03. Dec, 2020.
Marinel Cuculj

Marinel Cuculj

Sve se može ako se hoće!

Bosna i Hercegovina se odlično kotira na svjetskom nivou po kapacitetima obrazovanja u matematici i nauci i po broju naučnika i inženjera, kazao je Gordan Milinić, direktor nacionalne Agencije za unapređenje stranih investicija (FIPA). U kontekstu privlačenja stranog kapitala i proizvodnih šema, zemlja ima sve tražene profile, od doktora nauka i tehnologa do tehničara i kvalificiranih radnika, izjavio je u razgovoru s Balkan Green Energy Newsom.

Ovaj državni zvaničnik je u svakodnevnom kontaktu s predstavnicima zainteresovanih firmi iz inostranstva ali i sa stranim investitorima koji već posluju na domaćem tržištu. Potencijalni ulagači obraćaju najviše pažnje na profitabilnost projekta, poticaje i komparativne prednosti u odnosu na region, ali uzimaju u obzir i svjedočenja postojećih investitora o ambijentu za ulaganje i vrijeme povrata investicije, izjavio je Milinić.

Bili ste diplomata visokog ranga. Na šta obraćate pažnju u kontaktima sa ambasadama zemalja iz kojih dolaze investitori?

U principu imamo odličnu suradnju sa akreditiranim ambasadama kada je u pitanju oblast kojom se FIPA bavi. Ta se suradnja ogleda u učešću na privrednim dešavanjima koje obje strane organiziraju sa ciljem promocije i Bosne i Hercegovine i zemlje koju ambasador predstavlja, kao i njihovih mogućnosti. Potom učestvujemo u određenim projektima koje organiziraju ambasade, a oni se tiču promocije zemlje i privlačenje stranih investitora.

Određeni broj stranih investitora dolazi u BiH preko ambasade ili privrednih predstavništava određenih zemalja, koje nam upućuju te investitore radi pružanja potrebnih informacija i pomaganja oko realizacije investicije.

Mi od ambasada tražimo, u principu, da nam upućuju sve potencijalne investitore koji su zainteresirani za ulaganje u bilo koji sektor privrede BiH. Njihovi predstavnici također posjećuju FIPA-u kako bi prenijela zapažanja investitora o određenim administrativnim preprekama na čijem otklanjanju agencija radi sa nadležnim institucijama.

Šta je potrebno za uspjeh u nastojanju da se potencijalni investitor posveti projektu u Bosni i Hercegovini iz oblasti zelene energije, komunalnih usluga i održivog razvoja?

Najprije je to kvalitetno pripremljen investicioni projekat, potom povoljan ambijent za direktna strana ulaganja i poticajne cijene električne energije. Spremnost bh. administracije i nadležnih institucija neće izostati.

Koliki je kapacitet BiH u inženjeringu i kvalificiranim radnicima za usluge i razvoj u segmentu obnovljivih izvora i energetske efikasnosti? Potencijal prilagođavanja obrazovnih institucija i spremnost lokalne radne snage su neke od najvažnijih faktora u privlačenju investicija.

BiH ima obrazovanu, kvalificiranu, inovativnu i cjenovno konkurentnu radnu snagu (u odnosu na zemlje Europske unije). Prema Izvještaju o globalnoj konkurentnosti Svjetskog ekonomskog foruma za 2013/14. godinu, zauzela je najbolju poziciju u regionu prilikom uporedne analize indeksa dostupnosti naučnika i inženjera (27. mjesto od 148 zemalja) i indeksa kvaliteta obrazovanja  u matematici i nauci (13.mjesto od ukupno 148 zemalja).

Koji segment u sistemu ima prioritet za jačanje komunikacije i saradnje sa investitorima? Da li je bilo poboljšanja u posljednje vrijeme?

Kad je riječ o promociji onda su to direktni kontakti sa potencijalnim investitorima i ambasadama, predstavljanje investicionih projekata putem web stranice FIPA-e i na investicionim konferencijama u zemlji i inostranstvu (kao što je RENEXPO platforma), te međunarodni sajmovi.

U okviru podrške postojećim stranim investitorima 2006. godine je uveden program postinvesticione brige o investitorima (aftercare) u okviru kojeg najmanje jedanput godišnje organiziramo posjete stranim kompanijama sa ciljem prevazilaženja eventualnih problema u poslovanju.

Također, smo intenzivirali kontakte, osigurali podršku i uvezali sve relevantne institucije koje rade na unapređenju poslovnog okruženja. Promijenili smo i praksu birokratskog pristupa prema stranim investitorima. Proaktivni smo u traženju investitora, u čemu već bilježimo napredak.

