim JTD agregatom zapremine 2,4 litra, da bi se odmah zatim pojavio i Mercedes sa modelom „C220 CDI“.

Očekuje se da do 2014. godine, kada na snagu stupe norme Euro 6, pritisak ubrizgavanja u komon rejl sistemima iznosi čak 2.500 bara. Računica kaže da će sa novim pomakom prosečna potrošnja dizel agregata u modelima iz C segmenta (Ford Focus, Toyota Corolla, Opel Astra, VW Golf) iznositi samo 3,6 litara na 100 kilometara što je  po danšnjoj ceni goriva jedan od najvećih aduta ovog revolucionarnog sistema.

Izvor:  topspeed.rs

Naučnici Centra za organsku fotonika i elektroniku (COPE), Instituta za tehnologiju u Džordžiji, u saradnji sa Univerzitetom Perdju, uspeli su da razviju novu vrstu efikasnih solarnih ćelija. Osnovna razlika, u poređenju sa do sada korišćenim tehnologijama je organsko poreklo ćelija, što u krajnjoj liniji omogućava njihovu reciklažu. Podloga za solarne ćelije se izrađuje od drveta, ali se mogu koristiti i tkiva manjih biljaka. Da bi se postiglo da solarne ćelije budu brzo reciklirane u vodi, na sobnoj temperaturi, izrađuju se na podlozi od celuloznih nanokristala (CNC).

Iako je konačna verzija još uvek daleko, veruje se da će po prvi put biti razvijena tehnologija koja omogućava potpunu reciklažu proizvoda nakon korišćenja. Prema tvrdnjama naučnika zaposlenih na ovom projektu, do sada su uglavnom korišćene podloge od stakla, plastike i naftnih derivata, a sada se po prvi put solarne ćelije izrađuju na organskoj osnovi. Projektom je rukovodio profesor Bernard Kipelen, koji naglašava da je neophodan uslov bio da se izrade solarne ćelije koje se mogu reciklirati. U suprotnom, rešavanjem problema zavisnosti od fosilnih goriva, stvara se problem tehnologije koja na kraju svog "životnog ciklusa" nije razgradiva i pogodna za reciklažu.

CNC podloga (od celuloznih kristala) na kojoj je izrađena ova solarna ćelija, ima osobinu provođenja svetlosti (poput lišća na drveću), čime se omogućava da svetlost prvo prodre u unutrašnjost ćelije, da bi tek nakon toga bila apsorbovana od strane tankog sloja poluprovodnika koji je takođe organskog porekla. Iako trenutna efikasnost ovih solarnih ćelija na drvenoj osnovi nije impresivna (2,7%), naučnici tvrde da je to ipak veliki pomak na polju razvoja ćelija na organskoj podlozi. Uz podnošenje privremenog patenta na proizvod, naredni korak naučnika iz Džordžije je dostizanje nivoa efikasnosti preko 10%, koji inače ostvaruju ćelije izrađene na osnovama od stakla i naftnih derivata.

Izvor teksta: reciklirajte.me

Tekst pripremio: Tomislav Milunov, II-7

Sijalice sa vlaknom od volframa, nastale krajem 19. vijeka, povučene su iz prodaje poslednjeg dana 2012. u Evropskoj uniji (EU), a njih zamjenjuju štedljivije, koje su pet puta efikasnije i troše 60-80 odsto manje struje. Računa se da će godišnja ušteda, po tom osnovu u EU biti jednaka potrošnji struje njene članice Rumunije. Od 2008. je EU donela zakon o postepenom povlačenju klasičnih sijalica iz prodaje zbog veoma niskog koeficijenta korisnog dejstva koji praktično iznosi svega od 09:55 odsto dovedene energije koja se pretvara u svetlost, a ostalo ide na toplotu.

Francuska je 2009. zabranila upotrebu sijalica od 100V, 2010. od 60V, zatim 2011. od 40, a od 1. januara 2013. neće biti ni sijalica od 25 V.

Klasična sijalica koju je pronašao engleski naučnik Džozef Vilson Svon, a unapredio Tomas Edison krajem 19. vijeka, biće zamenjene fluorescentnim, halogenim i LED sijalicama.

Ubuduće će u EU u domaćinstvima i za javno osvetljenje biti korišćene savremene štedljive sijalice koji su evolutivni naslednici fluorescentnih sijalica cevnih, koje su postojale već 1930-ih.

