16. Sep, 2019.

Nova akcija Cefix-a

Da li ste čuli za kompaniju ETK? Ako niste, a trebalo je, tokom 2012. pa sve do sredine 2014. godine u Školskom centru “Nikola Tesla” punom parom radila je učenička kompanija ETK. Učenici elektro-grupe predmeta Kosta Andrej, Aleksandar Stefanov, Miloš Ivković i Stevan Petrov radili su na realizaciji neverovatnih ideja pod nadzorom mentora Mirjane Ankić, Svetlane Njegomir i Milana Njegomira.

Centar za energetsku efikasnost CEFIX bio je u prilici da se tokom 2013. godine upozna sa radom učeničke kompanije ETK i da prepozna potencijal i trud koji učenici i mentori ulažu u rad ETK te je ubrzo za njihov rad pribavljeno 6.000 dinara. Direktor kompanije se postarao da se sastavi i potpiše ugovor o saradnji između “kompanije” i Cefix-a da bi nekoliko meseci kasnije isti bio i realizovan. Cefix je obavešten da su “igračke” spremne.

I zaista u pitanju su igračke, ali ne bilo kakve, već edukativne igračke. “Živcometar” i “Igra spajanja”. Igračke namenjene deci predškolskog uzrasta ali verujemo da bi se “Živcometrom” rado poigrali i mnogo stariji. Važno je pomenuti i činjenicu da je većina delova iskorištena za proizvodnju igračaka od recikliranog materijala ili starih predmeta.

U sredu, 3. decembra u 10 sati, u vrtiću “Detlić” biće predaja proizvoda učeničke kompanije ETK pa Vas pozivamo da se zajedno sa mališanima iz vrtića malo poigramo i pomognemo novim naraštajima da saznaju nešto novo o obnovljivim izvorima energije i energetskoj efikasnosti.

U velikoj galeriji Kulturnog centra u Vršcu, u četvrtak 25. septembra 2014. otvorena je izložba 55. manifestacija dece i omladine za nagradu Paje Jovanovića. Kako su neki od radova bili napravljeni od recikliranih materijala Centar za energetsku efikasnost CEFIX odlučio je da prvoplasirani rad podrži sa 2.000 dinara i da ubuduće poželi da ovakvih radova bude još više.

Nagrada CEFIX-a nazvana je: Ne bacaj, reciklARTiraj.

Kao dugogodišnji prosvetni radnik i strastveni zaljubljenik elektronike i savremenih tehnoloških dostignuća, ovih dana, dok su đaci još na odmoru, razmišljam kako koriste svoje slobodno vreme i dolazim do zaključka koji je svima poznat. Najviše sede za računarima, šetaju sa tabletima i moćnim androidima, uživajući u nekom svom virtuelnom svetu. Stvarni svet im postaje sve više otuđen, druže se sa tehnikom, a ponajmanje sa vršnjacima, članovima porodice, prirodom i njenim raskošnim bogatstvima. Dok nije bilo računara, sećam se jednog kolege koji je završio dva fakulteta i doktorirao na filozofiji, pa usput pitam njegovu suprugu šta on radi u slobodno vreme. Ona mi pomalo tužno, gotovo plačljivo, odgovara da još uvek drži knjigu iz filozofije u ruci i da ni ekser ne zna zakucati čekićem, tako da nema od njega nikakve koristi u domaćinstvu. Dovodim ove dve različite situacije u vezu, i jedna i druga su izvan normalnog ponašanja i prirodnog uređenja našeg rada i života.

