Datum 5. juni, kao svetski dan zaštite životne sredine, odredila je Generalna skupština UN-a, jer se tog dana 1972. godine u Štokholmu ( Švedska ) održala konferencija o zaštiti životne sredine. Na konferenciji je ravnopravno učestvovalo 113 država, a program koji je tada donesen nazvan je UNEP. Predlog da se taj dan označi kao međunarodni dala je delegacija Jugoslavije, što je bio centralni događaj UN-a. Zaštita životne sredine i zdravlje ljudi od tada postaju sve aktuelnija tema u svetu zbog pojačanog zagađenja koju čini čovek svojim nemarom i bahatim odnosom prema prirodi. Priroda nije zaslužila da joj prkosimo jer će nam kad-tad žestoko uzvratiti!
Kakva je uloga pojedinca u zaštiti životne sredine veoma je diskutabilno ukoliko nije na neki način uključen u proces, da neposrednom aktivnošću radi na tom planu. Pre svega, najviše će učiniti ako ličnim primerom sprečava zagađenje prirode i skrnavljenje njenih lepota i ako pozitivne navike prenosi na svoje bližnje. Uređen stan, podrum, garaža, dvorište i radno mesto najbolja su garancija da čovek ispolji svoj neposredan doprinos prema okolini. Priča o ovom problemu nema efekta bez konkretne akcije.
Velika je odgovornost vaspitno-obrazovnih ustanova da neprestano razvijaju radne i kulturne navike na zaštiti životne sredine. Ako su mladi na vreme naviknuti da otpatke bacaju na predviđena mesta, da budu odgovorni za svoju radnu i životnu sredinu i čuvanje blagodeti prirode, onda smo na dobrom putu da pređemo sa reči na dela. Da bi se to postiglo neophodno je stalno podsticanje bez primoravanja i primene drastičnih zakonskih mera. To primarno zavisi od razvijene kulture ponašanja pojedinca i društva, osećanja vlastite i kolektivne svesti i odgovornosti za očuvanje životne sredine.
Najviše zagađenja u prirodi donose industrijska postrojenja ukoliko nemaju valjanu procenu ( studiju ) o ugroženosti životne sredine, ili se ne primenjuju nikakve mere zaštite od isparenja štetnih gasova i prečišćavanja otpadnih voda. Mnoge reke su promenile boju i u njima nema života, a biljni i životinjski svet na ugroženim područjima polako umire. Setimo se područja Loznice kada je zbog hemijske industrije u rejonu nekadašnje Viskoze na biljkama vladalo sivilo, a kod ljudi su dominirale plućne bolesti. Tek kada su se gašenjem Viskoze ljudi i biljke preporodili preti im novo zagađenje zbog aktuelne najave iskopavanja rude litijuma na području Jadra. Aktivnost ekoloških organizacija i udruženja građana u Srbiji ne treba vezivati za dnevnu politiku, jer zdravlje čoveka je iznad svega i nema nikakvog opravdanja za nešto što će ugroziti prirodu i njene lepote i narušiti zdravlje ljudi. U rešavanju ovog problema bitna je reč nauke i struke, bez uticaja dnevne politike i aktuelne vlasti, bez obzira ko se u njoj nalazi.
Zaključimo da zaštita životne sredine mora da bude svakodnevna briga, a ne samo formalna obaveza koju je neko zakonom nametnuo. Pored uređene i primenljive zakonske regulative, lokalne zajednice moraju da vode stalnu brigu o planiranju sredstava za uređenje zelenih površina, uklanjanje divljih deponija, prečišćavanje otpadnih voda i za ugradnju kolektorskih postrojenja u slučaju procene o zagađenju vazduha. Takve procene ne smeju da budu samo prolazna obaveza, već izraz realne potrebe procene stanja i htenja da se zdravlje građana uvek stavlja na prvo mesto.
Foto arhiv „Cefix“ Vršac: Učesnici Eko kampa „Vršačke planine - 2016“