"Fluo-cevi" proizvode dovoljno jaku svetlost uz manju potrošnju struje, ali su njihovo "neprirodno" svetlo, treperenje, dimenzije i neophodni dodatni elektro elementi uticali da budu veoma slabo zastupljene u domaćinstvima.

Savremene "štedljive" sijalice koje su se pojavile krajem 1980-ih, iako rade na istom principu kao velike "fluo-cevi", znatno su unaprijedjene.

Sastavni djelovi "štedljive" sijalice su posebno oblikovana minijaturna fluo-cev i odogovarajuća elektronika.

Ova sijalica je iste veličine kao uobičajena sijalica sa užarenim vlaknom, ali proizvodi jaku i mirnu svetlost čiji spektar odgovara ljudskom oku i troši u proseku 80 odsto manje električne energije.

Štedljiva sijalica od 20 V pruža istu količinu svetlosti kao klasična od 100 V, a njen prosečan eksploatacioni vek je od 8-12 puta duži, prenijela je francuska novinska agencija AFP.

Izvor teksta: reciklirajte.me

Tekst pripremio: Tomislav Milunov, II-7

Veljko Milković je naš poznati pronalazač i akademik. Njegova samogrejna ekološka kuća sagrađena 1994. godine u naselju Nemanovci kraj Novog Sada bila je predstavnik Republike Srbije na izložbi najuspešnijih primera održive gradnje u Palati nacija u Ženevi od 24. septembra do 15. oktobra 2012. Želja organizatora je bila da "predstavljanjem najuspešnijih rešenja u izgradnji zgrada koja su postigla naprednije energetske standarde, naglase značaj zdravog stanovanja i inovacija u izgradnji objekata za održivu budućnost".

Akademik Milković se izučavanjem ovakvog koncepta gradnje bavi preko tri decenije a inspiraciju je pronašao tokom istraživanja Petrovaradinske tvrđave.

Izvor: rtv.rs

Očuvanje životne sredine i energetska efikasnost su danas veoma bitni pojmovi o kojima svako treba voditi računa, ukoliko želimo da živimo u čistim i lepim sredinama i da tu istu sredinu ostavimo našoj deci čistu i urednu. Danas malo ljudi vodi računa o tome gde baca svoje odpatke, i razne nepotrebne stvari. I ne samo to. Veoma malo porodica vodi računa o tome koliko nepotrebne energije troši. Kada bi svako vodio računa o onome što radi, naša planeta bi bila mnogo zdravija i čistija. Ne bi bilo potrebe da se organizuju akcije čišćenja gradova, reka, planina, dolina itd. da ljudi imaju bar neku predstavu o tome šta rade.

Svako od nas ima ideju kako napraviti nešto za uštedu energije. Ali da je to moguće napraviti, verovatno bi neko mnogo pametniji to već napravio. Tako da Vam neću pisati o nekim uređajima, napravama itd, ali ću Vas podstaći da vodite računa o potrošnji energije, pošto je ona danas jedan od bitnijih uslova za život, a potrošenu energiju, kod nas, teško da možemo povratiti.

Kad god upalite svetlo u svojoj sobi ili na nekom drugom mestu, imajte na umu da negde zbog te Vaše sijalice, termoelektrane ispuštaju mnoštvo štetnih gasova u vazduh koji danas udišete. Svetlo je, naravno, neophodno u svakom domaćinstvu, i ne možemo ga se otarasiti da bismo doprineli životnoj sredini, ali možemo manje ili više zagađivati, u zavisnosti od toga da li tu energiju koristimo samo onda kada nam je stvarno potrebna ili je koristimo stalno, ne svesno i ne vodimo računa o njoj.

Ovo je bio samo mali primer kako se korišćenjem električne energije zagađuje životna sredina. Za primer sam uzeo sijalicu, ali naravno, koji god električni uređaj da koristite, proces je identičan. Većom potrošnjom tople vode, bojler više struje troši da ponovo ugreje vodu. Ukoliko se desi da Vam televizor ostane upaljen preko noći, bespotrebno ste potrošili energiju koja nije služila ni za šta... Što se više troši, više se zagađuje. Zato vodite računa da kad god vam je nešto nije potrebno, bilo bi lepše, zdravije, humanije da to isključite iz struje. Ako Vam očuvanje životne sredine nije neki motiv za manjom potrošnjom energije, manji računi za struju, plin itd. će Vam možda biti bolji motiv...

