03. Jun, 2020.

IAE izveštava da je prošlogodišnje ispuštanje gasova koji izazivaju efekat staklene bašte prevazišlo 30 gigatona, što je za pet odsto više od ranijeg rekorda 2008.

Loše vesti očekuju delegate iz oko 180 država na početku dvonedeljnog skupa o klimatskim promenama koji danas počinje u Bonu čiji je cilj postizanje novog svetskog sporazuma o globalnom otopljavanju.

Ispuštanje štetnih gasova raste umesto da se smanjuje uprkos dvadesetgodišnjim naporima, i dostiglo je rekordne razmere, navodi se u najnovijem izveštaju Medjunarodne agencija za energiju (IEA).

Druge neprijatne teme na konferenciji uključuju nuklearnu nesreću koju je u martu izavao cunami i koja je po svoj prilici skrenula Japan sa puta ambiciozne borbe protiv klimatskih promena.

Nesreća je primorala druge zemlje, kao što je Nemačka, da ubrzaju programe zatvaranje nuklearnih elektrana koje, bez obzira na zamerke, ne ispuštaju gotovo nikakve količine ugljendioksida.

Uprkos širenju obnovljive energije u svetu, IAE izveštava da je prošlogodišnje ispuštanje gasova koji izazivaju efekat staklene bašte prevazišlo 30 gigatona, što je za pet odsto više od ranijeg rekorda 2008.

Sa energetskim ulaganjima koja su zarobljena u infrastrukture povezane sa ugljem i naftom, stanje će se malo promeniti tokom iduće decenije, kaže agencija.

Iznete brojke su ozbiljna zapreka nadama da će se povećanje prosečne temperature na Zemlji ograničiti na dva stepena iznad predindustrijskog nivoa, kaže Farih Birol, vodeći ekonomista IAE-a.

Veći rast temperature od tog, kažu naučnici, mogao bi da vodi ka katastrofalnim klimatskim premećajima koji bi ugrozili snabdevanje vodom i svetsku poljoprivredu, izazvali češće i razornije oluje i podizanje nivoa mora koje bi ugrozilo priobalja.

Skup u Bonu će pripremiti godišnju konferenciju UN koja se krajem ove godine održava u Durbanu, u Južnoj Africi. Očekuje se da će forum u Durbanu biti, čak više nego prethodnih godina, glavno poprište sudara između bogatih zemalja i sveta u razvoju.

Siromašne države kažu da bogati, čije industrije zagađuju atmosferu poslednjih preko 200 godina, ne čine dovoljno da smanje buduće zagadjenje.

Izveštaji objavljeni pred sastanak u Bonu podržavaju taj stav. Pokazalo se da su zemlje u razvoju opterećene sa 60 odsto obećanog smanjenja.

Izvor : (Beta-AP)

Pripremila: Natalija Đorđević III-4

Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja planira, da do sredine naredne godine u industriju reciklaže u Srbiji zaposli od 10.000 do 12.000 radnika.

 Plan je da se izgradi 30 reciklažnih centara za čiju će gradnju i opremanje Fond za zaštitu životne sredine izdvojiti 650 miliona dinara. Najveći broj novozaposlenih biće iz najugroženijeg sloja stanovništva. Radi se o otvaranju reciklažnih centara, gradskih ili opštinskih, u kojima će se obavljati sekundarna separacija otpada po vrstama, odnosno u kojima će se odvajati koristan otpad od nekorisnog.

Prioritet nam je izgradnja reciklažnih dvorišta, a do kraja godine izgradićemo 28 reciklažnih centara u gotovo svim gradovima Srbije. Nakon toga će se stvoriti uslovi da se vrši primarna selekcija otpada, građani će da dobijaju kese ili će se postavljati kontejneri, u kojima će se separisati otpad koji ide u reciklažu.

 To će svakako biti najvažniji korak u izgradnji reciklažnih centara u kojima će se zaposliti desetine hiljada ljudi. Naime u industriji reciklaže, pored već zaposlenih 7.000 radnika, biće stvoren ”ogroman broj radnih mesta”, koja će se ” finansirati iz nečega što se do sada u Srbiji bacalo”. Takođe biće zaposlen i određen broj inženjera – ističe ministar Oliver Dulić.