Lepo je i zanimljivo da imamo većinu tehničkih aparata pri ruci, ali ozbiljno moramo razmisliti koliko to sve utiče na pravilan razvoj deteta, pa i nas odraslih. U velikim gradovima i na asfaltu dete je zaboravilo, ili uopšte ne zna kakav je miris pokošene trave, kako zuji pčela na raskošnom cvetu, kakav je miris vazduha posle kiše, ili munja koje paraju nebom. Sećam se da smo kao deca voleli da bosi gazimo po vodi, a hodanje po hladnoj jutarnjoj rosi itekako utiče na naš nervni sistem, budi sva naša čula i okrepljuje um. Danas toga nema, jer su mladi zaokupljeni nekim drugim, njima zanimljivim stvarima koje nisu dar prirode. Mnogi od njih ne znaju da se bave fizičkim aktivnostima koje obezbeđuju pravilan razvoj tela, uglavnom sede, jedu hranu kojom se debljaju i provode vreme uz poslednje izume tehnike. Dugo sedenje za računarom krivi kičmu, otupljuje reflekse i dovodi do potpunog otuđenja (alijenacije) mladog čoveka. Zujanje, ili bol u ušima često dolazi zbog preterane upotrebe mobilnog telefona. Zato ne treba da čudi da je sve manje druženja sa stvarnošću, sa prirodom i ugođajem koji ona nudi. Odmor na selu, u planini, bez mobilnog telefona, pa čak i televizora, vraća nam volju za životom, okrepljuje naše zdravlje, mentalne i fizičke sposobnosti. Sve bolesti koje doživljavamo potiču iz našeg svesnog i nesvesnog, bolje reći mozga. Prema Frojdu, samo jedna trećina je svesnog, a sve ostalo je nesvesno (poredi ga sa santom leda koja pliva), koje je itekako vezano sa prirodom. Približavanje prirodi, njenim čarima i bogatstvima dovodi do drugačijeg raspoloženja, bistrog uma i normalnijeg ponašanja. Čovek se tada oseća kao njen sastavni deo, slobodno diše, ne oseća stegu, ne razmišlja o svakodnevnim problemima, političkim i drugim zbivanjima. Priroda nudi raznovrsna bogatstva ishrane, biljke koje najbolje leče, boje koje su očaravajuće i mirise koji su stvarni, a ne rezultat hemije. Ako posmatramo zalazak Sunca u nekom prirodnom ambijentu to je sasvim drugačije nego sa terase, ili gradskog trga. Šta je najbolja moć, ili tajna prirode, imao sam priliku da još davno, kao istraživački novinar, neposredno saznam od travara, čika Jove sa Romanije ( Jovo Mijatović, 1886 – 1986 ) koji je svojim melemima lečio najteže bolesti, pa i opekotine za koje medicina nije imala leka. Njegovi čuveni melemi priznati su u svetu, a pravljeni su od gorskih trava koje nisu imale dodira sa hemikalijama, niti sa otrovnim kišama. Uspomene na Jovu Mijatovića, romanijskog travara i svetskog putnika, pretvorile su se u legendu, a njegovo znanje, kojim je lečio na hiljade ljudi od najtežih bolesti, nastavlja da živi protkanim mirisom trava. Njegovo rodno selo Zagajevi, koje se nalazi na tromeđi opština Rogatica, Sokolac i Pale, bilo je svratište mnogih bolesnika i nevoljnika, koji su, gledajući smrti u oči, polagali poslednje nade u milost božiju i Jovine trave.

Današnji način života teško obezbeđuje da se što više družimo sa prirodom, da se vratimo nekim našim korenima, ali se moramo izboriti da u svemu budemo umereni, kako u jelu i piću, tako i u načinu života. Nisam zagovornik da mladi ne koriste savremena tehnička dostignuća, već da se bave brojnim fizičkim aktivnostima koje će im pomoći da se pravilno razvijaju. Izleti, druženja, sport i rekreacija samo su jedan od načina za pravilan psiho-fizički razvoj. U sistemu obrazovanja mora se dosta uraditi da se ne bave samo računarima, već da ima i odgovarajućih aktivnosti koje razvijaju motorne ( radne ), stvaralačke i misaone sposobnosti, da učenici znaju da svoje znanje pretoče u praksu, da znaju upotrebiti osnovne alatke koje će im sutra pomoći u životu, bez obzira čime se profesionalno bavili. Zaista, koja je korist od pomenutog doktora nauka koji ne zna da zakuca ekser, promeni sijalicu, ili da nacepa drva, da okači sliku na zid, da napravi neku igračku svom detetu!? On mora biti deo svoje porodice. Teorija koja nema veze sa praksom nas otuđuje  od  porodice, čoveka i  prirode.