Šta nam donosi otapanje arktičkog leda

Ubrzano topljenje leda u Arktičkom moru preti uništenjem mnogim biljkama i životinjama, ali postaje i uzrok privrednog i vojnog rivalstva SAD i Rusije. Otvara se mogućnost otkrivanja novih, bogatih nalazišta nafte, a u izgledu i novi pomorski putevi koji će višestruko skratiti sadašnje putešestvije vojnih i trgovačkih brodova.

Jednima tuga, drugima radost - tako bi ukratko mogla da bude opisana trenutna situacija u regionu Arktika, gde sve brže topljenje drevnih, džinovskih bregova leda izaziva različita raspoloženja.

S jedne strane, ubrzano topljenje leda je veoma loša vest za ljude i životinje koji žive u tom pojasu, ali i za stanovnike priobalskog pojasa širom sveta - zbog realne opasnosti da nivo okeana značajno poraste.

S druge strane, pak, nije mali broj onih koji se otvoreno raduju novom razvoju događaja, ističući da će to biti prilika za eksploataciju novih, dosad nedostupnih rezervi nafte, za otvaranje novih, mnogo kraćih i bržih pomorskih puteva i, na koncu, za pristup novim lovištima ribe.

U svemu tome postoji i treća strana, a to je svet koji zabrinuto posmatra ubrzanje vojne aktivnosti u tom regionu, gde svaka od šest suparničkih nacija pokušava da za sebe ostvari prednost.

To, naravno, vodi u opasnost novog "hladnog", pa možda čak i pravog rata za pristup rezervama nafte koje se na Arktiku procenjuju na 90 milijardi barela - dovoljno da pune tri godine zadovolji potrebe cele planete.

Svih šest suparničkih država - Rusija plus pet članica NATO-a (SAD, Kanada, Norveška, Island i Danska) - obećavaju da će sarađivati u domenima poput traganja za novim lovištima ribe ili nadgledanja novih pomorskih puteva u ovom mračnom i hladnom, dosad previše udaljenom i izolovanom delu sveta.

Iste države su, međutim, prilično rezerevisane kad se povede reč o rešenju teritorijalnih sporova koji su izbili na površinu istovremeno sa globalnim zagrevanjem planete, čija posledica je otapanje arktičkog leda.

Jedan od pomenutih sprorova je onaj u kojem Rusija i Danska polažu pravo na isto morsko tle ispod Severnog pola, a drugi je pitanje koliko Kanada kontroliše Severozapadni prohod - pomorski put kroz Severni ledeni okean koji vodi pored severne obale SAD i kanadski Arktički arhipelag, povezujući Atlantski i Tihi okean - put koji SAD smatraju ne kanadskim, već međunarodnim.

"Biće to jedan sasvim nov okean u kritičnom, strateškom pojasu... Napetost će prilično porasti jer jedini način da se za sebe obezbedi veći uticaj jeste upotreba vojne mornarice, pošto kopnene snage nemaju šta da traže na dalekim obalama iza kojih se prostiru stotine kilometara tundre" ocenio je, u izjavi Rojtersu, Li Vilet, šef Programa za pomorske studije pri londonskom Institutu za odbranu i bezbednost.

Po mišljenju većine eksperata za klimatske promene, Arktički okean bi mogao da bude potpuno "očišćen" od leda do 2050. godine, a možda čak i ranije, ako je suditi po rekordno velikom otopljenju koje se dogodilo septembra 2007. godine.

Uzrok tako brzog topljenja leda je, razume se, globalno zagrevanje izazvano efektom staklene bašte na Zemlji, a ovo je opet posledica prevelike upotrebe fosilnih goriva, odnosno emisije ugljendioksida u atmosferu.

Među znacima koji mogu izazvati nespokoj na Zapadu jeste dokument koji je Moskva objavila polovinom maja, a u kojem vlada premijera Vladimira Putina ukazuje na mogućnost da, u skoroj budućnosti, Rusija bude uvučena u rat radi kontrole izvora energije - od Bliskog istoka do Arktika.

Nespokoj Zapada, a ponajviše SAD, utoliko je veći što se u Vašingtonu dobro zna da Rusija odavno nije više ona Jeljcinova, slaba i iznutra trula, već sila svesna svoje moći i vrednosti, velika nacija kojom znalački upravljaju patriotski političari Dimitri Medvedev i Vladimir Putin.