Kakva pitanja o standardima zaštite okoliša čujete od predstavnika stranih kompanija? Kakva su pravila u odnosu na zemlje u okruženju?

Pitanja o zaštiti životne sredine se uglavnom odnose na usaglašenost sa normativima i standardima Europske unije u toj oblasti.

Kakve projekte planira da pokrene Marubeni iz Japana?

Predstavnici japanske firme Marubeni su se interesirali za postojeće energetske projekte (termoelektrana, hidroelektrana, vjetroelektrana i onih koje koriste otpad, biomasu i biogas za proizvodnju električne energije), kao i projekte koji se odnose na sektor voda i zaštite životne sredine.

Uručeni su im raspoloživi projekti javnih i privatnih kompanija u BiH, te predstavljene  detaljne informacije o uslovima za ulaganje i statusu stranog investitora, koji je izjednačen u pravima i obavezama sa domaćim investitorima.

Kakav je status programa za kogeneracijska postrojenja koja koriste drvni otpad i uključivanje 40 općina u Bosni i Hercegovini? Kakav je položaj kompanije Pyrox iz Italije?

FIPA i firma Alfa invest su 19. jula u Sarajevu organizirali prezentaciju projekta "Energetska efikasnost primjenom kogeneracije iz biomase" sa ciljem povećanja italijanskih investicija, a samim tim i poboljšanja ekonomske situacije u zemlji i otvaranja radnih mjesta.

Riječ je o projektu vrijednom 150 miliona eura koje je italijanska firma Pyrox spremna uložiti u 40 opština u BiH koje bi na osnovu biznis plana trebalo da zarađuju po milion eura godišnje i da zaposle 25 radnika.

Kakvi su planovi investitora iz Mađarske?

Mađarska planira da investira 61 milion eura u BiH u 2016. godini u projekte zaštite okoliša, poljoprivrede, turizma i energetike. Od FIPA-e se očekuje da investitorima prezentira mogućnosti, posebno projekte iz navedenih sektora, te da animira sve institucije u BiH koje učestvuju, da potencijalnim investitorima pruže punu podršku i pomognu u započinjanju djelatnosti.

Izvor: balkangreenenergynews.com

Jaka vlast koja radi u interesu zajednice će navesti kompanije i ljude da plaćaju pravičan deo troškova za održavanje okoline čistom, kaže Dejvid Njuman, odlazeći predsednik Međunarodne asocijacije za čvrsti otpad (ISWA). „Onda kada vlada ne može da se oduprepritisku velikih kompanija, one ne plaćaju. Neko drugi plati“, rekao je Balkan Green Energy Newsu u intervjuu pred održavanje godišnjeg kongresa tog međunarodnog tela u Novom Sadu.
Njuman će na događaju prepustiti predsedavanje Andonisu Mavropulosu. Rekao je da je veoma ponosan na postignuća asocijacije tokom svoja dva mandata – ukupno četiri godine na njenom čelu. “Pre šest godina, kada sam bio potpredsednik, stavili smo težište na to da asocijacija mora da bude uticajna jer je trebalo da podignemo svest o otpadu kao udarnom i hitnom pitanju”, rekao je i izrazio nadu da će ISWA na predstojećem kongresu potpisati memorandum o razumevanju sa Svetskom bankom.
 
Koja još očekivanja imate za trodnevni događaj u Srbiji koji počinje 19. septembra?
Zemlje se svake godine kandiduju da organizuju kongres i mi smo se odlučili za Novi Sad, ispred Londona. Ne treba uvek da držite konferencije na mestima koja su poznata, gde je sve lako, rešeno i radi savršeno. Srbija se kandidovala za članstvo u Evropskoj uniji, a daleko je od uređenog sistema upravljanja otpadom. Cela Jugoistočna Evropa je u istoj situaciji i strateški smo odabrali da događaj organizujemo tu. Moramo da donesemo poruku dobrog upravljanja otpadom, razmenimo iskustva s domaćim ljudima i saznamo koje dobre stvari rade i koje probleme imaju.
 