Ministarstvo životne sredine ove godine prioritet daje završetku posla na formiranju regionalnih deponija, u ovom trenutku je 20 regiona u postupku formiranja svojih deponija, a do sada je 6 regionalnih deponija završeno, koje odgovaraju evropskim standardima. Time će se u Srbiji uspešno pokrenuti industrijska grana koja do sada nije postojala.

Izvor: zelenevesti.org

Pripremila: Natalija Đorđević III-4

Svega tridesetak kilometara dugačka, Topčiderska reka već više decenija predstavlja sinonim za izrazito zagađen vodotok. Na ušću u Savu gotovo je bez kiseonika. Fabrike koje su je nekada zagađivale više ne rade, ali Topčiderka na putu kroz četiri beogradske opštine, dobija različite namene, od divnog prizora u prirodnom okruženju, preko zamene za kanalizaciju do uloge najbližeg kontejnera.

Primetno zagađenje Topčiderske reke mehaničkim otpadom počinje u naseljenom delu njenog priobalja, gde njeno korito poprima izgled smetilišta. Petar Antić iz nevladine organizacije „Urbana ekološka grupa“ navodi da se oni već pet godina bave ovim problemom. „Čistili smo reku i obale, pokaznim vežbama učili građane kako treba da se odnose prema priobalju i vodotoku, edukovali populaciju školskog i predškolskog uzrasta, ali je sve to dalo kratkoročne rezultate. Ljudi su lenji, nevaspitani ili, pak, nemaju dovoljno razvijenu ekološku svest i bacaju smeće u reku i pored nje“.

Otpad koji se može videti u koritu Topčiderke samo je deo zagađenja. Golim okom nevidljive, zagađujuće materije svrstavaju vodu ove rečice, prema analizama republičkog Hidrometeorološkog zavoda, u III i IV klasu vodotoka.

„Na osnovu rezultata ispitivanja zabeleženo je povećano prisustvo amonijačnog azota i nitrita, a od opasnih i štetnih materija u pojedinim serijama registrovane su povećane vrednosti gvožđa, mangana i u jednom slučaju fenola“, kaže Milica Nadeždić, načelnica odeljenja kvaliteta voda RHMZ-a. Ona objašnjava da se posebno tokom letnjih meseci, usled povećane temperature vode i vazduha, javlja i deficit kiseonika koji izaziva povećano zagađenje.

Vodoprivredna inspekcija, pod čijim je nadzorom Topčiderska reka, nije utvrdila obavljanje delatnosti privrednih subjekata čije se tehnološke otpadne vode bez prečišćavanja ispuštaju u reku. „Inspekcija raspolaže i svim registrovanim ispustima u Topčidersku reku i stalnom kontrolom tih ispusta nije primetila bilo kakve nepravilnosti“, kaže Sonja Simić, šef odseka Gradske vodoprivredna inspekcije.

Rezultati istraživanja Gradskog zavoda za javno zdravlje o kvalitetu površinskih voda pokazuju da ovaj, dugo godina degradiran, bujični vodotok nepovoljno utiče na kvalitet vode reke Save, posebno na Čukarički rukavac u koji se uliva i u čijem se mulju sve taloži, jer je cirkulacija vode u Rukavcu zanemarljiva.

Izvor: zelenevesti.org

Prriredila: Natalija Đorđevic III-4

Ovo je tragicna nacionalna bruka.

Isto ovo se dogodilo prosle godine u prolece na Drini, na jezeru Perucac, kod Bajine baste. Kad je poceo da se topi sneg, krenule su sa okolnih brda bujice i sobom u jezero donele tone otpada i djubreta koje je oko potoka i recica ranije odlagano. Tako se svo djubre iz okoline, bacano u potok i oko njega naslo u jezeru. Kao sto se na ovom snimku napravio "cep" na suzenju recnog toka, tamo je prepreka bila brana od hidroelektrane. I tek tada se saznalo da niko - od hidroelektrane, preko opstine, do Srbijasuma - nema opremu kojom bi se sa povrsine jezera uklonilo smece i otpad koji plivaju.

Drugim recima - o ovome niko nije ni razmisljao, bas ih briga.