Naznaka budućih sukoba već ima. Februara ove godine, kanadski premijer Stiven Harper je osudio "sve agresivnije" ponašanje Rusije, pošto je jedan ruski bombarder leteo suviše blizu kanadske obale baš pred posetu Baraka Obame.

A prošle godine, vlada Norveške odlučila je da za nešto više od dve milijarde evra kupi 48 ratnih aviona tipa Lokid Martin F-35 zato što su, za ono što Oslu treba (nadgledanje velikog arktičkog prostora), ti avioni bolji od "Gripena" švedskog Saaba.

Ipak, budućnost nije baš tako crna kako neki analitičari vole da je slikaju, kaže norveški ekspert Lars Kulerud, uveren da svetu ne preti nov "hladni rat".

"Arktik će biti zanimljiv za 50 do 100 godina - ne danas! Malo je preterano pričati kako smo već sada na pragu hladnog rata", kaže Kulerud.

S njim se slaže i Jakub Godzimirski iz norveškog Instituta za međunarodne poslove koji kaže da su priče o novom hladnom ratu zbilja preterane.

"Eto, na primer, pomorski saobraćaj se u celom svetu obavlja bez ikakve napetosti, pa zaista ne vidim razloga za crne prognoze", izjavio je Godzimirski.

Ova teza može biti podupreta činjenicom da ni Rusima ni Amerikancima nije stalo do uznemiravanja svetske javnosti.

Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov je, možda baš zato, izjavio aprila ove godine da Rusija "ne planira rast svojih oružanih snaga u Arktiku", dok je zamenik američkog državnog sekretara Džim Stajnberg izjavio, takođe u aprilu, na ministarskom sastanku Arktičkog saveta u norveškom gradu Tromzeu, da će SAD "nastojati da promovišu strategiju saradnje".

Izvor: b92.net

Priredila: Slađana Knežević, II-7

Dan planete Zemlje obeležava se 22. aprila širom planete. Nacionalna obuka o životnoj sredini zove se zvanično Dan Zemlje.

Odluku o obeležavanju ovog datuma doneo je američki senator i ekološki aktivista Gejlord Nelson, u januaru 1970. godine. Dan Zemlje privlači mnoge reportere koji o tome izveštavaju, pa se mnogi građani priključuju i Dan Zemlje kao praznik postaje veoma uspešan u Sjedinjenim Američkim Državama. Uz to, senator Nelson proklamuje treću nedelju u aprilu kao "Nedelju Zemlje", koja postaje nacionalni događaj.

Dan planete Zemlje službeno se obeležava od 1992. godine. Skupština Ujedinjenih nacija je 22. april proglasila međunarodnim Danom planete Zemlje.

Međunarodni Dan planete Zemlje obeležava se širom Srbije različitim manifestacijama u cilju skretanja pažnje građanima na značaj očuvanja prirode. U mnogim zemljama se ekvinoksni Dan Zemlje slavi početkom proleća na severnoj hemisferi. U tom momentu je dužina dana i noći izjednačena. Na južnom polu počinje šestomesečni mrak, dok na severnom polu počinje šestomesečni dan. Jednakost razlika je simbol Dana Zemlje, kada se razlike zaboravljuju i priroda počinje da se obnavlja.

Ovaj godišnji događaj obeležava početak Dana Zemlje koji se tradicionalno započinje zvonjenjem zvona.

Izvor: svetplus.com

Priredio: Milan Prijc, II-4

Upoznajte se sa značajem očuvanja voda na planeti zemlji. Saznajte zašto je 22. mart posvećen svetskom danu zaštita voda.

Svetski dan voda se obeležava u celom svetu svake godine, 22. marta, kao sredstvo fokusiranja pažnje na značaj slatkovodnih resursa i zalaganje za njihovim održivim upravljanjem. Ovaj međunarodni dan preporučen je 1992. god. na Konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i razvoju (UNCED), a Generalna skupština Ujedinjenih nacija je imenovala 22. mart 1993. godine kao prvi svetski dan voda.

U 2013. godini slogan je: Međunarodna godina saradnje u oblasti voda.

Povodom Svetskog dana voda 22. marta, proslave i manifestacije odvijaju se širom sveta. Ljudi u celom svetu preduzimaju akcije sa ciljem da se podigne svest o vodama i poboljša upravljanje vodnim resursima. Centralna svetska manifestacija biće održana 22. marta u Hagu.