Kako je politika da zagađivači snose troškove upalila na pojedinačnim tržištima i u regionima širom sveta?
Na globalnom nivou se reciklira manje od 20 odsto otpada, 10 odsto se spaljuje a ostatak se baca u rupu u zemlji. Ili na deponiju, ispravnu ili ne, na gomilu ili u reku, ali sedamdeset odsto se uopšte ne prerađuje. Gde se otpad reciklira i koristi da se razvije toplota? U naprednim privredama, onima u kojima smo mogli da uspostavimo koncept da plaća zagađivač. U razvijenom svetu je veoma malo recikliranja.
Građani i svi drugi plaćaju da zaštite okolinu. Evropska unija je propisala da se baterije i akumulatori, kola, gume, ambalaža, otpadna električna i elektronska oprema (WEEE) i ulje recikliraju, a zemlje članice sprovode direktive – nekad loše, nekad dobro. Novac dolazi od proizvođačâ materijala koji ulaze u tok otpada, da bi se oni odatle uklonili.
Pored EU, u Australiji ima nekih obaveza po principu „plaća zagađivač“, kao i u par država u Sjedinjenim Državama, te u Koreji i Japanu, dok u ostatku sveta nema manje-više ničega! Da vam odgovorim na pitanje, loše smo uradili taj posao.
 
Da to zavisi od vas lično, za koje biste se najvažnije i najefektnije mere opredelili u podizanju svesti u ovom sektoru, a za koje kazne, u cilju ubrzanja napredovanja neke zemlje u upravljanju otpadom?
Zemljama kao što su Holandija, Belgija, Švedska i Austrija ide dobro jednostavno zato što je vlast jaka. Ona može da donese i sprovede zakone čak i kada su nepopularni kod određenih delova društva. Ona podiže poreze i uvodi kazne za neprilagođavanje. S druge strane, ima vladâ koje su slabe ili imaju nejasnu strukturu: ministarstvo je odgovorno za jedno, ali ne za sve, dok grad ili opština ima različita ili preklapajuća ovlašćenja, i tako dalje. Tada dobijete haos, a imamo ga u 70 procenata sveta. Stoga je osnovni zadatak da se sredi sistem upravljanja.
 
Postoje li uopšte trikovi za prevazilaženje opšte inercije u svetu u razvoju? Da li ste nailazili na primere napretka i dobre prakse?
Maleziji je trebalo dugo da sredi svoj sistem. Posle 15 godina pregovaranja sa svim zainteresovanim stranama, pre par godina doneta je odluka i ta zemlja je konačno napravila ugovore na do 20 godina s privatnim kompanijama da održavaju ulice čistima, odvoze otpad na sanitarne deponije i da izgrađuju spalionice.  Ta zemlja je na pravom putu, dok je susedna Indonezija, inače veoma bogata resursima, u neredu, gde se materijali bacaju i pale na sve strane.
Čile je verovatno najbolji primer postizanja napretka u Latinskoj Americi. Meksiku takođe ide veoma dobro. Iako su u Africi poteškoće opšta stvar, na svakom mestu, Ruanda je izuzetno čista i svojim otpadom upravlja prilično dobro, dok su u susednim Tanzaniji i Keniji na svakom koraku otvorene deponije.
 
Na Balkanu velik deo stanovništva jedva spaja kraj s krajem. Po tradiciji, stanovnici jesu svesni da velik deo siromaštva dolazi od rasipanja resursa, pa i od zagađenja, ali čini se da se na recikliranje stalno gleda kao tabu. Neke grupe stanovništva rade sa čvrstim otpadom i tako zarađuju za život, ali najviše na primitivan način i u fizički opasnim uslovima, dok se na tu delatnost gleda s prezirom. Kako da pomirimo dva ekstrema?
U vremenima kojih se i ja sećam, stvaralo se i odbacivalo malo otpada, dok su čistači dolazili jednom nedeljno. Desi se da vam se zemlja prebaci na slobodnu tržišnu privredu u kojoj svako kupuje sve, ali javne službe i dalje nemaju strukturu da se za sve to pobrinu. Tu postoji neizbežan vremenski zaostatak između dve koncepcije.
Ljudi iz neformalnog sektora zarađuju dolar ili dva dnevno sakupljajući otpad. Ta situacija je blizu ropstvu, mada je jedini metod recikliranja u 70 posto sveta! Nivo možete podići isključivo bliže ishodištu, na vrhu lanca. To znači da treba da imate finansijske resurse da biste mogli da obavite ostalo na pravi način.
To znači da vam trebaju finansijska sredstva da ostalo izvedete kako treba. Ponovo se vraćamo na ono što sam govorio o sistemu upravljanja. Reč je o tome da oni koji stvaraju otpad na tržištu, za njega i plate i preuzmu odgovornost. Zamislite šta bi bilo da oni koji prodaju boce koka-kole ili čokolade ponude, na primer, sto miliona evra godišnje da se u nekoj balkanskoj zemlji skupljaju plastika i abalaža. To bi podstaklo celu privredu. Sektor sakupljača više ne bi mogao da nalazi takav otpad u kontejnerima, ali ti ljudi mogu da se ovoga puta uvedu kao sakupljači u postrojenjima kojima se prikladno upravlja.
Ipak, za to vam treba novca. Moj princip je da svako proizvodi otpad i da svako treba da plati za čišću okolinu, čak i ukoliko može da sebi priušti samo pet dolara godišnje. Unilever, Prokter end Gembl, Epl sa svojim ajfonima ili Hjulit Pakard sa svojim kompjuterima, svi oni moraju da plate da se materijal prikupi.
Tako se sprovodi tranzicija. Ona je neminovna i nemojte lupati glavu oko toga. Treba vremena; nama u Zapadnoj Evropi je otišlo 30 do 40 godina da to sredimo.
 