A oprema postoji - to je camac odgovarajuceg oblika, sa alatom za prikupljanje i presovanje pet boca i ostalog. Proizvode je u pametnijim drzavama, u kojima pet amabalaza nije djubre, nego polusirovima koja se preradjuje. A kad se za to proculo (posle snimaka koje je napravio Jovan Memedvic sa RTS), onda se saznalao da bi takvi camci mogli lako da se naprave i kod nas. Kad god vidim ovakve stvari (a ima ih puno), setim se one mo.ron.ske ideje da "Srbija moze da hrani pola Evrope"

Moze - kao sto i Morava moze da bude cista i bistra.

Izvor: Blic

Priredila: Natalija Đorđevic III-4

Do zagađivanja dolazi kada se štetne materije oslobode u okolinu u tolikim količinama da ugrožavaju ljude, životinje, biljke i njihova staništa. Kontrola zagađivanja je najveći problem s kojim je suočen savremeni svet. Ogromna područja mogu za kratko vreme postati nepodesna za život, a mnoge biljke i životinje mogu zauvek iščeznuti. Javno mnenje danas vrši pritisak na vlade i industriju da se bore protiv zagađivanja.

Dimovi i izduvni gasovi

Izduvne cevi automobila i fabrike ispuštaju produkte sagorevanja- otpadne gasove u vazduh. Neki od ovih gasova se mešaju sa oblacima proizvodeći kisele kiše koje ubijaju biljke. Ugljen-dioksid zadržava toplotu koju bi zemlje vratila u vasionu i može dovesti do globalnog otopljavanja. Za druge gasove, jedinjenja ugljenika sa halogenim elementima, nazvana CFC smatra se da oštećuju ozonski omotač - gasnu barijeru koja zaustavlja štetno zračenje sunca. Buka takođe može biti oblik zagađivanja, jer saobraćajna i avionska buka narušavaju kvalitet života.

Gomilanje smeća

Smeće sa proizvodi u ogromnim količinama i na svetu ima sve manje mesta za njegovo odlaganje. Reciklaža (prerada i ponovno korišćenje) stakla, papira i drugih odpadaka smanjuje potrebu za njihovim gomilanjem. Radioaktivni otpaci proizvedeni u nuklearnim elektranama ostaju opasni hiljadama godina.

Mrtve reke

Industrijski otpad izbačen u reke može uništiti celokupan njihov svet. Veštačka đubriva izazivaju prekomeran rast algi koje troše kiseonik iz vode, ubijajući tako ribe i vodene biljke. Međunarodnim dogovorima zacrtano je da sve zemlje treba da prestanu odlaganje otpadaka u more i smanje zagađivanje reka i jezera.

Izvor: pcelica.co.rs

Priredila: Tamara Horti III- 2

Pod plaštom zaštite životne sredine mogu se kriti i mnoge nepoštene akcije.

Zeleno pranje je pojava kada kompanija, industrija, vlada, političar ili čak nevladina organizacija neopravdano prisvajaju ekološke osobine da bi stvorili o sebi pro-ekološku sliku, da bi prodali proizvod ili da bi pokušali da povrate svoj status u javnosti pošto su prethodno uvučeni u neki spor.

Izvor: ekologija.rs

Budi Eko fin

Baterije svih oblika i veličina su prenosiv i praktičan izvor energije. Tokom nestanka struje, telefonske linije i dalje rade jer su opremljene baterijama. Pomažu i kod oscilacija napona i obezbeđuju napajanje kako za kućne računare tako i za potrebe bolnica.

Sa stanovišta zaštite životne sredine, baterije su proizvodi koji sadrže opasne supstance. Bez obzira na to koliko se baterije međusobno razlikovale jedno im je zajedničko: sve sadrže elektrolit i teški metal. Problem koji se javlja nakon što prestanu da budu upotrebljive je što se najčešće odlažu na komunalne deponije zajedno sa otpadom iz domaćinstava. U sredini koja vlada na deponijama baterije korodiraju, teški metali se rastvaraju i dospevaju u zemljište, a odatle se ispiraju u podzemne ili površinske vode. Ako se baterije spale, teški metali dospevaju u vazduh u obliku finih čestica ili ostaju u pepelu. Pre ili kasnije, zbog neodgovornog postupanja sa baterijama dolazimo u kontakt sa teškim metalima putem vazduha, vode ili hrane.