Ovaj događaj poziva države članice da se sastanu na visokom nivou interaktivnog dijaloga tokom šezdeset sedmog zasedanja Generalne skupštine u Njujorku, 22. marta 2013. i time i zvanično krenu u međunarodnu godinu saradnje u oblasti vode.

Glavni cilj manifestacije je da se identifikuju izazovi i ključne oblasti koje će u budućnosti zahtevati jaču političku podršku i međunarodnu saradnju. Takođe će se istražiti konkretne strategije i praktična rešenja za prevazilaženje problema i razgovarati o potencijalnim ulogama koje bi svi učesnici, uključujući i UN-sistem mogli da imaju.

Pored toga, ove godine se obeležava 20 godina Svetskog dana voda pa će se pružiti prilika za razmenu iskustava i lekcija naučenih tokom proteklih 20 godina.

Ispunjavanje osnovnih ljudskih potreba, naša okolina, društveno-ekonomski razvoj i smanjenje siromaštva u velikoj meri zavisi od vode. Dobro upravljanje vodom je poseban izazov zbog nekih jedinstvenih karakteristika: ona je neravnomerno raspoređena u vremenu i prostoru, hidrološki ciklus je veoma složen a akcidenti imaju višestruke efekte. Urbanizacija, zagađenja i klimatske promene ozbiljno prete ovom prirodnom resursu, a zahtevi za vodom su u porastu (u cilju da se zadovolje potrebe rastuće svetske populacije, sada preko sedam milijardi ljudi, za proizvodnju hrane, energije, industrije i domaće svrhe). Voda je zajednički resurs i njenim rukovođenjem mora da se uzme u obzir širok spektar različitih zajedničkih a ponekad i suprotstavljenih interesa što pruža mnoštvo mogućnosti za međunarodnu saradnju. Saradnja je neophodna za ravnotežu između različitih potreba i prioriteta kao i ravnopravne podele ovog dragocenog resursa, koristeći vodu kao instrument mira. Promovisanje ,,vodne saradnje,, podrazumeva interdisciplinarni pristup kulturnih, obrazovnih i naučnih faktora, kao i verskih, etičkih, društvenih, političkih, pravnih, institucionalnih i ekonomskih dimenzija.

Priredila: Željana Jokić, III-2

Preko 3 milijarde ljudi živi u gradovima. Do 2030. šest od 10 ljudi će biti stanovnici grada, taj će broj rasti do sedam na svakih 10 ljudi do 2050 godine. Urbanizacija je nepovratan trend koji je sada deo sveta u kome živimo. Urbanizacija je povezana sa mnogim zdravstvenim izazovima koji su u vezi sa vodom, namirnicama, životnom sredinom (aerozagađenje, buka, otpadne materije i dr.), nasiljem i povredama, nezaraznim bolestima i faktorima rizika kao što su korišćenje duvana, nezdrava ishrana, fizička neaktivnost, štetna upotreba alkohola, kao i rizici povezani sa zaraznim i nezaraznim bolestima. Došlo se do jasne prekretnice u kojoj je sve usmereno ka urbanizovanoj sredini i života u njoj i moraju se preduzeti akcije da bi se obezbedilo da svi gradovi u pogledu gore navedenih aspekata, budu zdravi gradovi. Neophodno je da se skrene pažnja celokupnom svetu na urbanizaciju i zdravlje uz učešće svih faktora zajednice: vlada, međunarodnih organizacija i civilnog društva kojima je zajednički cilj da stave zdravlje u srce gradske politike.

Cilj je da se podigne svest o zdravstvenim izazovima u vezi sa urbanizacijom, kao i svest o hitnoj potrebi da se preuzme intersektorska akcija. Da se stavi akcenat na faktore rizika i urbanizaciju:

  • povećano izlaganje faktorima sredine (zagađenje vazduha, voda, namirnica, tečne i čvrste otpadne materije);
  • povećana izloženost faktorima rizika dovodi do nezaraznih bolesti (npr. duvan, nezdrava ishrana, fizička neaktivnost, štetna upotreba alkohola, nezakonite upotrebe droga);
  • povećana izloženost zaraznim bolestima (npr. HIV / SIDA, malarija, tuberkuloza, pandemija influence A (H1N1));
  • povećana izloženost nasilju;
  • povećana izloženost povredama u drumskom saobraćaju i zdravstvenim vanrednim situacijama (epidemije, prirodne katastrofe i humanitarne krize)
  • da se ukaže na potrebu da lokalne vlasti grada preuzmu odgovornost i akcije za zdravlje u urbanim sredinama i tako stvore bolji kvalitet života građana, bolje okruženje za privlačenje investicija i integrisanu javnu politiku koja može dovesti do održivog razvoja.