Da li je čvrsti otpad korisniji kao biomasa, gorivo, ili kao sirovina za recikliranje u privredi, društvu i za okolinu? Koje su razlike po vrstama materijala i dostupnosti nekog resursa u pojedinim regionima?
Ja sam praktična osoba, ne ideolog. Mislim da je dobro ono što funkcioniše. Ali ono što funkcioniše na jednom mestu, na drugom možda neće. U Severnoj Evropi velike spalionice rade 365 dana godišnje. U tim zemljama je hladno devet od dvanaest meseci i spaljivanjem otpada ne samo što obezbeđuju struju nego i toplu vodu za daljinsko grejanje. S druge strane, to nije rešenje za Atinu ili Kairo.
U Africi 70% ili 80% čvrstog otpada čini vlažna hrana ili vegetacija. Spaljivanje vlažnog materijala, vode, veoma je skupo i ta tehnologija tamo ne može da funkcioniše.  Zemlje kao što su Danska ili Švedska nemaju gasna i naftna polja za obezbeđivanje energenata i njima je verovatno bolje da maksimalno iskoriste spaljivanje otpada umesto sam materijal.
 
Sektor recikliranja i sakupljanja je na putu znatnog razvoja u Jugoistočnoj Evropi, kako tehnologija i zakonodavstvo napreduju u cilju podizanja prinosa iz te aktivnosti. Kakva iskustva imate s razmerom potražnje za ekspertima na tom polju i broja profesionalaca s kvalitetnim obrazovanjem na tržištu rada?
Prvo, ISWA sprovodi program sertifikacije upravljanja otpadom, posebno popularan u nekim zemljama Jugoistočne Azije i u Latinskoj Americi. Nedavno smo osnovali centre za obuku u Maleziji i Omanu. Imamo letnju školu u Teksasu. Hiljade i hiljade ljudi polaze na studije zaštite životne sredine i upravljanja otpadom. Ne manjka talentovanih mladih ljudi koji završavaju te programe. Zapravo Univerzitet u Novom Sadu ima veoma dobar centar za obuku za upravljanje otpadom.
Ali koncepcija je nekoliko. Na sasvim početnom nivou skupljanja s ulica o odvoženja na deponiju, ne treba da budete nuklearni naučnik da biste to razumeli. Samo treba da budete sposobni da to organizujete. Neke od najvećih kompanija za otpad osnovali su ljudi koji su bili vozači kamiona. Doslovno se radilo o logistici.
 
A kako je ISWA povezana s obrazovnim institucijama u Jugoistočnoj Evropi? Koje su najvažnije aktivnosti?
Organizovali smo letnju školu u Rumuniji. Sarađujemo s asocijacijama za otpad u razvoju u Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji i Bosni i Hercegovini. S njima ćemo pripremati neke obrazovne programe. U Jugoistočnoj Evropi svake godine već radimo seriju od osam do deset seminara i konferencija sa po pedeset ili do 200 ljudi. Nadajmo se da možemo da uradimo i više!

Izvor: balkangreenenergynews.com

Sa 132 projekta u toku koji prate viziju održivog razvoja, Ljubljana unapređuje tu koncepciju u godini u kojoj je ponela titulu Evropske zelene prestonice. Ovaj slovenački grad je prvi u Jugoistočnoj Evropi i jedini s tom čašću u krugu od preko hiljadu kilometara. Gradonačelnik Zoran Janković rekao je Balkan Green Energy Newsu da nagrade dolaze s odgovornošću. On je prikazao interaktivnu gradsku mapu zelene tranzicije lokalne privrede i posebno pohvalio stanovnike. Ljudi u gradu na Ljubljanici se priključuju inicijativama i učestvuju u naporima koji mogu da se učine radikalnim čak i u poređenju s mnogo bogatijim krajevima na Zapadu.