Zbog mnogih štetnih uticaja koje teški metali imaju na zdravlje ljudi (a ja dodajem: i životinja) do danas je usvojen niz direktiva čiji je cilj regulisanje označavanja i postupanja sa baterijama što uključuje njihov transport, sakupljanje, razvrstavanje i tretman. Republika Srbija ima od 2010. godine odgovarajući pravilnik kojim se propisuje postupanje sa baterijama. Ali šta se dešava u praksi? Koliko često primetite obaveštenje na vidnom mestu da u određenoj radnji možete ostaviti svoje istrošene baterije? Znamo li šta se dešava sa sakupljenim baterijama u našim firmama, školama i prodavnicama?

U zemljama gde se zakonska regulativa primenjuje uz odgovarajuću kaznenu politiku, postoje mnoge firme koje preuzimaju baterije i vrše njihovu reciklažu. Korisnici svoje baterije ostavljaju u centrima za sakupljanje baterija koji takođe podležu pravilima za privremeno skladištenje kako opasnog, tako i neopasnog otpada.

Baterije se razdvajaju po svom hemijskom sastavu, a zatim recikliraju. Metali se u tom procesu izdvajaju i prodaju industriji. Teški metali su ograničene sirovine što utiče na rast njihove cene. Kad je tako, zašto nema više onih koji se bave izdvajanjem i prodajom istih?

Odgovor verovatno leži u činjenici da se još prilikom dizajniranja većine baterija nije razmišljalo o njihovom iskorišćenju nakon što dotraju. Količina vrednih metala u njima je niska, a tehnologije za njihovo ponovno dobijanje komplikovane i skupe, naročito kad se uzme u obzir broj različitih vrsta baterija. One koje su najisplativije za reciklažu su olovne i za to je zaslužna automobilska industrija koja je to i omogućila još početkom dvadesetog veka. Treba imati u vidu i da postrojenja koja se bave reciklažom baterija moraju ispunjavati rigorozne standarde koji se tiču emisija štetnih supstanci u životnu sredinu što se, između ostalog, postiže ugradnjom skupih filtera i detektora za teške metale u krugu postrojenja. Sakupljanje, transport i tretman postaju isplativi tek ukoliko postoji stalan dotok sirovine i ukoliko cene na tržištu metala ne variraju značajno. Firme koje se bave proizvodnjom baterija i akumulatora u Srbiji na osnovu pomenutog pravilnika imaju obavezu da preuzimaju (i tretiraju) baterije ali to čine samo za one koje su sami proizveli i samo ako baterije nisu oštećene. Ako pretpostavimo da jesu oštećene, ko je dužan da ih preuzme i pobrine se za njihovo odlaganje?

Problem postupanja sa baterijama u Srbiji nije nerešiv ali zahteva plan. Da li se više isplati izgradnja postrojenja za reciklažu ili izvoz baterija u inostranstvo? U svakom slučaju apsolutno je neophodno napraviti mrežu centara za sakupljanje baterija i odrediti mesta za njihovo (privremeno) skladištenje. Zakonska regulativa, i kad je imamo, ne pomaže mnogo ako ne postoje uslovi za njeno sprovođenje. Građani Srbije su sa pravom zabrinuti za svoje zdravlje i svest o pravilnom postupanju sa baterijama će lako naći svoj put do potrošača. Potrebno je da nadležne institucije prvo naprave konkretne korake, a onda svim žiteljima daju jasna i jednoznačna obaveštenja i uputstva. Dok se ti koraci ne naprave, šta je ono što možemo da učinimo?