Izvor: akademijazakme.edu.rs

Priredio: Bojan Todorović III-4

Zvuk je po prirodi sastavni deo svakodnevnog života i deo čovekovog okruženja. Javlja se kao pratilac mnogih životnih aktivnosti i njegovo prisustvo je evidentno gotovo u svim sferama ljudske aktivnosti.

Zvuk ne mora biti glasan da bi nas uznemiravao (pod koji škripi, oštećenja na tonskim zapisima, “nemilosrdno” kapljanje vode i sl.). Nepoželjnost i neprijatnost su često u funkciji vremena kada se zvuk pojavljuje (noć ili dan). Zvuk može da nanese štetu ili čak izazove i razaranje određenih struktura (zvučni udar). Po definiciji, svaki zvuk, bez obzira na njegov intenzitet, koji nas ometa u nekim našim aktivnostima, ili nam smeta na bilo koji način, predstavlja buku.

Buka u životnoj sredini, ili kako se veoma često zove - komunalna buka, definiše se kao buka koju stvaraju svi izvori buke koji se javljaju u čovekovom okruženju.

Glavni izvori komunalne buke koji se svakodnevno sreću u čovekovom okruženju uključuju:

  • Izvore buke na otvorenom prostoru;
  • Izvore buke u zatvorenom prostoru.

Izvori komunalne buke na otvorenom prostoru mogu se dalje podeliti na sledeće grupe:

  • Saobraćaj (drumski, železnički i avionski);
  • Građevinske mašine koje se koriste pri izvođenju javnih radova;
  • Industrija;
  • Mašine za kućnu upotrebu (kosačica, motorna testera i sl.);
  • Mašine i vozila za komunalno održavanje;
  • Sportske aktivnosti, koncerti, zabavni parkovi, alarmi;

Izvori komunalne buke u zatvorenom prostoru mogu se podeliti na sledeće grupe:

  • Kućni aparati (usisivač, fen za kosu, veš mašina i sl.);
  • Ventilacioni sistemi i klima uređaji, pumpne stanice, trafostanice;
  • Uređaji za muzičku reprodukciju;
  • Žurke.

Neki od nabrojanih izvora buke u zatvorenom prostoru mogu se pojaviti i kao izvori buke na otvorenom prostoru. Buka u životnoj sredini je svetski problem. Način borbe protiv buke u velikoj meri zavisi od kulture, ekonomije, politike. Ne postoji sigurna procena, na svetskom nivou, o uticaju buke na životnu sredinu kao ni o ceni tog uticaja.

Neke okvirne procene je dala European Unions´s Green Paper on Future Noise Policy (1996) i one kažu da:

  • 20% populacije (oko 80 mil.) je izloženo neprihvatljivom nivou buke koji uzrokuje nedostatak sna, uznemirenost i druge nepovoljne zdravstvene efekte;
  • dodatnih 170 mil. živi u zonama gde nivoi buke izazivaju stalno ometanje tokom dana;
  • procena je da komunalna buka košta Zajednicu od 0,2% do 2% bruto nacionalnog dohotka.

Građani, pre svega u razvijenim zemljama, veoma jasno prepoznaju problem i ukazuju na buku kao glavni činilac koji kritično opterećuje populaciju.

Zašto merimo jačinu zvuka / buke?

Merenja daju tačno određenu veličinu koja opisuje i rangira zvuk – to je neophodno kod unapređenja zaštite od buke, akustike stambenih zgrada, muzičkih i bioskopskih dvorana, izrade kvalitetnijih zvučnika i sl.

  • Merenja nam omogućavaju preciznu, naučnu analizu ometajućih zvukova; intezitet ometanja zavisi od osobe do osobe (zavisno od psiholoških i fizioloških razlika između osoba).
  • Jasno nam definišu kada zvuk može da izazove oštećenja – omogućava nam preduzimanje određenih zaštitnih mera.
  • Konačno, merenja i analize zvuka su snažan dijagnostički alat u procesu sniženja buke – na aerodromima, autoputevima, u industrijskim pogonima i sl.
  • To je alat koji nam može pomoći da unapredimo kvalitet života.

Izvor: akademijazakme.edu.rs

Priredio: Bojan Todorović III-4

PokloniIOtpadSkloni