Deca i vaspitači Predškolske ustanove "Naša radost" u Smederevu odgajili su prvu turu organskog povrća, koje se koristi u ishrani mališana.

Uzgoj biljaka na organski način, odnosno organska proizvodnja povrća za ishranu počela je u martu ove godine, podsetila je direktorka PU „Naša radost", Mirjana Ćosić.

"Sve je krenulo od zdravog pristupa životu i od odgovornosti prema deci. Najpre smo počeli da iz jelovnika dece izbacujemo neke stvaru, pre svega slatkiše i grickalice. Zatim smo došli na ideju da sami proizvodimo, da koristimo ono što proizvedemo, uz prethodnu edukaciju nas samih, dece i odraslih", rekla je direktorka.

Ona je dodala da su u čitav proces bili uključeni zainteresovani roditelji, kao i Ekonomsko-trgovinska škola, koja ima smer za poljoprivredu.

"Oni su nam uzorali zemlju, a sa njihovim gazdinstvom želimo da se povežemo, da oni šalju đake- volontere. Jedan od roditelja, koji je ujedno i konsultant projekta, poklonio je organsko seme i sertifikovanu zemlju. Institut za ratarstvo i povrtarstvo iz Smederevske Palanke obezbedio je projektu preostalo seme, a mesna zajednica je pomogla oko materijala za rasadne sanduke", kazala je Ćosić.

Američka humanitarna organizacija Church World Service (CWS), pomogla je organsku proizvodnju u finansijskom iznosu od 500.000,00 dinara i nadgleda razvoj projekta.

Ova organizacija, sa kojom Predškolska ustanova iz Smedereva uspešno sarađuje već četiri godine, u oblasti inkluzije i edukacije vaspitača i roditelja, bila je prisutna i u prvim koracima organske bašte, a nedavno je odobrila i nastavak projekta "Srećno seme - organska bašta".

"CWS će finansirati nastavak projekta u vidu izgradnje plastenika, kako bi se deci omogućila zdravija ishrana tokom cele godine u objektima PU Naša radost", rekla je Ćosić i poručila da je, osim organske ishrane, planirana edukacija dece i odraslih u cilju podizanja svesti o zdravom životu i načinu ishrane.

U nastavku ove „zdrave priče" prenosimo deo reportaže iz časopisa „Živeti zdravije", koju potpisuje glavni urednik Goran Kojić:

"U svetu je počelo pre nekoliko godina: projekti u kojima učenici osnovnih škola na zapuštenim školskim terenima gaje organsko povrće, koje se zatim koristi u školskoj kuhinji. A sada, evo, nešto slično i kod nas - deca i vaspitači predškolske ustanove „Naša radost" iz Smedereva odgajili su sami prvu turu organskog povrća, koju će u slast pojesti. Da li je ovo početak jedne sasvim drugačije stvarnosti?

Deca u predškolskoj ustanovi "Naša radost" dala su svoj doprinos u stvaranju prve dečije organske bašte u našoj zemlji. Deca možda nisu ni svesna značaja onoga u čemu učestvuju, da su učesnici i kreatori možda i istorijskog projekta za Srbiju, kojem će se diviti pokolenja koja dolaze.

Jer, ako, dragi čitaoče, veruješ u organsku budućnost Srbije, onda tu organsku budućnost čine oni najmlađi. A ako, dakle, ti najmlađi još u vrtiću uče kako se uzgaja organska hrana, pa uz to imaju i praksu u kojoj se i sami oprobavaju u ulozi (malih) organskih vrtlara, onda tu ne može biti reči ni o čemu drugom, nego o budućnosti koja je počela.

Divno je videti to mnoštvo malih, nežnih ruku, kako se guraju oko saksija, ni ne hajući što im se zemlja lepi između prstiju, zavlači pod nokte... A njima, uglavnom gradskoj deci, to začudo nije nimalo mrsko. Naprotiv, sve im je to veoma zanimljivo, oni stvaraju nešto što će, tako je dogovoreno, i tako će i biti, i sami moći da jedu...