Pomak se pravi nizom akcija za najmlađe kojima se deci (ali i roditeljima) ukazuje na važnost odgovornog postupanja sa baterijama, a društveno odgovorne firme mogu organizovati zajednička predavanja za svoje zaposlene. Više puta do sada su organizovana prikupljanja baterija u okviru raznih ekoloških manifestacija. Umesto jednom, mogu se organizovati više puta godišnje i biti bolje medijski propraćena. Poželjno je koristiti punjive baterije; jesu skuplje od običnih ali se ulaganje u njih isplati na više nivoa. Pravilnom upotrebom baterija po specifikaciji proizvođača produžava se njihov radni vek i odlaže trenutak odlaganja. Kad god kupite uređaj koji koristi baterije, bez obzira da li je to baterijska lampa, ručni sat, mobilni telefon ili automobil raspitajte se kod prodavca da li prihvata istrošene baterije. Možemo biti i prijatno iznenađeni.

Autor teksta: Dragana Grujičić

Korisni linkovi:

http://batteryuniversity.com/learn/

Pravilnik o načinu i postupku upravljanja istrošenim baterijama i akumulatorima „Sl. glasnik RS“, br. 86/2010: http://www.kombeg.org.rs/Slike/CeTranIRazvojTehnologija/pravilnik%20baterije%20i%20akumulatori.pdf

EU: http://ec.europa.eu/environment/waste/batteries/index.htm

SAD: http://www.epa.gov/osw/conserve/materials/battery.htm

O autoru:

Dragana Grujičić je rođena 1982. godine u Beogradu. Nakon završenih osnovnih akademskih studija stekla je zvanje analitičar za zaštitu životne sredine. Bila je autor/koautor radova na domaćim i međunarodnim konferencijama i učestvovala na brojnim seminarima i ekološkim kampovima. Stručnu praksu je završila u Agenciji za zaštitu životne sredine, Ministarstva energetike, razvoja i zaštite životne sredine. Trenutno završava master studije i aktivan je član strukovnog udruženja Ambasadori održivog razvoja i životne sredine gde je asistent na programu Eko-škole.

 

Izvor: senergy.rs

Priredila u okviru projekta "ZNANJE PODELI, NAGRADU OSVOJI" Željana Jokić, III-2

Uvijek će nas dočekati neki semafor

Ne bi li bilo logično da se svi ponašamo malo pažljivije i za volanom, pazeći na potrošnju? Najviše se može uštedjeti u gradskoj vožnji, ako se ne damo  isprovocirati.

Štedljiva, pažljiva ekološka vožnja nije puzanje po cesti i ometanje prometa. To nije samo izbor zelenih fanatika, škrtih i ljudi koji ne vole ili ne znaju voziti. Suprotno - to je izbor razumnih i dobro informiranih vozačica i vozača. Ekološka vožnja, istina, traži koncentraciju i proaktivnost, no prednosti su brojne: od ugodnijeg i opuštenijeg putovanja s manje stresa, do uštede goriva.

Dok su vozila na električni pogon još uvijek dosta skupa, to je naš doprinos i vlastitom proračunu i planetu. Pazeći kako se ponašamo na cesti, gorivo koristimo na najbolji način, štedimo i manje zagađujemo okoliš.

Najviše se može uštedjeti u gradskoj vožnji, pod uvjetom da pratimo promet, vozimo ravnomjerno i ne damo se isprovocirati. Uostalom, svi ćemo se vjerojatno susresti na sljedećem semaforu. Prema jednom od brojnih istraživanja provedenom u Europskoj uniji, prosječna brzina kretanja središtima europskih metropola je 21,71 km/h. U Zagrebu je malo viša, ali ne toliko da bi se isplatilo jurcati i voziti nedopuštenih 80 km/h jer će nas uvijek dočekati neki semafor ili kolona.

Osvrnemo li se na automobile po gradskim prometnicama, najčešće u njima vidimo samo vozače. Kad bi u automobilu bila još jedna osoba, udvostručila bi se energetska učinkovitost, neovisno o tehnici vožnje. Kad se poboljša i tehnika, uštede su znatne - prema jednom nizozemskom istraživanju, u godini dana može se uštedjeti od 15 do 25 posto goriva, a onda i novca.

I buka je zagađivač  

Iako to često zaboravljamo, buka je jedan od većih uzroka zagađenja u Europi, posebno kad je riječ o cestovnom i zračnom prometu. Europske studije pokazuju da je samo u zemljama EU buci iznad 55 dB - koju uzrokuje promet - izloženo više od 120 milijuna ljudi. Normalna razina buke smatra se ona do 50 dB, a buka iznad 60 dB može imati opasne posljedice za psihičko i psihološko zdravlje.