„Uključujemo javnost u pripremu strateške i dokumentacije za prostorno planiranje. Preko servisa Odseka za inicijative građana jednom mesečno sam dostupan tokom Dana otvorenih vrata – za devet godina preko 22,000 građana je došlo da razgovara sa mnom“, kazao je Janković.


Izjavili ste da je za promene potrebno veoma dobro planiranje i, najviše, hrabrost. Koje još inovacije vaši građani mogu da očekuju u kratkom ili srednjem roku?

Hrabro nastavljamo svoj posao jer smatram da stagnacija počinje onog trenutka kad prestane poboljšavanje. Unapređujemo saobraćajnu infrastrukturu, renoviramo ulice gde je neophodno te širimo površine za pešake i bicikliste. Radimo na društvenoj infrastrukturi; povećaćemo broj vrtova koji se daju u zakup i sledeće godine ćemo investirati u park Muste čime će se dalje povećati zelena površina u Ljubljani. Takođe ćemo početi revitalizaciju nekadašnje fabrike bicikla Rog koja će postati najnapredniji centar za likovnu umetnost, arhitekturu i dizajn.


Vodili ste Ljubljanu kroz transformaciju ka boljem kvalitetu života i zaštiti životne sredine. Koju ulogu ima mentalitet građana?

Zadovoljan građanin je najbolji ambasador grada, a mi u Ljubljani smo toga veoma svesni. Ali jedan od najvećih izazova je da se promene ustaljene navike i mentalitet da bi se unapredio kvalitet života. Nije bilo lako zatvoriti centar grada za saobraćaj motornih vozila. To je donelo razne dileme i strahove, kako su neki građani čak pomislili da će centar grada da umre. Ali desilo se upravo suprotno. Grad je živnuo, postao je centar društvenog i kulturnog života, pozornica za raznolika događanja, što se vidi i po broju domaćih i stranih posetilaca, koji se stalno povećava – prošle godine smo registrovali 1,2 miliona noćenja, a pre deset godina bilo ih je samo 400.000. Istovremeno smo znatno poboljšali kvalitet života naših građana – pešačka zona se od 2007 povećala za 620 odsto na nekih 100.000 kvadratnih metara.


Energetika Ljubljana bi trebalo da pomogne Pančevu u Srbiji da reorganizuje komunalni sistem svojim rešenjima i ekspertizom u energetskoj efikasnosti. Ima li nekih drugih inicijativa ili pak projekata u drugim smerovima?

Javno preduzeće Energetika Ljubljana će podržati Opštinu Pančevo u implementaciji reorganizacije javnog sektora pomoću deljenja znanja, iskustva i dobre prakse. Slovenačka kompanija GGE, koja je povezana s našim javnim preduzećem Energetika Ljubljana, takođe će doprineti postizanju ciljeva u oblasti energetske efikasnosti, koji su od ključnog značaja za opštinu pored pripreme strateškog plana razvoja daljinskog grejanja. Na taj način svi smo fokusirani na širenje dobre prakse u segmentu energetike i održivog urbanog razvoja u širem regionu.

Na kraju krajeva, to širenje dobre prakse bilo je preporuka koju nam je dala Evropska komisija kada smo dobili priznanje Evropska zelena prestonica 2016. Imamo ogromnu odgovornost i volimo da uvek širimo znanje. Svakako, to vredi i u suprotnom smeru – razmena dobre prakse je uvek tema na sastancima s čelnicima drugih gradova.


U vezi s prestižnim nagradama na polju životne sredine ili opštim stavom gradske vlade, koje su smernice i standardi u nabavci opreme i usluga, na primer u snabdevanju strujom ili upravljanju vodama?

Izveli smo energetsko renoviranje brojnih zgrada sredstvima iz Kohezionog fonda, konkretno zdravstveni centar Bežigrad i 19 obdaništa i osnovnih škola. U okviru projekta Energetske obnove Ljubljane, u kojem smo dobili tehničku podršku Elena, u fazi smo konkurencionog dijaloga gde ćemo izabrati privatnog partnera za renoviranje 106 zgrada u vlasništvu Grada Ljubljane... Uveli smo zelenu javnu nabavku za kupovinu opreme i električne energije koja je stoodstotno iz održivih izvora. Takođe smo usvojili uputstvo kojim se prioritet daje obnovljivim izvorima energije i sistemima daljinskog grejanja.

Izvor: balkangreenenergynews.com

PokloniIOtpadSkloni