Ta deca koja su sada u vrtićima, a koju većina smatra potpuno izgubljenom za bilo kakve akcije u prirodi, jer su već kao tako mali proglašeni tehnološkim zavisnicima, zapravo obožavaju da budu deo nečeg sasvim suprotnog, deo - Prirode. Samo, ta im se prilika retko pruža. U „Našoj radosti" im se pružila...

Trebalo je videti njihova lica (zabeležena fotografijama) kada su (konačno) dočekali da probaju svoje prve organske plodove, rotkvice. Naravno, većina je mislila da će te lepe rotkvice biti slatkog ukusa, jer su crvene i ličile su im na jagode. Bili su iznenađeni njihovim ljutkastim ukusom, ali su ih svi probali i ipak uživali u plodovima svog truda.

Od čega je sve krenulo...

„Počeli da iz jelovnika dece izbacujemo neke stvari, pre svega slatkiše i grickalice, da roditeljima sugerišemo da rade isto to, držali tribine sa predavanjima gostujućih predavača, ali i našeg nutricioniste, ali je odjek bio mali... A zatim smo došli na ideju da krenemo ovako, da sami proizvodimo, da koristimo ono što proizvodimo, da koristimo kompletno okruženje koje imamo, energiju zemlje, biodinamičku energiju biljaka, da koristimo sve naše potencijale i potencijale energije oko nas i da kreiramo svoju baštu", priča o ovom fantastičnom projektu njegov idejni tvorac i inspirator, direktorka Predškolske ustanove „Naša radost", Mirjana Ćosić.

Na kraju, pitao sam direktorku da li je zaista svesna značaja projekta na čijem je čelu, značaja njegovog uspeha, a ona kaže: „Vrlo sam svesna i shvatam to kao svoj veliki zadatak".

Vaspitači, nastavnici, i na vas je red. Donatori i sponzori, krenite i ka drugim vrtićima i školama!

Izvor: časopis "Zdraviji život"

Autor:Goran Kojić

Deca su pametnija od nas

Nikola Maksimović ima samo 4 godine.

Sinoć je na televiziji sam i bez ičijeg nagovora, gledao emisiju o globalnom zagrevanju. Odmah posle je, takođe sam, nacrtao ono što je video.

Evo Nikolinog objašnjenja crteža:

Naša planeta je Zemlja. Ona ima mehuriće. Oni nisu dobri, jer greju Zemlju. Mehuriće prave auti i dimnjaci. Drveće jede mehuriće i zato je drveće dobro. Majstori ne smeju da seku drveće, jer će ljudi da se istope.


nikola maksimovic



Naučnici su potvrdili da deca koja su izložena zagađenju imaju niži koeficijent inteligencije. Deca iz nižih socijalnih statusa čije su majke za vreme trudnoće živele u zagađenim delovima New Yorka poput severnog Menhetna i južnog Bronksa i koja su izložena tipičnom urbanom zagađenju od automobila, autobusa i kamiona imala su lošije rezultate na testiranju. Razlika je u četiri-pet bodova, a naučnici kažu da je to velika razlika koja može vrlo loše uticati na dostignuća i uspeh dece u školi. "Ovo će mnogima otvoriti oči", kaže pedijatar Michael Msall sa Univerziteta Čikagu.

Izvor: Domino magazin

UNICEF se baš primio na provokativne kampanje, pa nam posle ubijanja plastelinske dece sada prodaju vodu zagađenu raznim bolestima. Ova kampanja nam se ustvari baš dopada. Aparat za prljavu vodu je postavljen u sred New York-a, a svi posetioci mogu da biraju s kojom bolešću žele svoju prljavu vodu. Tu su malarija, kolera, tifus, hepatitis, salmonela... Naravno, ideja je da vam automat privuče pažnju kako biste ostavili dobrovoljan prilog za borbu UNICEF da sva deca na planeti imaju čistu pijaću vodu. Ovaj projekat je skupio više od milion dolara za ovu namenu.

Izvor: Domino magazin

Budi u toku!

Da biste primali redovna obaveštenja prijavite se na mejling listu.

PokloniIOtpadSkloni