Što auti imaju s tim? Pa, količina buke koju stvara jedan automobil vozeći s 4000 okretaja u minuti jednaka je buci koju stvara čak 32 automobila koja voze s 2000 okretaja u minuti! Taj broj okretaja, 2000, upravo je onaj režim rada motora koji instruktori ekovožnje preporučuju za dizeleske motore. Kad je riječ o benzincima, čarobna je brojka 3000 okretaja u minuti. Evo što još savjetuju.   

  • Krenuti na vrijeme: putovanje, makar i do posla, treba isplanirati i krenuti na vrijeme. Inače vožnja neće biti opuštena, a ni štedljiva.
  • Pravilo prve brzine: u prvoj se vozi maksimalno jednu dužinu vozila.
  • Bez naglih poteza: lagano ubrzavanje, kretanje bez gasa (moderne tehnologije i to omogućuju), konstantna brzina, kočenje motorom… sve će to smanjiti potrošnju.  
  • Gašenje motora: kad procijenimo da ćemo dulje čekati na semaforu ili zapnemo u koloni, najbolje je ugasiti motor.
  • Servis i provjera guma: ako je tlak samo 0,2 bara ispod propisanog, trošit ćemo 1% više goriva i skratiti vijek trajanja guma za 10%. Auto treba redovito servisirati, a ne samo kad stane.
  • Prtljažnik nije spremište: što je vozilo teže, motor više troši. Prevozeći ono što nam se ne da pospremiti sami sebi izbijamo novac iz džepa. S vozila treba maknuti nosače i kutije jer smanjuju aerodinamičnost, a povećavaju potrošnju.  
  • Ni hladnjak niti sauna: hlađenje i grijanje, ne samo vozila, pitanje je zdravog razuma. Osim što prevelike razlike nisu dobre za zdravlje, nisu ni za novčanik.

Izovr: insideout.hr

Priredila: Željana Jokić, III-2

Naučite da štedite

Smanjenje upotrebe energije u zgradama je važno sredstvo za smanjenje uticaja građevinskog sektora na životnu sredinu, koja čini 40 % upotrebe energije u društvu. Postoji rastuća izgradnja pasivnih kuća koje je baziraju na uštedi energije i efikasan sistem mehaničke ventilacije sa povraćajem toplote, posebno u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj.

U Nemačkoj je sagrađeno više od 20.000 pasivnih kuća. Prvi projekat je izgrađen 1991. u Darmštatu, Nemačka. Sada je za različite projekte pasivnih kuća dostupna obimna dokumentacija o projektovanju, izgradnji, merenjima i ocenjivanju. Standard za pasivne kuće znači da najviša vrednost opterećenja za zagrevanje prostorija ne sme preći 10 W/m2 životnog prostora, radi zagrevanja ulaznog vazduha. Rezultirajuća potreba zagrevanja prostora bila bi oko 15 kWh/m2god, ali ona varira u zavisnosti od klime. Za grejanje vode u domaćinstvu često se koriste kolektori sunčeve energije, a preporučuju se i energetski efikasni aparati za domaćinstvo.

Lindas, koji se nalazi na periferiji Geteborga predstavlja prvi projekat pasivnih kuća u Švedskoj. Ovaj rad opisuje zgrade, predstavlja rezultate simulacije ključnih parametara projektovanja, predstavlja izmerene karakteristike zgrade i razmatra razlike između pretpostavki i ciljeva početne faze projektovanja i aktuelnih karakteristika zgrada.

Omotač zgrade

Strategija pri projektovanju kuća bila je svođenje transmisionih i ventilacionih gubitaka na minimum i upotreba sunčeve energije za zagrevanje vode  za domaćinstvo, uz istovremeno postizanje visokog komfora za stanare. Tokom 2001. izgrađena su i dovršena četiri reda od po 20 jedinica. Svaka jedinica ima 120 m2 životnog prostora (jedinice u sredini) i 124 m2 (jedinice na krajevima), na dva sprata. Omotač zgrade je izolovan sa 40 – 50 cm izolacionog materijala po zidovima i krovu. Posebna pažnja posvećena je izbegavanju toplotnih mostova i osiguravanju nepropustljivosti omotača. Srednja U (k) vrednost omotača zgrade uključujući prozore iznosi 0,16 W/m2K (tabela 1).

Prosečna nepropustljivost vazduha na 50 Pa je iznosila 0,3 l/sm2, što je mnogo bolje od vrednosti koju propisuje Švedski građevinski pravilnik, tj. od 0,8 l/sm2.

Korišćena su dva tipa trostruko zastakljenih prozora. Tip koji se mogao otvarati je imao dve nisko emisione prevlake, jedan prostor između staklenih ploča punjen argonom, a drugi vazduhom. Drugi tip prozora bio je fiksni i imao je dve nisko–emisione prevlake, sa kriptonom u oba prostora između staklenih ploča. Prolaz energije je oko 50 %, a vidljivost je 64 % za prozor koji se mogao otvarati i 68 % za fiksni prozor. Srednja U (k) vrednost za prozore na kući je 0,85 W/m2K.

Ventilacija i zagrevanje prostora

Svaka kuća je opremljena sistemom mehaničke ventilacije sa povratom toplote, izlazni vazduh u suprotnom toku izmenjivača toplote zagreva ulazni vazduh. To obezbeđuje oko 80 % povrata toplote. Potreba zagrevanja prostora podmiruje se zagrevanjem ulaznog vazduha električnim grejačima, 900 W po jedinici (oko 8 W/m2).

Leti se izmenjivač toplote može isključiti (automatski bajpas), kuća se provetrava bez predzagrevanja ulaznog vazduha, kao i otvaranjem prozora. Balkonski krovni preklopi obezbeđuju zaštitu od preteranog sunčevog zračenja. Krovni prozor iznad stepeništa obezbeđuje svetlost u središnjem delu kuće i koristi se za ventilaciju leti.

Izvor: prozorivrata.com

Priredila: Željana Jokić, III-2

Komon rejl sistem je takoreći preko noći učinio dizel motore znatno efikasnijim, tišim, čistijim dinamičnijim i ekonomičnijim. Prvu generaciju revolucionarnog sistema ubrizgavanja pratio je obavezni turbo punjač, a režim pritiska ubrizgavanja iznosio je prvobitnih 1.350 bara. Već druga generacija podiže pritisak u zajedničkoj cevi iz koje se odvajaju uže cevi sa brizgaljkama za  napajanje svakog cilindra posebno na 2.000 bara zahvaljujući solenoidnim ventilima, dok je najnovija, treća generacija sa piezo brizgaljkama omogućila još veći pritisak koji se penje na 2.200 bara. Piezo brizgaljke, ustvari predstavljaju vrlo precizne ventile sa iglicama koji omogućuju znatno brže i preciznije ubrizgavanje goriva od nekoliko frekvencija u jednom ciklusu paljenja, zahvaljujući naponu koji se stvara na keramici. Na ovaj način unos goriva može se smanjiti sa dosadašnjih 16, na samo 4 grama po ciklusu. Takođe, ostvareno je i preciznije doziranje u odnosu na broj obrtaja motora, od početnih do onih kada je obrtni moment sile najveći, a to je iznad 1.600 o/min do visokih iznad 3.000 o/min. Time je izbegnuta i pojava takozvane turbo rupe karakteristične kod prvih modela sa komon rejl dizel motorima.

Zanimljivo je da je prvi auto koji je u sebi imao ugradjen komon rejl sistem bio „alfa romeo 156“ sa petocilindričnim JTD agregatom zapremine 2,4 litra, da bi se odmah zatim pojavio i Mercedes sa modelom „C220 CDI“.

Očekuje se da do 2014. godine, kada na snagu stupe norme Euro 6, pritisak ubrizgavanja u komon rejl sistemima iznosi čak 2.500 bara. Računica kaže da će sa novim pomakom prosečna potrošnja dizel agregata u modelima iz C segmenta (Ford Focus, Toyota Corolla, Opel Astra, VW Golf) iznositi samo 3,6 litara na 100 kilometara što je  po danšnjoj ceni goriva jedan od najvećih aduta ovog revolucionarnog sistema.

Izvor:  topspeed.rs

PokloniIOtpadSkloni